Žrtva (film)

Оффрет
Плакат филма
Режија	Андреј Тарковски
Продуцент	Анна-Лена Wибом
Сценарио	Андреј Тарковски
Улоге	Ерланд Јосепхсон Сусан Флеетwоод Аллан Едwалл Гуðрúн С. Гíсладóттир Свен Wоллтер
Музика	Јоханн Себастиан Бацх Wатазумидо-Схусо
Фотографија	Свен Нyквист
Монтажа	Андреј Тарковски Мицхаł Лесзцзyłоwски
Дистрибуција	Сандреw
Датум(и) премијере	9. 5. 1986 (1986-05-09)
Трајање	149 мин.
Земља	Шведска  Уједиње��о Краљевство  Француска
Језик	шведски
Оффрет на Интернет Мовие Датабасе

Жртва (шведски Оффрет) је шведско-британска драма из 1986. коју је режирао и написао Андреј Тарковски. То је његов седми и посљедњи дугометражни филм, не рачунајући документарац Темпо ди Виаггио. Радња се одвија око умировљеног глумца атеиста (Ерланд Јосепхсон) који се преобрати натраг религији уочи неидентифициране ратне катастрофе која би могла уништити сав живот на Земљи, те обећа Богу жртву ако се успостави натраг мир. Када се мир доиста врати натраг на свијет, јунак мора одлучити хоће ли запалити своју кућу како је обећао. Такровски је изјавио како је филм духовна алегорија кршћанског концепта само-жртвовања ради неког већег добра, иако филм садржи и поганске елементе, утјеловљене у вјештици Марији.^[1]

Алеxандер је средовјечни умјетник, бивши глумац, професор и казалишни критичар, који живи са својом обитељи - супругом Аделаиде, кћерком Мартом и малољетним сином Госсеном, који не може говорити јер се опоравља од операције на грлу - на једном удаљеном имању негдје крај шведске обале. Алеxандер и Госсен посаде дрво крај плаже, надајући се да ће примити коријене. Сретне поштара Отта те му каже да је његов однос с Богом "непостојећи". Његова обитељ и пријатељи се окупљају у његовој кући како би славили његов рођендан. Слушкиња Мариа одлази, док Отто гостима прича како скупља "необјашњиве, али истините приче" које су се догодиле људима. Изненада се чују звукови авиона а на телевизији се објави вијест о неидентифицираном сукобу који би вјеројатно могао довести до Трећег свјетског рата и могуће нуклеарне катастрофе на Земљи.^[2]

У очају, Алеxандер отиђе у празну собу те се по први пут након пуно година обрати Богу у молитви, те обећава да ће жртвовати своју обитељ и запалити своју кућу ако се само догоди чудо и свијет се спаси. Након сновитог стања, обрати уму се Отто те му савјетује да спава са Маријом, која је вјештица. Алеxандер отиђе до њене куће бициклом те га послуша. Идућег дана, све је нормално, на вијестима се сукоб више ни не спомиње а обитељ безбрижно вани ужива у природи. Он одлучи одржати свој дио нагодбе те запали кућу. Обитељ дотрчи до куће док се одједном појави амбулантна кола која одведу Алеxандра јер га сматрају лудим. Госсен лежи испод посађеног стабла, скине завој с врата те проговори: "У почетку бијаше ријеч. Зашто је тако, тата?"

• Ерланд Јосепхсон - Алеxандер
• Сусан Флеетwоод - Аделаиде
• Аллан Едwалл - Отто
• Гуðрúн С. Гíсладóттир - Мариа
• Свен Wоллтер - Вицтор
• Валéрие Маирессе - Јулиа
• Филиппа Франзéн - Марта
• Томмy Кјеллqвист - Госсен

Жртва је посљедњи филм Тарковског, који је умирао од рака у том раздобљу, који је вјеројатно настао као посљедица снимања филма Сталкер на локацијама у Естонији, у близини кемијског постројења.^[3] Од када је снимао на Западу, Тарковски више није имао проблема са цензуром са којом се борио док је снимао у СССР-у, али се морао навикнути на другачије увјете снимања. У својем дневнику, записао је како су "Швеђани лијени" те их "само занима придржавање правила: снимање мора почети у 9 ујутро и нити тренутак касније!"^[4]

Велики проблем тијеком снимања искрснуо је када је Тарковски захтијевао да се секвенца куће у пожару сними са само једном камером, успркос просвједу сниматеља Свена Нyквиста. Усред снимања, камера се заглавила и тако није снимила како је кућа изгорила до темеља. Два тједна касније, уз велике додатне трошкове, кућа је поновно изграђена, али је пожар овог пута снимљен са двије камере.^[4] Та верзија је прошла без грешке. Мицхал Лесзцзyлоwски је у својем документарцу Дирецтед бy Андреи Тарковскy из 1988. описао ту незгоду.^[4]

Филмски лексикон анализира филм, наводећи како је "десетоминутна уводна секвенца, унутар које кретање камере стално прегрупира ликове у даљини, ствара нове динамичке односе, метонимијски предочује облик читавог филма, у којем ништа не постиже коначни и дефинитивно стабилан облик".^[5] Фрагментарном приказу незавршене Леонардове слике Поклонство мудраца у уводној шпици, "која се потом у филму јавља у одразу или дјеломице заклоњена, супостављају се иконе које се увијек приказују читаве, што обликује напетост између два модуса представљања, симболичког и иконичког."^[5] Према анализи, "та напетост одређује поетику филма у којем се приказана збивања не могу сагледати ни као збиља, ни као халуцинација, него једино као надилажење бинарне опрјеке духовног и материјалног, изравно предочено отвореним крајем који се подједнако може тумачити као услишење молитви протагониста или као привиђење".^[5]

Постоје тренуци када завршни филм, Жртва, изгледа попут неког остварења Бергмана, и мислим да је то намјерно: Тарковски, посјетитељ, у егзилу из Русије, је радио са Бергмановим материјалима и темама на исти начин на који сликар из Ренесансе накратко стане како би уживао у школи мајстора. Ипак, и Тарковски је мајстор. Уз Бергмана, он је један од пет живућих редатеља који се примарно заокупљају ултимативним питањима људског морала...Филм није лаган за гледање, те је дуго искуство. Али одређено весеље сјаји из те отежавајуће потешкоће. Тарковски је очито побјегао од било какве помисли на забављање гледатеља те је одлучио, у својем задњем тестаменту, рећи управо оно што жели, управо онаквим стилом каквим жели.

– Рогер Еберт^[6]

I да, ово је барем врло близу великом филму. Ово је филм који се задржава у вашем уму - између осталог и стога јер је отворен за интерпретације. Али када сам то већ рекао, рећи ћу и да гледање истог нисам перципирао као угодно искуство, нити сам сигуран да волим да се задржава у мојем уму.

– Кен Ханке^[7]

Свјестан своје смртоносне болести, Тарковски пуни филм порукама наде за будуће генерације, како би живјели у бољој хармонији са природом и међусобно. То је духовна медитација о крају свијета и новом почетку, а има неких сличности са дјелима Ингмара Бергмана, између осталог и због његових тема, главног глумца и сниматеља...Жртва је бриљантан филм и достојан лабуђи пјев за редатеља који је снимао само добре филмове.

– Емануел Левy^[8]

• Жртва на сајту ИМДб
• Жртва на Роттен Томатоес
• Анализа филма на Лос Ангелес Тимес