Topovske šupe

Topovske šupe
Topovske šupe
Концентрациони логор
	Топовске шупе јула 2013. године

Topovske šupe je naziv prvog koncentracionog logora za Jevreje i Rome u Beogradu koji je postojao tokom Drugog svetskog rata^[1] i nalazio se na Autokomandi a u kojem je, u periodu od 22. avgusta 1941, kada je počelo masovno hapšenje Jevreja u Beogradu i okolini, pa do 12. decembra 1941^[2], kada je ovaj logor prestao sa radom, bilo smešteno oko 4.000 ljudi, najviše Jevreja iz Banata a zatim i Roma.

Predistorija

Topovske šupe su deo nekadašnje kasarne Vojske Kraljevine Jugoslavije u kojem su se nalazili objekti za smeštaj artiljerijskog oruđa, po kojem su i dobile svoj naziv.^[3] Kasarna koja se između dva svetska rata zvala „Kasarna kraljevića Andreja“ se nalazila u beogradskom naselju Voždovac u Tabanovačkoj ulici broj 1, i u njoj su pored poligona za artiljerijsko vežbalište podignuti objekti u kojima su smešteni potkivačka škola, sklonište za artiljerijska oruđa i objekti za smeštaj vojske i konja.^[2]

Dva objekta u kojima su bile konjušnice su neposredno posle okupacije služila za smeštaj izbeglih Srba kojih je bilo oko 1.200 sve do kraja jula 1941. godine.^[4] Delfa Ivanić je pisala o ovom logoru. U vreme okupacije su ona i još dve predstavnice Kola srpskih sestara išle kod Feldkomandanta i Krajskomandanta da mole dopuštenje da zbrinjavaju naše zarobljenike i bolesnike. Svakih osam dana je sa još nekim ženama, išla u ovaj logor naših emigranata, koji se nalazio više Autokomande, i odnosile su im pomoć (hranu i rublje) Kola srpskih sestara. Stanje im je bilo vrlo teško.^[5]

Nastanak i funkcionisanje logora

Logor Topovske šupe je počeo sa radom samo mesec dana posle prvog beogradskog logora, Banjičkog logora. Po svom karakteru je bio prolazni logor jer u njemu nije bio organizovan ni prinudni rad ni likvidacija, već samo okupljanje i smeštaj radi organizovanog masovnog ubistva koje je vršeno na drugim mestima i lokacijama u okolini Beograda (Trostruki surduk između Bežanije i Surčina^[6], u selu Jabuka u okolini Pančeva…). Zatvorenici su takođe transportovani i u Banjički logor^[7], a žene, deca i starci u logor na Starom sajmištu kada je on osnovan 28. oktobra 1941. godine.

Prva hapšenja Jevreja u Srbiji su počela 14. i 15. avgusta 1941. godine kada su uhapšeni svi Jevreji iz Banata (oko 3.300 ljudi svih uzrasta) i smešteni u tri privremena logora u Velikom Bečkereku, Pančevu i Novom Bečeju. Odatle su do 20. septembra 1941. transportovani šlepovima Dunavom do Beograda gde je uz pomoć predstavništva Jevrejske zajednice organizovan njihov smeštaj u kuće drugih Jevreja u Beogradu i u Aškenaski hram.

Logorom je upravljala nemačka Policija bezbednosti, u najvećoj meri Gestapo^[8], preko uprave logora koju su činili odabrani zatočeni Jevreji^[9] a masovna ubistva je vršila vojska nacističke Nemačke, Vermaht. Masovna ubistva ljudi smeštanih u ovaj logor su bila opravdavana „merama pokajanja“ kojima je bilo predviđeno da se za svakog ubijenog nemačkog vojnika na teritoriji okupirane Srbije ubije sto građana Srbije, a za svakog ranjenog 50.^[10]

Prestanak rada logora

Kada je logor na Starom sajmištu osnovan 28. oktobra 1941. godine žene i deca Jevreji iz logora Topovske šupe su transportovani u njega, a muškarci su odvođeni na različite lokacije i ubijani do decembra 1941, kada je logor prestao sa radom. U periodu od marta do maja 1942. godine su svi jevrejski zatvorenici u logoru Sajmište (oko 6.280 žena i dece) ubijeni u dušegupki nakon čega je okupirana Srbija proglašena Judenrein ili „očišćenom od Jevreja“.^[11] Okupirana Srbija je (posle Estonije) druga država u Evropi za koju je u Berlin 1942. godine poslat izveštaj da je „jevrejsko pitanje“ rešeno.^[12]

Obeležavanje

Prvo obeležavanje logora je izvršeno 1951, na desetogodišnjicu ustanka u Srbiji kada je postavljena spomen-ploča „palim drugovima za slobodu otadžbine“, bez konstatacije da je na tom mestu bio logor.^[13]

Između 1994. i 2007. godine, jedna spomen-ploča je greškom stajala na ulasku u tramvajske šupe u Bulevaru kralja Aleksandra.^[14]

Spomen-ploča Jevrejima i Romima koji su bili smešteni u ovom logoru je postavljena 2005. godine na obodni zid jednog od objekata logora, a prema rešenju čiji je autor Aleksandar Nećak. Na njoj je napisano na tri jezika (srpskom, hebrejskom i engleskom):

Na ovom mestu od avgusta do decembra 1941. nalazio se nacistički koncentracioni logor za Jevreje i Rome iz Beograda i Banata. Svi su proglašeni za taoce i dnevno po nekoliko stotina je odvođeno na streljanje.

Nažalost ova ploča je ukradena, a iako je pronađena i vraćena Jevrejskoj opštini nije ponovo postavljena, već je zamenjena novom, koja je postavljena početkom maja 2019. godine.

Povodom Međunarodnog dana sećanja na žrtve holokausta, 21. januara 2006. godine je otvoren Spomen-park „Topovske šupe“.^[15]

Vidi još

Reference

^ „EL MUNDO SEFARAD”. Приступљено 13. 9. 2010. „Možemo da pretpostavimo da je upravnik Dojč istovetan sa Emilom Dojčom, predsednikom Predstavništva jevrejske zajednice koja se, krajem leta i u jesen 1941. godine, brinula o snabdevanju hranom prvog beogradskog logora za Jevreje u Topovskim šupama na Autokomandi.”
^ ^а ^б Nenad Žarković. „Prolazni logor Topovske šupe” (PDF). Приступљено 16. 9. 2010. ^{[мртва веза]}
^ „Portal za kulturu jugoistočne Evrope”. Приступљено 13. 9. 2010. „dobio je ime po mestu na kojem su bila stacionirana artiljerijska oruđa Kraljevine Jugoslavije.”
^ Nenad Žarković. „Prolazni logor Topovske šupe” (PDF). Приступљено 16. 9. 2010. „Odmah nakon okupacije ovi objekti su služili za privremeni smeštaj srpskih izbeglica, kojih je u drugoj polovini jula 1941. godine tu bilo oko 1 200. Nakon zbrinjavanja srpskih izbeglica u dva objekta (konjušnice) ove vojne kasarne, zatočeni su, po deportovanju u Beograd, banatski Jevreji.” ^{[мртва веза]}
^ Милановић, Јасмина (2012). DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 224. ISBN 978-86-7403-172-8.
^ JOVAN BYFORD. „Propuštena prilika”. Архивирано из оригинала 24. 7. 2011. г. Приступљено 15. septembar 2010. „Činjenice govore da je, neposredno nakon oslobođenja Beograda, na lokaciji Trostruki surduk između Bežanije i Surčina -… ovaj zaključak se najverovatnije odnosio na zatočenike logora Topovske šupe, u kojem je u jesen 1941. bilo internirano muško jevrejsko stanovništvo (starije od 14 godina), i iz kojeg su grupe talaca svakodnevno odvođene na streljanje.”
^ Nenad Žarković. „Prolazni logor Topovske šupe” (PDF). Приступљено 16. 9. 2010. „Iz ovog logora Nemci su povremeno, pošto je bio prepun, odvodili zatvorenike i u Banjički logor.” ^{[мртва веза]}
^ Nenad Žarković. „Prolazni logor Topovske šupe” (PDF). Приступљено 16. 9. 2010. „Organi nemačke Policije bezbednosti, a pre svega Gestapoa, upravljali su skoro svim logorima u Srbiji.” ^{[мртва веза]}
^ „EL MUNDO SEFARAD”. Приступљено 13. 9. 2010. „Nemačka komanda logora dala je pravila po kojima su zatočenici morali da se vladaju. O njihovom izvršenju brinula se jevrejska uprava logora, a Nemci su kontrolisali sprovođenje i surovo kažnjavali prekršaje. Ovakvom organizacijom logora Nemci su štedeli sopstvene snage. Istovremeno, diferenciranim odnosom prema članovima Uprave, stvarali su jaz među zatočenicima pred kojima se njihova sopstvena Uprava pojavljivala kao odgovorna za teško stanje u logoru.”
^ „Holokaust u okupiranoj Srbiji”. Приступљено 13. 9. 2010. „Pogubljenja su postala još češća posle oktobra 1941. kada je kao odgovor na sve veći partizanski otpor, novopostavljeni glavnokomandujući general nemačke vojske u Srbiji, Franc Beme (Franz Böhme) uveo, takozvane, „mere pokajanja“: One su obelodanjene u zvaničnoj naredbi da se za svakog ubijenog nemačkog vojnika ima pogubiti 100 civila, a njih 50 za svakog ranjenog. U Bomeovom naređenju, najvažniji je bio zahtev da taoci moraju biti uzimani iz populacija koje uključuju: „sve komuniste, ljude za koje se sumnja da su komunisti, sve Jevreje i određen broj nacionalista i demokratski nastrojenih stanovnika“. [7]Shodno tome, žrtve „mera pokajanja“, bili su pre svega jevrejski zatvorenici iz Šapca i Beograda, osumnjičeni komunistički simpatizeri zatvoreni u obližnjem logoru Banjica, kao i grupe Roma iz Beograda i okolnih naselja.”
^ „Holokaust u okupiranoj Srbiji”. Приступљено 13. 9. 2010. „Između marta i maja 1942, svi jevrejski zatvorenici na Sajmištu - oko 6280 žena i dece - ubijeni su trovanjem ugljen-monoksidom, a potom sahranjeni u masovnoj grobnici u Jajincima.”
^ „Holokaust u okupiranoj Srbiji”. Приступљено 13. 9. 2010.
^ „Portal za kulturu jugoistočne Evrope”. Приступљено 13. 9. 2010. „Povodom obeležavanja desetogodišnjice ustanka u Srbiji, 1951. godine, na jednom od objekata logora Topovske šupe podignuta je spomen-ploča palim drugovima u borbi za oslobođenje otadžbine. Na spomen-obeležju nema nikakvog pomena da je tu bio logor.”
^ Protiv zaborava holokausta Архивирано на сајту Wayback Machine (18. фебруар 2017) — intervju sa Jovanom Bajfordom, 30.10.2008. (pristupljeno 17.2.2017)
^ „Portal za kulturu jugoistočne Evrope”. Приступљено 13. 9. 2010. „Spomen-park stradalim Jevrejima i Romima u Drugom svetskom ratu u nacističkom logoru Topovske supe na Autokomandi u Beogradu otvoren je danas, povodom Međunarodnog dana secanja na žrtve holokausta.”

Spoljašnje veze

[1] „EL MUNDO SEFARAD”. Приступљено 13. 9. 2010. „Možemo da pretpostavimo da je upravnik Dojč istovetan sa Emilom Dojčom, predsednikom Predstavništva jevrejske zajednice koja se, krajem leta i u jesen 1941. godine, brinula o snabdevanju hranom prvog beogradskog logora za Jevreje u Topovskim šupama na Autokomandi.”

[#1-2] а ^б Nenad Žarković. „Prolazni logor Topovske šupe” (PDF). Приступљено 16. 9. 2010. ^{[мртва веза]}

[3] „Portal za kulturu jugoistočne Evrope”. Приступљено 13. 9. 2010. „dobio je ime po mestu na kojem su bila stacionirana artiljerijska oruđa Kraljevine Jugoslavije.”

[4] Nenad Žarković. „Prolazni logor Topovske šupe” (PDF). Приступљено 16. 9. 2010. „Odmah nakon okupacije ovi objekti su služili za privremeni smeštaj srpskih izbeglica, kojih je u drugoj polovini jula 1941. godine tu bilo oko 1 200. Nakon zbrinjavanja srpskih izbeglica u dva objekta (konjušnice) ove vojne kasarne, zatočeni su, po deportovanju u Beograd, banatski Jevreji.” ^{[мртва веза]}

[5] Милановић, Јасмина (2012). DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 224. ISBN 978-86-7403-172-8.

[6] JOVAN BYFORD. „Propuštena prilika”. Архивирано из оригинала 24. 7. 2011. г. Приступљено 15. septembar 2010. „Činjenice govore da je, neposredno nakon oslobođenja Beograda, na lokaciji Trostruki surduk između Bežanije i Surčina -… ovaj zaključak se najverovatnije odnosio na zatočenike logora Topovske šupe, u kojem je u jesen 1941. bilo internirano muško jevrejsko stanovništvo (starije od 14 godina), i iz kojeg su grupe talaca svakodnevno odvođene na streljanje.”

[7] Nenad Žarković. „Prolazni logor Topovske šupe” (PDF). Приступљено 16. 9. 2010. „Iz ovog logora Nemci su povremeno, pošto je bio prepun, odvodili zatvorenike i u Banjički logor.” ^{[мртва веза]}

[8] Nenad Žarković. „Prolazni logor Topovske šupe” (PDF). Приступљено 16. 9. 2010. „Organi nemačke Policije bezbednosti, a pre svega Gestapoa, upravljali su skoro svim logorima u Srbiji.” ^{[мртва веза]}

[9] „EL MUNDO SEFARAD”. Приступљено 13. 9. 2010. „Nemačka komanda logora dala je pravila po kojima su zatočenici morali da se vladaju. O njihovom izvršenju brinula se jevrejska uprava logora, a Nemci su kontrolisali sprovođenje i surovo kažnjavali prekršaje. Ovakvom organizacijom logora Nemci su štedeli sopstvene snage. Istovremeno, diferenciranim odnosom prema članovima Uprave, stvarali su jaz među zatočenicima pred kojima se njihova sopstvena Uprava pojavljivala kao odgovorna za teško stanje u logoru.”

[10] „Holokaust u okupiranoj Srbiji”. Приступљено 13. 9. 2010. „Pogubljenja su postala još češća posle oktobra 1941. kada je kao odgovor na sve veći partizanski otpor, novopostavljeni glavnokomandujući general nemačke vojske u Srbiji, Franc Beme (Franz Böhme) uveo, takozvane, „mere pokajanja“: One su obelodanjene u zvaničnoj naredbi da se za svakog ubijenog nemačkog vojnika ima pogubiti 100 civila, a njih 50 za svakog ranjenog. U Bomeovom naređenju, najvažniji je bio zahtev da taoci moraju biti uzimani iz populacija koje uključuju: „sve komuniste, ljude za koje se sumnja da su komunisti, sve Jevreje i određen broj nacionalista i demokratski nastrojenih stanovnika“. [7]Shodno tome, žrtve „mera pokajanja“, bili su pre svega jevrejski zatvorenici iz Šapca i Beograda, osumnjičeni komunistički simpatizeri zatvoreni u obližnjem logoru Banjica, kao i grupe Roma iz Beograda i okolnih naselja.”

[11] „Holokaust u okupiranoj Srbiji”. Приступљено 13. 9. 2010. „Između marta i maja 1942, svi jevrejski zatvorenici na Sajmištu - oko 6280 žena i dece - ubijeni su trovanjem ugljen-monoksidom, a potom sahranjeni u masovnoj grobnici u Jajincima.”

[12] „Holokaust u okupiranoj Srbiji”. Приступљено 13. 9. 2010.

[13] „Portal za kulturu jugoistočne Evrope”. Приступљено 13. 9. 2010. „Povodom obeležavanja desetogodišnjice ustanka u Srbiji, 1951. godine, na jednom od objekata logora Topovske šupe podignuta je spomen-ploča palim drugovima u borbi za oslobođenje otadžbine. Na spomen-obeležju nema nikakvog pomena da je tu bio logor.”

[14] Protiv zaborava holokausta Архивирано на сајту Wayback Machine (18. фебруар 2017) — intervju sa Jovanom Bajfordom, 30.10.2008. (pristupljeno 17.2.2017)

[15] „Portal za kulturu jugoistočne Evrope”. Приступљено 13. 9. 2010. „Spomen-park stradalim Jevrejima i Romima u Drugom svetskom ratu u nacističkom logoru Topovske supe na Autokomandi u Beogradu otvoren je danas, povodom Međunarodnog dana secanja na žrtve holokausta.”

[1]