Kolarski zanat

Ovaj članak je nedovršen. Možete pomoći da se unapredi ili pokrenuti raspravu o tome na stranici za razgovor.

Kolarski zanat ili kolarstvo jedan je od starih zanata ili delatnosti koja se bavi izradom drvene delove za zaprežna kola, ali i dodavanjem potrebnih delova od metala – gvožđa, za konačni izgled i funkciju zaprežnih kola. Izuzev zaprežnih kola, zanatlije kolari su izrađivali i dodatnu opremu, uključujući jarmove za volovsku vuču, tragače i kolica za prenošenje manjih tereta u kući. Za drvene plugove pravili su gredelje na koje je pričvršćivana gvozdena glava s raonikom. Pravili su i okvire za drljače u koje su ugrađivali gvozdene klinove.

Uglavnom su radili po porudžbini, često u okvirima robno—robne razmene, ali, svoje proizvode iznosili su i na prodaju po vašarima i pijacama.

Imajući u vidu da je od prvih ljudskih zajednica veliki procent stanovništva Zemlje bio poljoprivredo orijentisan, uticao je na to da se pokrene neophodna zanatska delatnost koja bi obezbedila svakodnevno funkcionisanje samodovoljne seoske privrede uglavnom kao dopunsko zanimanje seoskih majstora, koji su prvenstveno izrađivali i popravljali alatke za sebe, a potom i za lokalnu zajednicu. U ovim uslovima nametala se i potreba za putničkim i teretnim saobraćajem i prenosom dobara – takođe mahom seoskog življa, a kasnije i brojnih osvajača (doseljenika) širokih prostranstava na svim kontinentima sveta. Takođe treba navesti da „Zbog (…) stanja puteva, sem malog izuzetka, nigde ne beše mogućno putovati do pešice ili na konju“.^[1]

Vremeno su potrebe stanovništva, osvajački pokreti novih delova sveta i osvajanje novih tržišta, posebno u nepristupačnim, planinskim i brdovitim delovima sveta primorali seljane da sami počnusa izrađivanjem primitivnih kola s punim točkom (jedan od naziva u Srbiji je „vrndelj”), koja su korišćena za najrazličitije privredne namene.

Tokom milenijuma, iako se ukupni izgled točkova jedva menjao, ipak su se dešavale suptilne promene u dizajnu točkova, kao što su rešetke i stepenasti žbice, pomogle su da budu u korak sa zahtevima savremenog sveta koji se neprestano menjao. Ove naizgled male promene dizajna učinile su značajno poboljšanje čvrstoće točka, uz istovremeno smanjenje njegove težine. Kola koja su izrađivali kolari tada su postala efikasnija, kako za njihovu izgradnju tako i za upotrebu.

Ubrzani razvoj i spori ali neumitni proces razvoja u svimn sverama društva, javljaju se prvi seoski io gradski majstori koji su se sve češće upuštali u samostalne zanatske delatnosti kao primarni izvor prihoda. Tako se širom sveta sve više razvijao kolarski zanat, u okviru koga su kolari:

...prvenstveno pravili drvene delove za zaprežna kola, ali i dodavali potrebne delove od metala – gvožđa, za konačni izgled i funkciju. Tu su na primer spadali, prema narodnim nazivima, trapovi, lotre, levče i šarage, što znači delovi za bezbedan prenos raznovrsnog tereta, potom za upravljanje kolima i, kao posebno zahtevni za izradu, točkovi, koje je najteže napraviti pa se mogu na neki način smatrati samostalnim zanatskim proizvodom.^[1]

Kada je tokom prve polovine 20. veka tehničko-tehnološki i opštekulturni razvoj uslovio promenu u privrednoj strukturi stanovništva, posle Drugog svetskog rata kulminirala je industrijalizacij i masovni prelazak iz sela u gradove, što je uticalo na lagani nestanak kolarskog zanata.

I pored brojnih poteškoća u druroj polovini 20. veka zanatske radionice su nastavljale rad po inerciji i bez obrazovanja novih majstora, tako da se danas kolarskim zanatom uglavnom bave malobrojni entuzijasti, kao dopunskim zanimanjem ili hobijem, u okviru koga najčešće rade samo specijalne narudžbine.

Kolarski proizvodi iz kolekcije Etrnografskog muzeja u Beogradu

• Stari zanati u Srbiji Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. oktobar 2019) - Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija R. Srbije