Макарије Египатски

Макарије Египатски (око 300–око 390), познат и као Макарије Велики, био је византијски монах, аскета и писац, који је, као један од "отаца пустиње", утицао на ширење монашког идеала у Египту као и на његов даљи развој у оквиру хришћанства. Писана традиција мистичке теологије која је сачувана под његовим именом сматра се класичном за византијски мистицизам.

Када је имао око 30 година Макарије се повукао у Скетску пустињу, где је током наредних 60 година живео као пустињак. Стекао је бројне следбенике који су га, због његових необичних мисли и оштрумља, називали "старим младићем".

Посвећен је за свештеника око 340. године, након што се прочуо по својим чудесним моћима предсказивања и излечења. Као свештеник који је предводио монашко богослужје, Макарије је такође постао познат и по својим елоквентним духовним проповедима и учењима. Савремени коментатори помињу његов неуморни аскетизам и контемплативно искуство, које се може поредити само са патријархом источног монаштва, св. Антонијем Великим.

Око 374. године епископ Луције Александријски прогнао је Макарија на једно острво у Нилу због његовог оштрог противљења аријанству, јеретичкој доктрини која је сматрала да Христ суштински представља комбинацију људске и духовне природе, да је, према томе, својеврсни полубог. Вратио се из прогонства и до смрти остао у пустињи.

Једино књижевно дело које се приписује Макарију јесте једно писмо, Пријатељима бога, упућено младим монасима. Његова духовна доктрина не представља изграђену спекулативну мисао какву је у 3. веку поставио теолог Ориген из Александрије, већ – као и у случају доктрине Антонија Великог – она представља једно учење које је изведено из примитивне монашке праксе. Суштина његове духовне теологије јесте доктрина, у коју су продрли и неки неоплатонски елементи, мистичког развитка душе која је створена на слику божју. Путем физичких и умних напора, телесном дисциплином и медитацијом, дух може служити богу и пронаћи мир помоћу једног унутрашњег искуства божанског присуства у облику визије светлости.

У каснијим рукописима налазе се и друга дела која су се погрешно приписивала Макарију, па је цео тај корпус познат под именом Псеудо-Макарије. Најпознатија од ових списа јесте једна збирка од педесет Духовних хомилија, које је можда у широј форми забележио неки Макаријев пријатељ монах. I у овим делима основна је концепција, чија суштина лежи у једној монистичкој антропологији, која људско биће посматра као целину тела и духа, целину која као таква и ступа у контакт с богом, прожима се њиме и "уподобљава" божанском бићу. Аскеза је овде схваћена као пут очишћења и обожења читавог људског психофизичког бића, учешћем у мистерији Христа и у сакраменталном животу цркве. Пресудну улогу у обожењу има дејство божанске "благодати", која се доживљава у "срцу". Стога и евагријанска "умна" или "чиста молитва" постаје у Духовним хомилијама молитва срца, и то упућена не апстрактном божанском духу него личности Исуса Христа.

Ова литература привукла је неке лутеранске писце, као што су Јоханн Арндт (16. век) и Арнолд Готтфриед (18. век). Јохн Wеслеy, оснивач Методистичке цркве (18. век) објавио је енглеску верзију 22 Духовне хомилије, које су утицале на химне које је написао.

Макарије Египатски на Wикимедијиној остави

• Спиритуал Хомилиес 1-5 Архивирано 2016-12-28 на Wаyбацк Мацхине-у, 6-11 Архивирано 2016-12-28 на Wаyбацк Мацхине-у, 12-22 Архивирано 2016-12-28 на Wаyбацк Мацхине-у
• Тхе Монастерy оф Саинт Мацариус тхе Греат Архивирано 2011-07-09 на Wаyбацк Мацхине-у
• Мацариус тхе Греат Селецт Ресоурцес, Билингуал Антхологy
• Сцхафф-Херзог Енцyцлопедиа оф Религиоус Кноwледге, 1914: "Мацариус тхе Егyптиан"