Пређи на садржај

Балкан

Уреди везе
Ова страница је закључана од даљих измена анонимних корисника и новајлија због упитног доприноса истих.
С Википедије, слободне енциклопедије

За друге употребе, погледајте страницу Балкан (вишезначна одредница).
Балканско полуострво (осветљени део)
Другачији приказ Балканског полуострва линија од Трста до Одесе

Балканско полуострво, једноставније Балкан, јесте полуострво и културна област који се налази у источној и југоисточној Европи.[1] Полуострво је добило назив по планини Балкан која се протеже од српско-бугарске границе до Црног мора.

Балканско полуострво је окружено Јадранским морем на југозападу, Јонским и Средоземним морем на југу, Егејско и Мраморно море су на југоистоку док је Црно море на истоку. Највиши врх полуострва је Мусала висок 2.925 m који се налази на планини Рила.

Поријекло назива

Етимологија

На турском језику balkan значи „венац шумовитих планина”,[2][3] док на бугарском језику балкан (балкан) значи „планина”.[4] Друга могућа етимологија је повезана са персијском ријечју балк која значи „мочвара” уз додатак турског суфикса -ан добија се „мочварна шума”.[5] Мање популарна хипотеза етимологије је да је назив настао од персијске ријечи Balā-Khāna која значи „велике висока кућа”.[6]

Историјски називи

Класична антика и рани средњи вијек

Од класичне антике до средњег вијека, мјесни Трачани[7] су за Балканске планине користили назив Хемус.[8] Према грчкој митологији, трачког краља Хемуса је да би га казнио бог Зевс претворио у планину, а планина је добила његово име. Предложена је и схема повратног назива. Д. Дечев сматра да је Хемус (грч. Αἷμος) настао од трачке ријечи *saimon која значи ’планински гребен’.[9] Трећа могућност је да је Хемус (грч. Αἵμος) долази од грчке ријечи хема (грч. αἵμα) што значи ’крв’. Мит се односи на борбу између бога Зевса и титана Тифона. Зевс је Тифона ранио муњом и Тифонова крв је пала на планину, одакле је планина добила име.[10]

Касни средњи вијек и османско доба

Најстарије помињање назива је на арапском мапи са почетка 14. вијека, у којој се Хемске планине називају Балкан.[11] Прво потврђено вријеме у коме се на Западу за планински масив у Бугарској користи назив Балкан је писмо из 1490. године које је италијански хуманиста и писац Филип Калимах послао папи Иноћентију VIII.[12] Прво османско помињање документовано је 1565. године. Прије тога није било друге документоване употребе ријечи која се односи на област, иако су се друга туркијска племена већ населила или пролазила кроз полуостр��о. Постоји и тврдња о ранобулгарском поријеклу популарне ријечи у Бугарској, али то је само несхоларна тврдња.[6] Ријеч су користили Османлије у Румелији у свом општем значењу планине, као Kod̲j̲a-Balkan, Čatal-Balkan и Ungurs-Balkani̊ ), посебно се односећи на Хелмску планину.[13][14] Назив је и даље сачуван у средњој Азији у називу планинског вијенца Велики Балкан[15] и покрајине Балкан у Туркменистану.

Југоисточна Европа

Главни чланак: Југоисточна Европа

Због историјских и политичких конотација појма „Балкан”,[16] посебно од војних сукоба деведесетих година 20. вијека, термин „југоисточна Европа” постаје све популарнији иако се дословно односи на много веће подручје и стога није толико прецизно.[17]

Историја Балкана

Главни чланак: Историја Балканског полуострва
Промене граница на Балкану, 1796—2008.

На Балкану се налазе главни путеви између Европе и Блиског истока, па су током историје Балкана туда стално пролазили разни народи и око балканских земаља се отимала разна царства.

Географија Балкана

Географске границе Балкана су: на северу река Дунав и река Сава, на југу Средоземно море, на истоку и југоистоку Црно, Мраморно и Егејско море, на западу Јонско и Јадранско море. Треба напоменути да су северне границе Балканског полуострва, реке Сава и Дунав, само одокативне јер их није могуће тачно утврдити због широке везе коју ово полуострво има са средњом Европом. Његове јужне обале су јако разуђене. Полуострво пресецају велики планински системи са севера према југу и југоистоку, који теже да се од Алпа, преко Егејских острва споје са планинским системом Мале Азије. То су Динарско-Шарско-Пиндски, Карпатски, Балкански и Родопски системи, са планинским висовима до 3000 m. (Рила 2925 m, Олимп 2918 m, Пинд 2914 m, Кораб 2764 m, Шара 2748 m, Проклетије 2694 m, Дурмитор 2522 m итд. Још у античко доба описане су и опеване многе планине Балкана, највише свакако Олимп, затим Хем и Родопи, али и Пинд, Тајгет, Парнас и друге. Филозоф и географ Страбон (66. п. н. е.—19. н. е.) Шар-планину (Skardus) назива „Веригом света“ (Catena mundi). Доласком Словена на то подручје, добила је садашњи назив „Шара”.

Међу рекама доминирају Дунав, Сава, Морава, Дрина, Дрим, Тимок, Ибар, Неретва, Бојана, Вардар, Бистрица, Струма, Марица, Искар, Тунџа, Јантра и Пинеј и др. Језера су Охридско језеро, Преспанско језеро, Скадарско језеро, Острвско језеро, Костурско језеро итд.

Клима је средоземна на Јадранског мора и Егејског мора, океанска и влажне суптропска на обали Црног мора, док је у унутрашњости умерено умереноконтинентална. Север полуострва и планине имају снијежне и мразне зиме, те врућа и сува лета. На југу су зиме блаже.

Између планина формиране су мање или веће широке равнице, од којих је највећа Панонска низија у сливу Дунава, Саве, Драве, Тисе и Мораве. Она представља најнижи део земљишта у Панонском базену, између Алпа, Карпата, Динарида и Родопских планина. Настала је повлачењем и отицањем Панонског језера (мора) кроз Ђердапску клисуру. Језеро је било највеће за време плиоценске геолошке епохе, а постепено је отекло крајем плиоцена и почетком холоцена, када се завршава последње глацијално Ледено доба на Балкану око 10.000. п. н. е. За то време биле су под ледом многе планине, као што су Олимп, Пинд, Шар-планина, Пирин, Рила, Јакупица, Проклетије, Дурмитор, Прењ и др.

Политичка карта Балкана, 1891.
Политичка карта Балкана, 2005.

Остале низије у Србији, Босни, Хрватској, Бугарској, Македонији, Тесалији, Пелопонезу и др. износе око 29% укупне површине земљишта. Претежно на југу и западу Балкана, између стрмих планина, равнице се међусобно спајају једино преко уских прелаза-обично клисура. Оваква конфигурација земљишта утицала је у прошлости на обликовање мањих људских заједница, које су касније прерастале у мање етничке групе по систему полис-држава.

Разуђене обале Балканског полуострва, многе реке, равнице и превоји, пружале су погодне услове раног насељавања са југа према северу и са истока према западу, дуж великих река и плодних равница. Својим географским положајем Балканско полуострво је од памтивека било мост и главна саобраћајница између Азије и Европе, Истока и Запада, што је допринело мултиетничком саставу, разноврсности културних и политичких утицаја и немирима у историји. То убедљиво потврђују археолошки налази разних древних култура. Ни мањег простора ни више историје. Поимање Балкана, Европе и света у целини у античко доба најбоље је описао Херодот (IV, 36), „отац историје“, који наглашава, да се човек мора смејати како су многи научници нацртали земљу. Они су приказали да је земља округла као круг, да око ње теку океани и да постоје свега три континента: Европа, Азија и Либија (Африка), који су међусобно спојени.

По том схватању Европа је највећа и најдужа, те отуда и њен назив од кованице еврис-широк, простран и опс, опос-веома је налик, лице, око, тј. Европа. Њу окружује Северно море; Европа није ��мала име, а сада се тако зове по Кадмовој сестри из Феникије (Либан) по имену Европа. Међутим, према Хесиоду (између 800—700. п. н. е.) у Теогонији (357) о стварању света и митовима о боговима Европа је Океанова и Тетина кћи, сестра Тракије, Азије и Либије. Зевсу је родила сина Додона, епонимног хероја Додоне, првог храма на Балкану. Најсевернији народи Европе били су у почетку Бореји, који су становали у Тракији и у долини Стримона, а касније Хиперборејци, који су живели на крајњем северу, са оне стране Северног Ветра, тј. Хема. Херодот даље износи да је највећа река Европе Истар (Данубиус) и да је окружују океани, како на истоку, тако и на западу.

У географском погледу Подунавље је велика област која повезује Источну западну Европу, Црноморске регије и Медитеран, преко својих притока и северне делове континента са централним областима Балкана. Гигантски Алпски и Карпатски планински системи деле Подунавље на Алпски или западни, Панонски или средишњи и Понтски или источни део. Река Дунав такође дели Средње Подунавље на Западни део који гравитира Динаридима, Јадранском мору и Апенинском полуострву и на велики Панонски базен на истоку. Ова низијска област, која представља најмаркантнију црту рељефа Европе, оивичена је са источне стране лучно планинским системом Карпата, Трансилванских Алпа и Старом планином.

У пределу Јужних Карпата, Дунав пролази кроз Ђердапску клисуру и тиме спаја Панонску и Влашко-Понтску низију. Ђердап је највећа клисура у Европи, дуга око 100 km, између Голупца и Кладова. Дели се на мали и велики Ђердап. Најужи део Ђердапа је код Казана, где у дужини од 9 km има ширину 150-170 m и дубину од 20-50 m, а највећа дубина му је 74 m. У Ђердапској клисури Дунав има велики пад, укупно око 30 m, брзину до 3 m/s, са просечном количином протицања воде око 5.800-6.000 2m3 /s. Клисурске стране издижу се око 600-700 m изнад речног тока. У овом делу Дунав је веома богат разноврсном рибом, а пре свега моруном, која икру баца у пролеће.

Иначе, Карпатски лук припада групи Алпског орогеног система, са висинама до 2500 m. Он је обезбеђен збијеним наборима, који се састоје од разноврсних петролошких материјала, као што су креда, глиновито-песковитих шкриљаца итд, који представљају саставне делове камена у виду облутака у речним долинама. Они ће бити главни материјали за алатке и уметничка остварења најстарије културе Средњег Подунавља каменог доба.

Дефиниције и границе

Полуострво

Балканско полуострво са северном границом Дунав, Сава и Купа
Мапа Балканског полуострва, Encyclopedia Britannica
  Граница Дунав, Сава, Соча
  Уобичајено је део Балканског полуострва
  Није уобичајено део Балканског полуострва

Балканско полуострво је окружено Јадранским морем на југозападу, Јонским и Средоземним морем на југу, Егејско и Мраморно море су на југоистоку док је Црно море на истоку. Сјеверна граница су реке Дунав, Сава и Купа. Захвата површину скоро око 470.000 km² (нешто мање од Шпаније). Та површина је мање или више идентична региону познатом као југоисточна Европа.[18][19][20]

Од 1920. године до Другог светског рата, Истра и делове Далмације, које спадају у општу дефиниција Балканско полуострва, били су дио Краљевине Италије. Садашња територија Италијанска Републике укључује мању област око Трста која припада Балканском полуострву. Међутим, италијански географски област око Трста и Истру обично не сматрају делом Балканског полуострва, због дефиниције Балкана која западну границу полуострва смешта на реку Крупу.[21]

Удео површине територија[22] на Балканском полуострву према земљама по дефиниција Дунав—Сава:

  1.  Албанија: 27.390 km² (>99% територије)
  2.  Босна и Херцеговина: 51.180 km² (>99%)
  3.  Бугарска: 108.400 km² (>99%)
  4.  Северна Македонија: 25.430 km² (100%)
  5.  Црна Гора: 13.440 km² (>99%)

Већим делом или делимично на Балканском полуострву:

  1.  Грчка (копно): 104.470 km²[23] (80%)
  2.  Италија (окрузи Горица и Трст): 300 km² (0,1%)
  3.  Румунија (Северна Добруџа): 12.000 km² (5%)
  4.  Словенија (југозападни део): 10.000 km² (50%)
  5.  Србија (без Срема, Бачке и Баната): 70.688 km² (80%)
  6.  Турска (европски дио): 23.764 km² (3%)
  7.  Хрватска (јужно од Саве и Купе без острва): 30.000 km² (54%)

Западни Балкан

За више информација погледајте: Самит земаља Западног Балкана 2015.
Земље Западног Балкана. Хрватска се придружила Европској унији у јулу 2013. године

Институције Европске уније су дефинисале „Западни Балкан” као подручје на Балкану које укључује државе које нису чланице Европске уније, док се остала значења односе на географске аспекте. За��адни Балкан је неологизам скован за описивање земаља „бивше Југославије (минус Словенија) и Албаније”. Тај регион дакле обухвата: Србију, Босну и Херцеговину, Црну Гору, Северну Македонију и Албанију. Свака од ових земаља за циљ има да буде дио будућег проширења Европске уније и да достигне резултате демократије и трансмисије, али ће до тада бити снажно повезан са пред-ЕУ програмом ЦЕФТА.[24][25] Хрватска, која се сматрала дијелом Западног Балкана, придружила се Европској унији у јулу 2013. године.[26]

Народи и етничке групе Балкана

Током писане историје, Балкан су претежно насељавали различити индоевропски народи, док повремене инвазије и државне управе туркијских (Хуни, Авари, Турци) и угрофинских народа (Мађари) нису оставиле значајнијег трага у етно-лингвистичком склопу Балкана. Изузетак од овога чине једино крајњи југоисточни делови полуострва, које данас претежно насељавају Турци, као и делови Србије и Румуније у којима у значајном броју живе Мађари.

Јужнословенски народи:

Јужнословенске етничке групе и подгрупе:

Западнословенски народи и етничке групе:

Романски народи и етничке групе:

Остали индоевропски народи:

  • Албанци (Албанија; Србија - Косово и Метохија, Црна Гора, Северна Македонија, Грчка)
  • Грци (Грчка, Албанија)
  • Роми (Румунија, Бугарска, Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Северна Македонија, Грчка)
  • Египћани (Србија - Косово и Метохија, Северна Македонија)
  • Ашкалије (Србија - Косово и Метохија)

Туркијски народи:

  • Турци (Турска, Грчка, Бугарска, Северна Македонија, Србија - Косово и Метохија)

Угрофински народи:

Генетика

Према резултатима генетских истраживања, међу становништвом балканских држава најзаступљеније су четири патрилинеарне (Y-ДНК) хаплогрупе: хаплогрупа I, хаплогрупа R, хаплогрупа E и хаплогрупа J. У мањој мери су заступљене и хаплогрупа N, хаплогрупа H, хаплогрупа G и хаплогрупа T.[27]

Религија

На Балкану су од религија у значајном проценту заступљени хришћанство (углавном православље, мањ��м делом католицизам) и ислам. Православље је доминантно у Србији, Црној Гори, Републици Српској, Македонији, Бугарској, Грчкој и Румунији; католицизам је доминантно у Хрватској и Словенији; док је ислам доминантан у Турској, Албанији, на Косову и Метохији и у Федерацији Босне и Херцеговине.

Урбанизација

Већина држава на Балканском полуострву је углавном урбанизована; изузев Босне и Херцеговине која је отприлике 50% рурална и 50% урбана.[28]

Панорама Истанбула

Списак највећих градова:

Град Држава Становништво Агломерација Година
Истанбул*  Турска 9.000.000 10.000.000 2014
Букурешт  Румунија 1.883.425 2.272.163 2011[29]
Софија  Бугарска 1.260.120 1.681.666 2014[30]
Београд  Србија 1.233.796 1.659.440 2011[31]
Загреб  Хрватска 688.163 1.113.111 2011[32]
Атина  Грчка 664.046 3.753.783 2011[33]
Скопље  Македонија 444.800 506.926 2014[34]
Тирана  Албанија 418.495 800.986 2011[35]
Пловдив  Бугарска 341.567 404.665 2014[30]
Варна  Бугарска 335.949 344.775 2014[30]
Солун  Грчка 325.182 1.012.297 2011[33]
Клуж-Напока  Румунија 324.576 411.379 2011[29]
Темишвар  Румунија 319.279 384.609 2011[29]
Јаши  Румунија 290.422 382.484 2011[29]
Констанца  Румунија 283.872 425.916 2011[29]
Љубљана  Словенија 280.310 280.310 2017[36]
Нови Сад  Србија 277.522 341.625 2011[37]
Сарајево  Босна и Херцеговина 275.524 355.170 2013[38]
Крајова  Румунија 269.506 420.000 2011[29]
Чорлу  Турска 253.500 273.362 2014[39]
Брашов  Румунија 253.200 369.896 2011[29]
  • Само је европски дио Турске дио Балканског полуострва.[40] Ту живе двије трећине становника града, 14.025.646.

Види још

Референце

  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 100. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ „Balkan”. Encarta World English Dictionary. Microsoft Corporation. Архивирано из оригинала 31. 10. 2009. г. Приступљено 31. 3. 2008. 
  3. ^ „balkan”. Büyük Türkçe Sözlük (на језику: турски). Türk Dil Kurumu. Архивирано из оригинала 25. 8. 2011. г. Приступљено 3. 7. 2017. „Sarp ve ormanlık sıradağ” 
  4. ^ Костов et al. 1994
  5. ^ Stachowski, Marek. European Balkan(s), Turkic bal(yk) and the problem of their original meanings (на језику: енглески). Jagiellonian University. стр. 618. Приступљено 3. 7. 2017. 
  6. ^ а б Todorova 1997, стр. 27.
  7. ^ Bulgaria. Hemus – a Thracian name. Indiana University. стр. 54. 
  8. ^ Balkan Studies. 1986. 
  9. ^ Decev, D (1986). Balkan Studies. University of Michigan. Приступљено 20. 6. 2015. 
  10. ^ Gods and Heroes of the Greeks: The Library of Apollodorus. Google Books. Приступљено 12. 9. 2014. 
  11. ^ Dobrev, Ivan (1989). Происхождение географического названия Балкан – Sixieme Congres international d'etudes du Sud-Est Europeen (на језику: француски). Sofia: Ed.de l'Académie bulgare des Sciences. 
  12. ^ Todorova 1997, стр. 22.
  13. ^ Encyclopaedia of Islam, Second Edition, Editors: P. Bearman, Th. Bianquis, C.E. Bosworth, E. van Donzel and W.P. Heinrichs. Brill Online Reference Works.
  14. ^ „Balkan – Brill Reference”. brillonline.com. 
  15. ^ „Balkhan Mountains”. World Land Features Database. Land.WorldCityDB.com. Архивирано из оригинала 28. 2. 2008. г. Приступљено 31. 3. 2008. 
  16. ^ „Balkanize”. merriam-webster.com. 
  17. ^ Bideleux, Robert; Jeffries, Ian (2007). A history of Eastern Europe. Taylor & Francis. стр. 37. ISBN 978-0-415-36627-4. 
  18. ^ Hajdú, Zoltán (2007). Southeast-Europe: State Borders, Cross-border Relations, Spatial Structures. Pécs: Hungarian Academy of Sciences. ISBN 978-963-9052-65-9. Приступљено 8. 6. 2015. 
  19. ^ Lampe, John R. (2014). Balkans Into Southeastern Europe, 1914–2014: A Century of War and Transition. London: Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-137-01907-3. Приступљено 8. 6. 2015. 
  20. ^ Švob-Ðokic, Nada, ур. (2001). Redefining Cultural Identities: Southeastern Europe (PDF). Zagreb: National and University Library in Zagreb. ISBN 978-953-6096-22-0. Приступљено 8. 6. 2015. 
  21. ^ Istituto Geografico De Agostini, L'Enciclopedia Geografica – Vol.I – Italia, 2004, Ed. De Agostini pp. 78.
  22. ^ „Field Listing: Area”. CIA: The World Factbook. Архивирано из оригинала 07. 01. 2019. г. Приступљено 20. 1. 2016. 
  23. ^ The Law of the Sea. 
  24. ^ „The Western Balkans”. Fact Sheets on the European Union. Архивирано из оригинала 12. 11. 2022. г. Приступљено 26. 1. 2023. „[...] support the gradual integration of the Western Balkan countries with the Union. On 1 July 2013, Croatia became the first of the seven countries to join [...]” 
  25. ^ „Perspectives on the Region” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 04. 09. 2013. г. Приступљено 19. 7. 2013. 
  26. ^ De Munter, André (2016). „Fact Sheets on the European Union:The Western Balkans”. European Parliament. Приступљено 22. 3. 2017. 
  27. ^ „National Pies - Ancestral Genography Atlas”. Архивирано из оригинала 23. 02. 2014. г. Приступљено 15. 02. 2014. 
  28. ^ „Data: Urban population (% of total)”. The World Bank. 2006—2010. 
  29. ^ а б в г д ђ е „ROMANIA: Counties and Major Cities”. Приступљено 9. 11. 2015. 
  30. ^ а б в „BULGARIA: Major Cities”. Приступљено 9. 11. 2015. 
  31. ^ Statistical Officeof the Republic of Serbia pp. 32.
  32. ^ „CROATIA: Counties and Major Cities”. Приступљено 9. 11. 2015. 
  33. ^ а б „GREECE: Regions and Agglomerations”. Приступљено 9. 11. 2015. 
  34. ^ „MACEDONIA”. Приступљено 9. 11. 2015. 
  35. ^ Albania: Prefectures and Major Cities - Population Statistics, Maps, Charts, Weather and Web Information
  36. ^ „SLOVENIA: Major Cities”. Приступљено 9. 11. 2015. 
  37. ^ „SERBIA: Regions. Districts and Major Cities”. Архивирано из оригинала 8. 11. 2015. г. Приступљено 9. 11. 2015. 
  38. ^ „BOSNIA AND HERZEGOVINA”. Приступљено 9. 11. 2015. 
  39. ^ „Çorlu (Tekirdağ. Turkey) – Population Statistics and Location in Maps and Charts”. www.citypopulation.de. Приступљено 21. 1. 2016. 
  40. ^ Crampton. The Balkans Since the Second World War. 

Литература

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Балкан&oldid=28823008”