Vujica Vulićević

Vujica Vulićević (Azanja, 1773 – Grčac, 11. mart 1828)^[1] bio je srpski knez. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku. Bio je Karađorđev kum.

Rođen je u selu Azanja kod Smederevske Palanke. Prezime Vulićević je po Vujičinom deda Vuliću koji je imao brata Đorđa od kojeg je rod Đorđevići u Azanji. Braća Vulić i Đorđe su se doselila u Azanju iz okoline Prištine. Zajedno sa vojvodom Čolakom Antom Simeonovićem predvodio je u maju 1809. Karađorđevu ofanzivu od Nikšića prema Crnoj Gori. Za njegovog sina Petra Vulićevića bila je udata sestra kneginje Ljubice, rođena Vukomanović.

Posle pogibije vojvode Đuše, narod smederevske nahije za svog vođu izabrao je Vujicu Vulićevića, mlađeg brata Đušinog. Vojvoda Vujica je vodio vojnike smederevske i drugih nahije u bojevima za oslobođenje Smedereva, Timočke krajine, Užica i Novog Pazara, pri osvajanju Beograda, te u bitkama na Mišaru, Deligradu, na Varvarinskom polju  i Tičaru „i gde je god bila najveća nevolja, pa je svuda hvaljen kao hrabar borac i darovit vojvoda.“ Čitavih pet nedelja posle zauzeća Beograda, te nesrećne 1813. godine, vojvoda Vujica sa svojim ratnicima očajnički držao položaje kod Deligrada. Junaštvo vojvode Vujice opevao je i „srpski Homer“- Filip Višnjić („Boj na Salašu“ i „Boj na Varvarinu“...).

Vujicu Vulićevića, kao jednog od najhrabrijih, najmudrijih i najboljih srpskih starešina, predstavio je i Vuk St. Karadžić rečima: „Kad se već buna počne hajduk Veljko Petrović se iznajprije držao sa Stanojem Glavašem, a posle se priljepi Đuši Vulićeviću kao poglavici nahije smederevske, i tako je uza njѓa i vojevao gotovo dvije godine; a kad Đuša (1805) pogine u Smederevu, on ostane kod njegova brata Vujice.“^[2] Hajduk Veljko Petrović- „srpski Ahil“ je kazivao da bi od sviju srpskih starešina s kojima je vojevao najvolio slušati Vujicu.

Milan Đ. Milićević piše da je Vujica bio jedan od pokretača Drugog srpskog ustanka, po povratku iz Besarabije, slušajući i pomažući sve namere kneza Miloša Obrenovića. U toku mirovnih pregovora, jeseni 1815. godine, od Srba je traženo da polože oružje i predaju ga Turcima. Na to je Vujica pružajući svoje oružje rekao: „Eto mojih pištolja! Sutra ću ja doći čestitom veziru, pa neka me ubije tim istim mojim pištoljima, ali narod oružja ne da!“ Na to je novi beogradski vezir Marašli Ali-paša uzvratio rečima: „More budite vi sultanu pokorni pa, ako hoćete nosite i topove za pojasom. Posle tih pregovara Srbima je zajamčena stalna autonomija.

U Srbiju se vratio mir koji je potrajao godinama.  U manastiru Jošanici, 12. avgusta 1815, Vujica je sastavio „ištancije“ koje su poslate u Carigrad, i u kojima se pobrajaju zla i nasilja što su činili Turci od 1813. do 1815. Ovaj dokument je veoma zanimljiv i poučan za osvetljenje ondašnjega stanja u Srbiji.

U proleće 1816. godine Vujica i Jevrem Obrenović u Carigradu od Porte traže prava koja su Srbima obećana Bukureškim mirom 1812. godine. U tom periodu Vujica Vulićević, knez smederevske nahije, učestvuje u svim važnim poslovima i praktično je druga ličnost u Srbiji, iza kneza Miloša. Vujica Vulićević je bio u deputaciji, koja je krajem 1820. godine, upućena u Carigrad, sa ovlašćenjem da traži potpunu samoupravu za Srbiju. U toku njihovog boravka u Turskoj, 1821. godine, u Grčkoj je izbio ustanak. Strahujući od srpske podrške grčkim ustanicima, sultan Mahmud II je srpske izaslanike stavio u pritvor. U zatočeništvu su ostali do 1826. godine.Potpuno otuđen od političkih zbivanja i državnih poslova ostatak života Vujica je proveo na svom imanju u Azanji, u zaseoku Grčac.

Godine 1817. u Radovanjskom lugu nadomak Velike Plane pomogao je ubistvo Karađorđa po naređenju Miloša Obrenovića i tadašnje vladajuće strukture u Srbiji.^[3] On je bio Karađorđev kum, pa je Karađorđe kod njega odseo imajući poverenje. U znak pokajanja podigao je crkvu-brvnaru Pokajnica. Kontroverze oko ličnosti i dela vojvode Vujice i dalje su veoma prisutne u srpskoj istoriografiji. Imao je trojicu sinova: Petra, Dimitrija i Miljka kao i kćerku Stanojku. I danas ima njegovih potomaka.

Vojvoda Vujica je umro 1828. godine i sahranjen je u manastiru Pinosava, Kusadak, u blizini groba Miloja Đaka.^[4]