Устав Римске републике

Устав Римске републике је био скуп некодификованих норми и обичаја који су,^[1] заједно са разним писаним законима,^[2] руководили процедуралним управљањем Римском републиком. Устав је произашао из устава Римског краљевства, у односу на који је еволуирао суштински и значајно — скоро до тачке непрепознатљивости^[3] — током скоро петсто година постојања републике. Колапс републичке власти и норми из 133. п. н. е. довели су до успона Августа и његовог принципата.^[4]

Републички устав се може подијелити на три главне гране власти:^[5]

Скупштине, састављене од народа, које су служиле као врховно складиште политичке моћи и имале ауторитет да бирају судије, прихватају или одбацују законе, спроводе правду и објављују рат или мир;^[6]
Сенат, који је савјетовао магистрате,^[7] дјелујући прије свега не на основу правног ауторитета per se, већ на основу свог утицаја;
Магистрати, које је народ изабрао да управљају Републиком у њихово име, вршећи религијску, војну и врховну власт, заједно са правом да предсједавају и сазивају скупштине.^[8]

Између ове три гране развијен је сложен скуп контрола и равнотежа. На примјер, скупштине су теоретски имале сву власт, али су их сазивали и њима управљали магистрати, који су, контролишући расправу, вршили доминантан утицај над њима.^[9] И други магистрати су могли да ставе вето на поступке пред скупштинама, мада је то до касне републике било ријетко.^[10] Слично томе, да би провјерио моћ магистрата, сваки магистрат је могао да стави вето на једног од својих колега, а плебејци су бирали трибуне који су могли да се залажу и ставе вето на поступке магистрата.^[11]

Републички устав, иако је еволуирао и био флексибилан, још увијек је имао суштински укоријењене норме. Институције као што су конзули, сенат и трибуни значајно су еволуирали у раној републици, али су остале релативно стабилне од 4. вијек прије н. е. Од периода патрицијске доминације, сукоб плебејаца и патриција је на крају дао плебејцима једнака политичка права, а истовремено је створио трибунат за провјеру патрицијске моћи, а плебејску скупштину је добила пуну законодавну власт.^[12]

У касној републици дошло је до повећања централизације власти у рукама гувернера провинција,^[13] употребе војне силе ради спровођења политичких промјена (нпр. Сулина диктатура),^[14] и употребе насиља, комбинованог са експлоатацијом одговарајуће поткупљене или застрашене „суверене” скупштине, да дају врховну власт побједничким командатима.^[15] Све већа легитимизација насиља и централизација власти на све мањи број људи би, са урушавањем повјерења у републичке институције,^[15] ставило на пут грађанског рата и Августову трансформацију у аутократски режим прекривен имиџом и легитимитетом републике.^[16]^[17]

Референце

^ Straumann 2011, стр. 281.
^ Lintott 2003, стр. 2.
^ Flower 2010, стр. 9.
^ Flower 2010, стр. 81.
^ Lintott 2003, стр. vii.
^ Lintott 2003, стр. 40.
^ Lintott 2003, стр. 66.
^ Abbott 1963, стр. 157–65.
^ Lintott 2003, стр. 202.
^ Flower 2010, стр. 83.
^ Abbott 1963, стр. 155.
^ Lintott 2003, стр. 121–122.
^ Abbott 1963, стр. 44.
^ Lintott 2003, стр. 212.
^ ^а ^б Lintott 2003, стр. 213.
^ Flower 2010, стр. 14.
^ Beard 2015, стр. 353–355.

Литература

Књиге

Abbott, Frank Frost (1963) [1901]. A History and Descriptions of Roman Political Institutions (3rd изд.). New York: Noble Offset Printers Inc.
Beard, Mary (2015). SPQR : a history of ancient Rome (First изд.). New York: Liveright Publishing. ISBN 978-0-87140-423-7. OCLC 902661394.
Botsworth, George Willis (1909). The Roman Assemblies. New York: Cooper Square Publishers, Inc.
Drogula, Fred (2015). Commanders & command in the Roman Republic and Early Empire. Chapel Hill: University of North Carolina Press. ISBN 978-1-4696-2314-6. OCLC 905949529.
Duncan, Mike (24. 10. 2017). The Storm Before the Storm: The Beginning of the End of the Roman Republic (1st изд.). New York: Hachette Book Group. ISBN 978-1610397216.
Flower, Harriet I. (2010). Roman Republics. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-3116-6. doi:10.1515/9781400831166.
Holland, Tom (2005). Rubicon: The Last Years of the Roman Republic. Random House Books. ISBN 1-4000-7897-0.
Lintott, Andrew (2003). The Constitution of the Roman Republic. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-926108-3.
Mouritsen, Henrik (2017). Politics in the Roman Republic. ISBN 978-1-107-03188-3. OCLC 1120499560.
Taylor, Lily Ross (1966). Roman Voting Assemblies: From the Hannibalic War to the Dictatorship of Caesar. The University of Michigan Press. ISBN 0-472-08125-X.
Wiedemann, Thomas E. J. (1994). Cicero and the end of the Roman Republic. London: Bristol Classical Press. ISBN 1-85399-193-7. OCLC 31494651.

Чланци часописа

Ridley, R. T. (2016). „The Fall of the Roman Republic”. Agora. 51 (1): 66.
Steel, Catherine (2014). „The Roman Senate and the post-Sullan res publica”. Historia: Zeitschrift für Alte Geschichte. 63 (3): 328.
Straumann, Benjamin (2011). „Constitutional thought in the late Roman republic��. History of Political Thought. 32 (2): 280—292. ISSN 0143-781X. JSTOR 26225713.

[FOOTNOTEStraumann2011281-1] Straumann 2011, стр. 281.

[FOOTNOTELintott20032-2] Lintott 2003, стр. 2.

[FOOTNOTEFlower2010[httpsarchiveorgdetailsromanrepublics00flowpagen25_9]-3] Flower 2010, стр. 9.

[FOOTNOTEFlower201081-4] Flower 2010, стр. 81.

[FOOTNOTELintott2003vii-5] Lintott 2003, стр. vii.

[FOOTNOTELintott200340-6] Lintott 2003, стр. 40.

[FOOTNOTELintott200366-7] Lintott 2003, стр. 66.

[FOOTNOTEAbbott1963157–65-8] Abbott 1963, стр. 157–65.

[FOOTNOTELintott2003202-9] Lintott 2003, стр. 202.

[FOOTNOTEFlower201083-10] Flower 2010, стр. 83.

[FOOTNOTEAbbott1963155-11] Abbott 1963, стр. 155.

[FOOTNOTELintott2003121–122-12] Lintott 2003, стр. 121–122.

[FOOTNOTEAbbott196344-13] Abbott 1963, стр. 44.

[FOOTNOTELintott2003212-14] Lintott 2003, стр. 212.

[FOOTNOTELintott2003213-15] а ^б Lintott 2003, стр. 213.

[FOOTNOTEFlower201014-16] Flower 2010, стр. 14.

[FOOTNOTEBeard2015353–355-17] Beard 2015, стр. 353–355.

[1]