Борис Франц Бекер (нем.Boris Franz Becker; Лајмен, 22. новембар1967) бивши је немачкитенисер. Победио је на шест гренд слем турнира у појединачној конкуренцији и освојио је златну медаљу на Олимпијским играма у Барселони у пару са Михаелом Штихом. Најмлађи је победник турнира у Вимблдону, титулу је освојио када је имао 17 година и 227 дана. Играо је на осам АТП финала а победио је на три. Магазин Тенис (енгл.Tennis) га је сврстао на 18. место међу 40 најбољих тенисера у периоду од 1965. до 2005.[1] Од децембра 2013. до децембра 2016. Бекер је био први тренерсрпског тенисера Новака Ђоковића.[2]
Борис Бекер је постао професионални тенисер 1984. Први турнир је освојио у Минхену у конкуренцији парова, тренер му је био Гинтер Бош док му је Јон Циријак био менаџер. Први АТП турнир је освојио у јуну 1985. у Квинс клубу, да би две недеље касније, 7. јула, победио у појединачној конкуренцији на турниру у Вимблдону. Тиме је постао први Немац и први тенисер који није био носилац победник овог турнира, у финалу је победио Кевина Курена у четири сета. У то време је са 17 година и 227 био најмлађи освајач неког Гренд слем турнира. Тај рекорд је 1989. надмашио Мајкл Ченг освојивши Ролан Гарос.
Наредне године, Бекер је одбранио титулу у Вимблдону, победивши ондашњег првог играча света Ивана Лендл у три сета. Године 1987. је као други играч света изгубио у другом колу Вимблдона од Питера Дуана. Исте године у Дејвис купу, Борис Бекер и Џон Макенро су одиграли један од најдужих мечева у историји тениса. Бекер је победио резултатом 4-6, 15-13, 8-10, 6-2, 6-2 (у то време није било тај-брека у Дејвис купу). Меч је трајао 6 сати и 22 минута.
У финалу Вимблдона 1988. је изгубио у четири сета од Стефана Едберга у мечу који означио почетак великог ривалства на Вимблдону. Исте године Бекер је помогао Немачкој да по први пут освоји Дејвис куп. На крају сезоне победио је на АТП финалу у Њујорку победивши, петоструког победника овог турнира, Ивана Лендла у финалу.
Током 1989. Борис Бекер је освојио две Гренд слем титуле, Вимблдон и Ју-Ес опен, док је на Ролан Гаросу изгубио у полуфиналу. Са Немачком је поново освојио Дејвис куп а према избору АТП изабран је за најбољег тенисера на свету иако није био први на АТП ранг листи.
Године 1990. се по трећи пут узастопно састао са Стефаном Едбергом у финалу Вимблдона али је овог пута изгубио у пет сетова. На Ју-Ес опену га је у полуфиналу победио Андре Агаси. Наредне године се по први пут пласирао у финале Аустралијан опена и победио Ивана Лендла. Након овог тријумфа по први пут је постао број један на АТП листи. Исте године је изгубио у полуфиналу Ролан Гароса од Андреа Агасија. Током ове године провео је дванаест недеља на првом месту АТП листе али није успео да сезону заврши на овој позицији.
Током 1992. победио је на седам турнира укључујући и победу на АТП финалу. На Олимпијским играма у Барселони освојио је у пару са Михаелом Штихом златну медаљу.
Током 1993. и 1994. није имао успеха на Гренд слем турнирима да би 1995. по седми пут играо у финалу Вимблдона. Ту је поражен од Пита Сампраса резултатом 3-1 у сетовима. Исте године је по трећи пут победио на АТП финалу у Франкфурту. Свој последњи Гренд слем турнир је освојио 1996. када је победио Мајкла Ченга у финалу Аустралијан опена. Исте године је по четврти пут победио на турниру у Квинсу.
На АТП финалу те године Бекер је изгубио у финалу од Пита Сампраса.
После пораза у четвртфиналу Вимблдона од Пита Сампраса 1997. Бекер се зарекао да више неће играти на овом турниру, међутим играо је и 1999. када је поражен у четвртом колу од Патрика Рафтера.
Бекер је најбоље резултате постизао на брзим подлогама, посебно на трави и на тепиху, на ком је освојио 26 титула. Неколико пута се пласирао у финала турнира на шљаци али никада није успео да победи. Његови најбољи резултати на Ролан Гаросу су полуфинала 1987, 1989. и 1991.
Бекерова игра је била заснована на брзом и добро пласираном сервису, због чега је добио надимак „Бум Бум“,[5] и одличним волејима на мрежи. Атлетске способности у комбинацији са сервис – волеј игром су биле заштитни знак Бориса Бекера током каријере. Његова игра се такође одликовала и снажним форхендом и ретерном.
Борис Бекер има два сина, Ноу Габријела и Елијаса Балтазара, са глумицом и дизајнерком Барбаром Фелтус. Такође има и дете са Анђелом Јермаковом. У априлу 2022. осуђен је на две и по године затвора под оптужбом за скривање имовине, у вези са банкротом 2017. године.[6] Казну служи у затвору у Лондону.[7]
Западна Немачка
Јохан Крик
Матс Виландер
Иван Лендл
Серђо Касал
Џими Конорс
Џон Фицџералд
Александар Волков
Александар Волков
Ги Форже
Горан Иванишевић
Марк Росе
Јан Симеринк
Војћех Фибак
Флорин Сегарчану
Слободан Живојиновић
Томаш Шмид
Хорге Лозано
