Miloš Milutinović

Miloš Milutinović
Miloš Milutinović
Lični podaci
Puno ime	Miloš Milutinović
Nadimak	Plava čigra
Datum rođenja	(1933-02-05)5. februar 1933.
Mesto rođenja	Bajina Bašta, Kraljevina Jugoslavija
Datum smrti	28. januar 2003.(2003-01-28) (69 god.)
Mesto smrti	Beograd, SR Jugoslavija
Visina	1,81 m
Pozicija	Napadač
Juniorska karijera
1948—1951	Bor
Seniorska karijera
Godine	Klub	Nast.	(Gol)
1952—1958 1958—1960 1960—1961 1961—1963 1963—1965 1968—1969	Partizan OFK Beograd Bajern Minhen RCF Pariz Stad Frans Pariz OFK Beograd	87 8 20 66 44 20	(53) (9) (5) (28) (7) (5)
Reprezentativna karijera
1953—1958	Jugoslavija	33	(16)
Trenerska karijera
1966—1967 1975—1976 1977—1978 1980—1982 1982—1984 1984—1985 1986—1987 1987—1988 1990—1991	OFK Beograd Dubočica Proleter Zrenjanin Atlas Gvadalahara Bešiktaš Velež Mostar Partizan Jugoslavija Bešiktaš Altaj Partizan

Miloš Milutinović (Bajina Bašta, 5. februar 1933 — Beograd, 28. januar 2003) bio je jugoslovenski i srpski fudbaler i trener. Igrao je za Partizan, OFK Beograd, Bajern Minhen, Rasing iz Pariza, Stad Frans iz Pariza, kao i za fudbalsku reprezentaciju Jugoslavije. Po završetku igračke karijere, radio je kao trener u Jugoslaviji i inostranstvu, a u penziju odlazi 1991. godine.

Bio je najstariji od četvoro dece. Imao je sestru Milicu i dva brata: Milorada i Boru.^[1]

Kako je rano ostao bez oca, prešao je da živi u Boru kod tetke i teče. Bor je i u to vreme radnička sredina, te je Miloš od samih početaka dosta slušao o udarnicima toga vremena. Ipak, odmalena je bio fasciniran fudbalskom loptom i želeo je samo fudbalom da se bavi. Još kao dečak okupio je ekipu iz ulice koja je imala naziv Skakavci. Osnovnu i Srednju tehničku školu završio je u Boru.^[1]

Milutinović je svoju fudbalsku karijeru započeo kao petnaestogodišnjak u omladinskoj ekipi FK Bor. Već tada je dogurao do omladinske reprezentacije.

Posle UEFA turnira, kada je igrao za omladinsku fudbalsku reprezentaciju Jugoslavije, 1951. godine u Kanu, Milutinović prelazi u Partizan, iako je u jednom trenutku delovalo da će potpisati za Crvenu zvezdu, a da je u celu stvar bila umešana čak i Uprava državne bezbednosti (UDB).

Prvo iznenađenje čekalo me je kada sam ušao u auto. Na zadnjem sedištu sedeo je jedan član uprave Bora. Kazao mi je da ide službeno za Beograd, pa da iskoristi situaciju. Samo što smo krenuli nastalo je neko došaptavanje između onog političara i šofera. Govorili su suviše tiho da bih mogao da čujem. Posle Brestovačke banje onaj glavni naredi: Stani! Vrati se, idemo ispod onog mosta. Tamo ćemo malo da se odmorimo dok mine vrućina. Ima vremena, stići ćemo. Tada se u meni rodila nova sumnja. Od koga mi to bežimo, zašto sad čekamo? Predosećao sam da sam obmanut. Tri sata proveli smo pod tim mostom pre nego što nastavismo put. Na povremena pitanja čoveka sa prednjeg sedišta odgovarao sam kratko...

— Miloš Milutinović^[1]

Milutinović je u međuvremenu stigao na adresu u blizini stadiona JNA, na kojoj ga je kasnije sačekao i fudbaler Crvene zvezde Predrag Đajić:

...Poverovao sam na trenutak da idemo na sastanak sa čelnicima Partizana. Prošli smo stadion i auto se zaustavio ispred jedne vile u blizini. U velikom salonu zastao sam od uzbuđenja. Tu je bilo više od deset ljudi, ozbiljnih, lepo obučenih. Po količini dima zaključujem da su nas dugo čekali. Predstavljen sam prvo domaćinu, političaru od imena, pa onda redom. Zbunjen sam. Toliko ljudi, meni nepoznatih, sedi i gleda me. Tada još nisam pušio pa nisam znao šta ću s rukama. Priča je nekako krenula. Gotovo neosetno došli smo i do glavnog pitanja: Da li sam odlučio da dođem u Zvezdu? Odgovorio sam kratko da sam dao reč Partizanu i čoveku koga nikako ne želim da obmanem. Počelo je dugo ubeđivanje. Ništa se nije promenilo ni kada smo prešli u trpezariju. Zatim je došao neki čovek i doneo nekoliko primeraka sutrašnjih novina. Na sportskoj strani, na nekoliko stubaca, kao vest dana objavljen je tekst pod naslovom: Milutinović potpisao pristupnicu za Crvenu zvezdu! Gledao sam u ta krupna slova i mislio šta će na to reći ljudi iz Partizana. Pomisliće da nemam časti. Smogao sam nekako snage da kažem pred svima da to što piše u novinama nije tačno. Jedan od njih, za koga sam kasnije saznao da je ministar vrlo važnog resora, rekao je nešto što me je dotuklo: Ti imaš moralnu obevezu prema Partizanu jer si dao reč nekolicini ljudi. A to je ništavno prema obavezi koju ćeš od sutra imati kada toliki ljudi budu saznali da si potpisao za Zvezdu, da si naš član. I tek tada shvatio sam zašto je sa nama član uprave Bora, onaj što je pošao službeno za Beograd. Izvadio je moju sportsku legitimaciju, ispisnicu kluba i brisovnicu iz podsaveza. Drugi je ispred mene stavio pristupnicu Crvene zvezde. Trebalo je da potpišem ta tri mala kartona i vest iz novina biće tačna. Moja volja je slomljena. Nisam imao snage da se opirem. Više se ne pozivam na datu reč... Potpisao sam. Oni su u to ime ispili piće. Ja sam imao želju samo da se ispavam...

— Miloš Milutinović^[1]

Ipak, i pored navodnog "kidnapovanja" od strane Crvene zvezde, Milutinović ipak završava u Partizanu, u kom je većinom igrao na mestu centarfora ili polutke. Za Partizan je Milutinović odigrao 213 utakmica, od kojih 87 prvenstvenih, i postigao je 231 gol, od kojih 53 prvenstvena.^[2]

Sa Partizanom Milutinović je osvojio Kup Jugoslavije u fudbalu 1954. i 1957. godine.

Posle Partizana 1958. godine, Milutinović prelazi u OFK Beograd. Za OFKa igra samo osam utakmica, ali daje devet golova. U to vreme Milutinović se razboleo od tuberkuloze i pošto su mu za oporavak najbolje uslove ponudili u Minhenu, on odlazi tamo na lečenje i posle oporavka potpisuje jednu sezonu za Bajern Minhen.

Partizan je u toj sezoni skupio impresivna napadačka imena. Pored Milutinovića u Partizanu su još buli fudbalski majstori kao što su Marko Valok, Stjepan Bobek i Branko Zebec.

Sa Partizanom, Milutinović učestvuje u prvom održanom takmičenju Lige šampiona u sezoni 1955/56. Partizan veoma lako prolazi prvu prepreku. Prvo pobeđuje Sporting Lisabon sa ukupnim rezultatom 8:5 (3:3 i 5:2). Milutinović je na prvoj utakmici Kupa šampiona, ikada, postigao dva gola, a na drugoj utakmici u Beogradu, četiri. Posle prvog kola Partizan nailazi na tada veoma moćan Real Madrid predvođen sa Di Stefanom i Gentom. Prva utakmica u Madridu, pred 105.532 gledalaca, je završena pobedom Reala sa 4:0. Golove su dali Kastanjo dva i Gento i Di Stefano po jedan. Druga utakmica u kojoj je Partizan pokazao svoju pravu snagu završena je rezultatom od 3:0 za Partizan, što nije bilo dovoljno za dalji prolaz.^[3] Na toj utakmici Milutinović je postigao dva gola. Miloš Milutinović je te godine postao prvi kralj strelaca Lige šampiona sa postignutih osam pogodaka^[4] Na ovom takmičenju Kupa šampiona, Miloš Milutinović je ubedljivo osvojio titulu kralja strelaca sa 8 golova iz 4 susreta, ispred takvih imena kao što su Petar Palotaš 6 golova iz 4 utakmice, Di Stefano 5 golova iz 7 utakmica, Mihalj Lantoš 4 gola iz 4 utakmice i Nandor Hidegkuti 2 gola iz 4 utakmice.

29. januar 1956. Lige šampiona
	Partizan	3-0	Real Madrid	Grad: Beograd Stadion JNA Sudija: Jozef Gilde (Švajcarska) Gledalaca: 40.000
	Milutinović  24’  87’ Mihajlović  46’ (pen)	(Statistika)

Statistika Miloša Milutinovića sa Partizanovog zvaničnog klupskog sajta^[5]

Za Partizan su još igrala Miloševa dva rođena brata Milorad i Bora, međutim zbog razlike u godinama jedino su Miloš i Milorad igrali zajedno.

Za Bajern iz Minhena, Milutinović nastupa u sezoni 1960/61. Za Bavarce je u toj sezoni odigrao 20 utakmica i postigao je 5 golova. Budući da je bio rekonvalescent, nije bio u prilici da iskaže sve svoje fudbalsko umeće, ali i ono što je pokazao bilo je sasvim dovoljno da se vidi o kakvom se igraču radi, što je zapazio i Franc Bekenbauer, tada mlada nada Bajerna:

Mi u podmlatku oduševljavali smo se njegovim majstorstvom, nedostižnim za sve nemačke fudbalere tog doba. Zvali smo ga Meister Miloš.

— Franc Bekenbauer^[1]

Posle Minhena, Milutinović odlazi za Francusku gde potpisuje za ekipu Rasinga iz Pariza. Nakon što je stigao iz Bajerna, Žan Korni iz L'ekipa je izjavio:

Ja sam glasao i uvek ću glasati protiv dolazaka stranaca u francuske klubove. Postoji samo jedan izuzetak, to je transfer Milutinovića. Znate zašto? On nije fudbaler, to je Plavi anđeo, on je umetnik. A za umetnike postoje drugačiji kriterijumi.

— Žan Korni, magazin L'ekip^[1]

U Rasingu ostaje dve sezone, za koje vreme igra 66 prvenstvenih utakmica i postiže 28 prvenstvenih golova. Iz Rasinga, Milutinović prelazi u Stad Frans, fudbalski klub takođe iz Pariza. Tu ostaje dve sezone i za Stad odigrava 44 prvenstvene utakmice i postiže sedam golova.

U Rasingu se završava Milutinovićeva igračka karijera. Na nagovor Šekularca, Milutinović igra još jednu sezonu 1968/69, opet za OFK Beograd. Na prvoj utakmici, protiv Proletera iz Zrenjanina, na Karaburmi se okupilo 30.000 gledalaca, Milutinović je postigao prvo gol i OFK je pobedio sa 3:2. U toj sezoni Milutinović je za OFK odigrao ukupno 42 (20 prvenstvenih) utakmica i postigao je 13 (5 prvenstvenih) golova.

Za omladinsku reprezentaciju Jugoslavije, Milutinović je igrao na UEFA omladinskom turniru u Kanu. Odigrao je sve tri utakmice turnira, bio je kapiten reprezentacije, proglašen za najboljeg igrača turnira^[6] i reprezentacija Jugoslavije je osvojila titulu omladinskog prvaka Evrope.

Za seniorsku reprezentaciju Jugoslavije, Milutinović je odigrao 33 utakmice i postigao je 16 golova.

Debi je imao 21. maja 1953. u Beogradu, na prijateljskoj utakmici protiv Velsa. Jugoslavija je pobedila sa 5:2, i na toj utakmici je Rajko Mitić postigao het trik.

Sa fudbalskom reprezentacijom Milutinović je bio na dva svetska prvenstva, 1954. u Švajcarskoj i 1958. u Švedskoj. Na oba prvenstva Jugoslavija je došla do četvrtfinala takmičenja.

Milutinović je svoj prvi gol za reprezentaciju postigao 8. novembra 1953. godine u kvalifikacionoj utakmici za Svetsko prvenstvo protiv Izraela odigranoj u Skoplju.

Utakmice za reprezentaciju Jugoslavije na kojima se posebno istakao su bile protiv Indonezije (4:2), Italije (6:1) i Rumunije (2:0). Protiv Indonezije je postigao tri gola, protiv Italije dva gola i protiv Rumunije dva gola. Na kvalifikacionoj utakmici za svetsko prvenstvo protiv reprezentacije Rumunije je igrao povređen (povreda glave, imao je zavoj) ali je i pored toga uspeo da da dva gola i pomogne reprezentaciji da se domogne Svetskog prvenstva 1958. godine.

Milutinović je igrao veliki broj značajnih utakmica za reprezentaciju Jugoslavije. Jedna od njih je i prijateljska utakmica protiv Engleske održanoj 11. maja 1958. godine u Beogradu, na stadionu JNA pred 55.000 gledalaca. To je bila ujedno i zadnja utakmica na kojoj je Milutinović postigao gol. Jugoslavija je slavila ubedljivu pobedu od 5:0, a Milutinović je načeo mrežu Engleza u 23 minutu prvog poluvremena. Golove su još postigli Aleksandar Petaković (3) i Todor Veselinović (1). Utakmica je završena pobedom Jugoslavije od 5:0.^[7]

Na Svetskom prvenstvu u Švedskoj se oprostio od reprezentacije. Zadnja utakmica reprezentacije na kojoj je igrao je bila 19. juna 1958. godine protiv protiv Nemačke u Malmeu. Tu utakmicu je Jugoslavija izgubila sa 1:0.

Kao trener, Milutinović je radio sa Dubočicom iz Leskovca (1970), Proleterom iz Zrenjanina (1973. godine ga uveo u Prvu ligu), Atlasom iz Gvadalahare (Meksiko), Bešiktašom iz Istanbula, Veležom iz Mostara (osvojio Kup Jugoslavije 1981) i Partizanom sa kojim je osvojio titulu šampiona Jugoslavije 1983. godine.

Jugoslovensku fudbalsku reprezentaciju je kao selektor vodio od 12. septembra 1984. pa do 16. novembra 1985. godine.

Miloš Milutinović je imao dvoje dece, ćerku Dubravku i sina Uroša (1962—2015).

Preminuo je 28. januara 2003. godine u Beogradu, u 70. godini života.

• Profil na sajtu Veltfusbal
• Profil na sajtu Fusbaldaten
• Nacionalni fudbalski timovi, statistika
• Oko magazin: Miloš Milutinović — portret umetnika u fudbalu
• Miloš Milutinović na sajtu reprezentacija.rs
• Miloš Milutinović na sajtu partizanopedia.rs