Штитаста дафина

Штитаста дафина
Научна класификација
Царство:	Plantae
Дивизија:	Magnoliophyta
Класа:	Magnoliopsida
Ред:	Rosales
Породица:	Elaeagnaceae
Род:	Elaeagnus
Врста:	E. umbellata
Биномно име
	Elaeagnus umbellata; Thunb.

Штитаста дафина (Elaeagnus umbellata Thunb.) припада истоименој фамилији Elaeagnaceae. Име рода потиче од грчких речи ελατια = маслина и αγνος = конопљика (због сличности са маслином и конопљиком), а име врсте од латинске речи umbella = штит (због штитастих цвасти). Отуда и српски назив штитаста дафина, а такође се среће и назив јесења маслина (израз позајмљен од енглеског назива “autumn olive”). У Индији, где је аутохтона има много назива rib (Бихар); ghain, gehain (Химачал Прадеш) bammerwa, ghain, kenikoli (Панџаб)^[1].

Опис врсте

Штитаста дафина је листопадни жбун, висине око 4 m, Гране су често бодљиве, жутосмеђе и сребрнасте.

Листови су наизменични, елиптични 4-10 cm дуги, широки 2-4 cm, целог и таласастог обода. У младости су листови пекривени сребрнастим љуспама.

Цветови су двополни, жућкасто бели, мирисни и богати нектаром. Појединачни су, или до 7 у пазуху листа, на кратким петељкама. Перигон је четворочлан и звонаст. Прашника има 4. Цвета у априлу.

Плод је округласта до овалана коштуничава ахенија, дуга око 1 cm, у почетку зрења наранџасте боје са сребрним љуспама а када је зрела црвена са сребрним или браон љуспама. Када је зрео, плод је јестив. Плодоноси у августу.

Ахенија (комерцијално семе) је дужине 5,5-7 mm, ширине 2-3 mm, ускоелиптичног облика, сужава се са обе стане. Број зрна у килограму варира од 44.400 до 120.000.^[2]

Ареал

Од природе расте у шумама Химачал Прадеша (Индија) од 1.200 до 2.100 m н.в. Честа је, посебно на сувим и изложеним планинским теренима. Налази се и у Авганистану, северној Кини и Јапану.

Биоеколошке карактеристике

Врста брзо расте и почиње да плодоноси после 3-5 година. Производи велику количину плода и свако стабло произведе 1-3,5 kg семена годишње. Добро успева на различитом земљишту, и на глиновитом и на песковитом, а најбоље успева на песковитој иловачи. Што се тиче плодности земљишта, најбоља су умерено плодна, али добро успева и на сиромашном земљишту јер њен корен може да веже азот из ваздуха. На тај начин, биљка може да користи азот и када га у земљишту нема довољно. Осим тога, има добру изданачку способност и снажан коренов систем, па се може користити за везивање насипа, косина, падина и еродираних терена. Отпорна је према суши, добро подноси дим и прашину, ниске температуре и до -40 °C и градске услове. Одрасла стабла могу да расту и у полусенци, али слабије плодоносе. Због отпорности према сушним условима, може се користити у заштитним појасевима око поља, кућа и вртова.

Примена

Када је реч о употреби и значају ове врсте у пејзажној архитектури и хортикултури, њена декоративност се огледа у сребрнастом изгледу и лепим плодовима у јесен. Због допадљивог хабитуса, прилагодљивости климатским условима Србије, али о осталих добрих особина, треба је препоручити за гајење код нас, пре свега у декоративне сврхе, уз дозу опреза због испољавања инвазивности у неким деловима света. Тако је ова врста у централном и источном делу САД једна од најпроблематичнијих, због брзог раста, обилног плодоношења, орнитохорије и лаког прилагођавања различитим типовима станишта и брзог ширења. После сече лако се регенерише^[3]. То све омогућава експанзију ове врсте на нова подручја уз угрожавање и потискивање аутохтоних врста^[4]. У спречавању неконтролисаног ширења ове врсте, сеча и паљење су се показале као неуспешне мере, јер чак и стимулативно делују на развој нових изданака. За контролу се препоручује једино употреба хербицида.

Ако се штитаста дафина гаји уз воћке у плантажама, забележено је повећање приноса од 10%. У Канади се гаји у плантажама црног орахаа (Juglans nigra)^[2].

Плодови су јестиви и дуготрајни. Могу се чувати на собној температури до 15 дана^[1]. Слаткастокиселог укуса су, богати протеинима. и витаминима C, А и Е. Семе се користи против кашља и плућних инфекција. Плодови садрже и значајне количине важних масних киселина које су веома неуобичајене за воће, а врши се и истраживање значаја плодова за смањења ризика од рака. Имају 7 to 17 пута више антиоксиданта ликопена од парадајза^[5].

Унутарврсни таксони

´Cardinal´ и ´Red Wing´- иако су развијене као декоративне сорте могу се гајити и као воћне;
´Hidden Springs´ - има способност већег плодоношења;
´Jazbo´ - овај култивар се гаји због сочних плодова за које се каже да су зрели “када опадају у руку”.

Размножавање

Размножава се семеном и вегетативно. Време сакупљања плода је од септембра до новембра месеца. За ницање семена без неког претходног третмана, потребно је 18 месеци^[6].

Истраживања биолошких и еколошких карактеристика Elaeagnus umbellata Thunb., као једне од потенцијално инвазивних врста код нас показује низак степен инвазивности. Обављена фенолошка осматрања у вези са обилношћу и периодицитетима урода ове врсте и биометријска анализа плода и семена указали су на висок квалитет генеративног репродуктивног материјала. Испитивањем дормантности семена ове врсте у нашим условима, као значајаног фактора контроле потенцијалне инвазивности, констатована је двострука дормантност семена за чије отклањање су потребни комбиновани хемијски третман и вишемесечна стратификација^[2].

Извори

^ ^а ^б Parmar, C., & Kaushal, M.K. (1982): Elaeagnus umbellata. pp. 23–25. In: Wild Fruits. Kalyani Publishers, New Delhi, India.
^ ^а ^б ^в Skocajic, Dragana; Grbic, Mihailo; Tomicevic, Jelena; Djunisijevic-Bojovic, Danijela; Djukic, Matilda (2008). „Elaeagnus umbellata thunb. As the potential invasive species in Belgrade region”. Glasnik Sumarskog Fakulteta (98): 177—188. doi:10.2298/GSF0898177S.
^ Nestleroad, J., U. D. Zimmerman, and J. E. Ebinger. 1984. Autumn olive reproduction in three Illinois state parks.
^ Sternberg, G. (1982): Elaeagnus umbellata in Illinois conservation practice. Report. 111. Dept. of Conservation, Virginia, 251–278.
^ Fordham, I.M., Clevidence, B.A., Wiley, E.R., et al. (2001): Fruit of autumn olive; A rich source of lycopene. HortScience. Alexandria. 36: —1137. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
^ Eckardt, N. & Sather, N. (1987): The nature conservancy element stewardship abstract for E. umbellata practice. Prelim. Report. 111. Dep. of Conservation, 1–4

Спољашње везе

[Parm-1] а ^б Parmar, C., & Kaushal, M.K. (1982): Elaeagnus umbellata. pp. 23–25. In: Wild Fruits. Kalyani Publishers, New Delhi, India.

[skoc-2] а ^б ^в Skocajic, Dragana; Grbic, Mihailo; Tomicevic, Jelena; Djunisijevic-Bojovic, Danijela; Djukic, Matilda (2008). „Elaeagnus umbellata thunb. As the potential invasive species in Belgrade region”. Glasnik Sumarskog Fakulteta (98): 177—188. doi:10.2298/GSF0898177S.

[Nest-3] Nestleroad, J., U. D. Zimmerman, and J. E. Ebinger. 1984. Autumn olive reproduction in three Illinois state parks.

[Ster-4] Sternberg, G. (1982): Elaeagnus umbellata in Illinois conservation practice. Report. 111. Dept. of Conservation, Virginia, 251–278.

[5] Fordham, I.M., Clevidence, B.A., Wiley, E.R., et al. (2001): Fruit of autumn olive; A rich source of lycopene. HortScience. Alexandria. 36: —1137. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)

[Ecka-6] Eckardt, N. & Sather, N. (1987): The nature conservancy element stewardship abstract for E. umbellata practice. Prelim. Report. 111. Dep. of Conservation, 1–4

[1]