Минијатурa

Минијатура (итал. miniatura слика мини��атора, односно калуђера који су у средњем веку радили на украшавању рукописа) је фигурална сцена или портрет малог формата, рађена различитим сликарским техникама и на различитим подлогама: папиру, пергаменту, слоновачи или металној плочици.^[1] Име је настало од латинске речи minium, што је назив за црвену оловну боју, којом су у средњовековним рукописима исписивани натписи и почетна слова поглавља и страница. Портретне минијатуре су се развиле из техника минијатура у илуминираним рукописима и биле су популарне међу елитама из 16. века, углавном у Енглеској и Француској, а прошириле су се по остатку Европе од средине 18. века, остајући веома популарне све до развоја дагеротипије и фотографије средином 19. века.^[2] Обично су то били интимни поклони које су се давали у породици или од стране мушкараца који су пуни наде у удварању, али неки владари, као што је Џејмс I од Енглеске, давали су велики број као дипломатске или политичке поклоне.^[3] Нарочито је било вероватно да ће бити насликане када је члан породице требало да буде одсутан током значајних периода, било да муж или син иду у рат или емигрирају, или ћерка која се удаје.

Први минијатуристи су користили акварел за сликање на растегнутом пергаменту, или (посебно у Енглеској) на картама за игру подрезаним у тражени облик. Техника се често називала лимнинг (као у расправи Николе Хилијарда Art of Limming око 1600. године), или сликање у малом.^[4] Током друге половине 17. века стаклени емајл сликан на бакру постаје све популарнији, посебно у Француској. У 18. веку, минијатуре су сликане акварелом на слоновачи, која је тада постала релативно јефтина. Мале величине од 40 mm × 30 mm, портретне минијатуре су често биле уграђене у медаљоне, унутрашње поклопце за сатове или комаде накита како би се могле носити са собом. Друге су биле уоквирене сталцима или окачене на зид, или уметнуте у поклопце бурмутица.^[5]

Рани период

Портретна минијатура настала је из илуминираног рукописа, који је за потребе илустрације књига замењен техникама као што су дрвени отисци и калк штампа.^[10] Најранији портретни минијатуристи били су познати рукописни сликари попут Жана Фукеа (аутопортрет из 1450. године) и Симона Бенинга, чија је ћерка Левина Терлинц углавном сликала портретне минијатуре, а преселила се у Енглеску, где је њен претходник као дворски уметник Ханс Холбајн Млађи сликао неке минијатуре. Лукас Хоренбоут је био још један холандски сликар минијатура на двору Хенрија VIII.

Француска је такође имала снажну традицију минијатура, усредсређених на двор, иако су се средином 16. века концентрисали на веће слике, око распона величина модерне књиге у меком повезу, које се можда не квалификују као минијатуре у уобичајеном смислу. То могу бити слике или готови цртежи са неком бојом, а произвели су их Франсоа Клуе (око 1510 – 1572) и његови следбеници.

Најранији француски сликари минијатуре били су Жан Клуе (умро око 1540), његов син Франсоа Клуе, Жан Переал и други; али о њиховом раду у портретисању данас постоји мало трага, иако им се приписује много портрета и огроман број цртежа. Седам портрета у Рукопису Галског рата (Националне библиотеке) припидано је једном од Клуеа; а њима се може додати и фино дело, у колекцији Пјерпонт Моргана, које представља Маршала де Брисака. Пратећи ове људе налази се на Симона Ренара де Ст. Андреа (1613–1677) и Жана Котела. Други чија имена би се могла поменути били су Јозеф Вернер (1637–1710) и Росалба Каријера (1675–1757).

Први познати енглески портретни минијатуриста је Никола Хилијард (око 1537–1619), чији је рад био конзервативан у стилу, али веома осетљив на карактер седитеља; његова најбоља дела су лепо изведена. Боје су непрозирне, а злато се користи за појачавање ефекта, док су слике на карти. Дела су често потписана, а често имају и латински мото на себи. Хилијард је неко време радио у Француској и вероватно је идентичан сликару на кога се алудира 1577. као Никола Белијарт. Хилијарда је наследио његов син Лоренс Хилијард (умро 1640); техника му је била слична очевој, али смелија, а минијатуре богатије бојама.^[11]

Исак Оливер и његов син Питер Оливер наследили су Хилијарда. Исак (око 1560–1617) је био Хилијардов ученик, док је Питер (1594–1647) је био Исаков ученик. Њих двојица су најраније дали заокруженост и облик лицима која су сликала. Своја најбоља дела су потписивали монограмом, и сликали не само веома мале минијатуре, већ и оне веће величине чак 10 in × 9 in (250 mm × 230 mm). Они су копирали за Чарлса I Енглеског (1600-1649) у малом обиму многе његове познате слике старих мајстора.

Дана 28. априла 1733. године,^[12] дошло је до страшног уништења портретних минијатура у пожару у Куће беле чоколаде и кафе. Сер Ендру Фоунтејн је изнајмио две собе у Вајту да привремено ту држао своју огромну колекцију портрета које су урадили Хилијард, Оливерови, Семјуел Купер и други. Цела кућа је изгорела; број уништених слика био је толики да је пепео пажљиво просејан да би се повратило злато из спаљених носача минијатура.^[13]

Манифестације минијатуре

Међународни бијенале уметности минијатуре у Горњем Милановцу се одржава од 1989. године.

Референце

^ Минијатура - историја Архивирано на сајту Wayback Machine (18. јануар 2012), biennial.kcgm.org.rs
^ Coombs, Katherine (1998). The portrait miniature in England. London: V & A Publications. ISBN 1-85177-206-5. OCLC 39803970.
^ Ungerer, Gustav (1998). Juan Pantoja de la Cruz and the Circulation of Gifts Between the English and Spanish Courts in 1604/5. Sociedad Hispano-Portuguesa de Estudios Renacentistas Ingleses= Sociedade Hispano-Portuguesa de Estudos Renascentistas Ingleses = Spanish and Portuguese Society for English Renaissance Studies. OCLC 800674221.
^ Fumerton, Patricia (1986). „"Secret" Arts: Elizabethan Miniatures and Sonnets”. Representations (15): 57—97. ISSN 0734-6018. JSTOR 2928392. doi:10.2307/2928392.
^ MacLeod, Catharine (2019). Elizabethan treasures : miniatures by Hilliard and Oliver. MacGibbon, Rab. London. ISBN 978-1-85514-702-7. OCLC 1048934990.
^ As distinct from self-portraits inserted into religious or other scenes. Jan van Eyck painted a small probable self-portrait, Portrait of a Man (Self Portrait?), (National Gallery, London) that is dated 1433.
^ "Margaret More". Metropolitan Museum of Art. Retrieved on 17 May 2009.
^ Goldberg 1997, стр. 92
^ "Hans Holbein the Younger, Portrait of an English Woman, a drawing Архивирано 2015-10-18 на сајту Wayback Machine". British Museum, Retrieved 11 April 2010
^ Coltman, Viccy (2017-03-30). „Sojourning Scots and the Portrait Miniature in Colonial India, 1770s-1780s”. Journal for Eighteenth-Century Studies. 40 (3): 421—441. ISSN 1754-0194. doi:10.1111/1754-0208.12467 .
^ Hilliard, Nicholas. Benezit Dictionary of Artists. Oxford University Press. 2011-10-31. doi:10.1093/benz/9780199773787.article.b00087717.
^ Ashton, John (1898). „fire at White's”. The history of gambling in England. London: Duckworth & Co. стр. 90.
^ Propert, John Lumsden (1887). „fire at White's Coffee House”. A history of miniature art: with notes on collectors and collections. Macmillan and Company. стр. 78–79.

Литература

Ashton, John (1898). „fire at White's”. The history of gambling in England. London: Duckworth & Co. стр. 90.
Foskett, Daphne (1987). Miniatures: Dictionary and Guide. London: Antique Collectors' Club. ISBN 1-85149-063-9.
Coombs, Katherine (1998). The Portrait Miniature in England. London: Victoria and Albert Museum. ISBN 1-85177-207-3.
Lounsbery, Elizabeth (15. 1. 1917). American Miniature Painters. The Mentor.
Batschmann, Oskar; Griener, Pascal (1999). Hans Holbein. Reaktion Books. ISBN 1-86189-040-0.
Jonathan, Goldberg (1997). Desiring Women Writing: English Renaissance Examples. Stanford University Press. ISBN 0-8047-2983-2.
Inglis, E. (2003). „Image and Illustration in Jean Fouquet's Grandes Chroniques de France”. French Historical Studies. 26 (2): 185—224. ISSN 0016-1071. S2CID 163091918. doi:10.1215/00161071-26-2-185.
Inglis, Erik (2011). Jean Fouquet and the Invention of France: Art and Nation After the Hundred Years War. Yale University Press. ISBN 978-0-300-13443-8.
Snyder, James (1985). Northern Renaissance Art: Painting, Sculpture, the Graphic Arts from 1350 to 1575. Prentice-Hall. ISBN 978-0-13-623596-5.
Josephus. Antiquités judaïques [Jewish Antiquities] (на језику: француски). hdl:loc.wdl/wdl.3030.
Alexander, Jonathan A.G., (1992). Medieval Illuminators and their Methods of Work. ISBN 0300056893. . Yale UP.
Coleman, Joyce, Mark Cruse, and Kathryn A. Smith, eds. The Social Life of Illumination: Manuscripts, Images, and Communities in the Late Middle Ages. . (Series: Medieval Texts and Cultures in Northern Europe, vol. 21. Turnhout: Brepols Publishing, 2013). xxiv + 552 pp online review
Calkins, Robert G (1983). Illuminated Books of the Middle Ages. Cornell University Press. ISBN 0500233756. .
De Hamel, Christopher (1986). A History of Illuminated Manuscript. Phaidon.
De Hamel, Christopher (1992). Medieval Craftsmen: Scribes and Illuminations. Buffalo: University of Toronto.
Kren, T. & McKendrick, Scot, ур. (2003). Illuminating the Renaissance – The Triumph of Flemish Manuscript Painting in Europe. ISBN 1-903973-28-7. , Getty Museum/Royal Academy of Arts.
Liepe, Lena. Studies in Icelandic Fourteenth Century Book Painting, Reykholt: Snorrastofa, rit. vol. VI, 2009.
Melo, Maria J.; Castro, Rita; Nabais, Paula; Vitorino, Tatiana (2018). „The book on how to make all the colour paints for illuminating books: Unravelling a Portuguese Hebrew illuminators' manual”. Heritage Science. 6. doi:10.1186/s40494-018-0208-z .
Morgan, Nigel J., Stella Panayotova, and Martine Meuwese. Illuminated Manuscripts in Cambridge: A Catalogue of Western Book Illumination in the Fitzwilliam Museum and the Cambridge Colleges. . (London: Harvey Miller Publishers in conjunction with the Modern Humanities Association. 1999– )
Pächt, Otto, Book Illumination in the Middle Ages. 1986. ISBN 0199210608. (trans fr German), Harvey Miller Publishers, London.
Rudy, Kathryn M. (2016), Piety in Pieces: How Medieval Readers Customized their Manuscripts, Open Book Publishers, ISBN 9781783742356, doi:10.11647/OBP.0094 
Wieck, Roger. "Folia Fugitiva: The Pursuit of the Illuminated Manuscript Leaf". The Journal of the Walters Art Gallery, Vol. 54, 1996.
Thompson, Edward M. (1911). „Illuminated Manuscripts”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 14 (11 изд.). стр. 312—320.

Спољашње везе

О минијатури (језик: српски)
Музеј Викторија и Алберт - галерија минијатура (језик: енглески)
Victoria and Albert Museum, miniatures gallery
Artists and Ancestors - A Miniature Portrait Collection
„The Origin of the Portrait Miniature”. Paintings & Drawings. Victoria and Albert Museum. Архивирано из оригинала 2007-09-29. г. Приступљено 2007-08-21.
Collecting and Researching Miniature Portraits Архивирано на сајту Wayback Machine (5. април 2016)
Copy, Fake, and Decorative Miniatures Архивирано на сајту Wayback Machine (22. октобар 2015)
Gornji Milanovac International Biennale of the Miniature
G Engleheart Pinxit 1773-1818 A Practical Guide
UCLA Library Special Collections collection of Medieval and Renaissance manuscripts
British Library, catalogue of illuminated manuscripts Архивирано на сајту Wayback Machine (1. март 2013)

[1] Минијатура - историја Архивирано на сајту Wayback Machine (18. јануар 2012), biennial.kcgm.org.rs

[:3-2] Coombs, Katherine (1998). The portrait miniature in England. London: V & A Publications. ISBN 1-85177-206-5. OCLC 39803970.

[:4-3] Ungerer, Gustav (1998). Juan Pantoja de la Cruz and the Circulation of Gifts Between the English and Spanish Courts in 1604/5. Sociedad Hispano-Portuguesa de Estudios Renacentistas Ingleses= Sociedade Hispano-Portuguesa de Estudos Renascentistas Ingleses = Spanish and Portuguese Society for English Renaissance Studies. OCLC 800674221.

[4] Fumerton, Patricia (1986). „"Secret" Arts: Elizabethan Miniatures and Sonnets”. Representations (15): 57—97. ISSN 0734-6018. JSTOR 2928392. doi:10.2307/2928392.

[:5-5] MacLeod, Catharine (2019). Elizabethan treasures : miniatures by Hilliard and Oliver. MacGibbon, Rab. London. ISBN 978-1-85514-702-7. OCLC 1048934990.

[6] As distinct from self-portraits inserted into religious or other scenes. Jan van Eyck painted a small probable self-portrait, Portrait of a Man (Self Portrait?), (National Gallery, London) that is dated 1433.

[met1-7] "Margaret More". Metropolitan Museum of Art. Retrieved on 17 May 2009.

[G92-8] Goldberg 1997, стр. 92

[9] "Hans Holbein the Younger, Portrait of an English Woman, a drawing Архивирано 2015-10-18 на сајту Wayback Machine". British Museum, Retrieved 11 April 2010

[:0-10] Coltman, Viccy (2017-03-30). „Sojourning Scots and the Portrait Miniature in Colonial India, 1770s-1780s”. Journal for Eighteenth-Century Studies. 40 (3): 421—441. ISSN 1754-0194. doi:10.1111/1754-0208.12467 .

[11] Hilliard, Nicholas. Benezit Dictionary of Artists. Oxford University Press. 2011-10-31. doi:10.1093/benz/9780199773787.article.b00087717.

[12] Ashton, John (1898). „fire at White's”. The history of gambling in England. London: Duckworth & Co. стр. 90.

[13] Propert, John Lumsden (1887). „fire at White's Coffee House”. A history of miniature art: with notes on collectors and collections. Macmillan and Company. стр. 78–79.

[1]