Koko Šanel

Koko Šanel
Koko Šanel 1931. godine
Puno ime	Gabrijela Boner „Koko“ Šanel
Datum rođenja	(1883-08-19)19. avgust 1883.
Mesto rođenja	Somir, Francuska
Datum smrti	10. januar 1971.(1971-01-10) (87 god.)
Mesto smrti	Pariz, Francuska
Veb-sajt	chanel.com

Gabrijela Boner „Koko“ Šanel (fr. Gabrielle Bonheur "Coco" Chanel; Somir, 19. avgust 1883 — Pariz, 10. januar 1971) je bila francuska modna kreatorka čije modernističke misli, moda inspirisana muškom odećom i traganje za skupom jednostavnošću su je učinili važnom ličnošću u 20. veku mode. Bila je osnivač jednog od najpoznatijih modnih brendova, Šanel i gotovo šest decenija suvereno vladala pariskom visokom modom. Njen izuzetan uticaj na modu bio je takav da je ona jedina osoba u polju šivenja imenovana na Tajm 100: Najvažnijih ljudi veka (engl. Time 100: The Most Important People of the Century).

Koko Šanel je i tvorac Male crne haljine.

Najveći uspeh u životu bio je inspiracija muškom odećom. Sa žena je skinula korsete, skratila im frizure i haljine da bi se osećale udobnije, baš kao muškarci.

Gabrijela Boner Šanel je rođena 1883. godine kao vanbračno dete, Evgenije Žane Devol, u dobrotvornoj bolnici koju su vodile Sisters of Providence (sirotište) u Somiru, Men i Loara, Francuska^[1]. Ona je bila drugo Žanino dete sa Albertom Šanelom; prva, Žilijen, rođena je godinu dana ranije. Albert Šanel bio je trgovački putnik i prodavao je radnu odeću i donje rublje^[2], živeo je nomadskim životom, putujući po gradovima. Porodica je boravila u iznajmljenim kućama. Godine 1884. oženio je Žanu Devol, ubeđen od strane njene porodice koja je platila Albertu da je oženi. Po rođenju, ime Šanel je upisano u službeni registar kao "Šasnel". Žana je bila previše bolesna da prisustvuje registraciji, a Albert je registrovan kao "putujući". U odsustvu oba roditelja, prezime je pogrešno upisano, verovatno zbog tehničke greške. Par je imao petoro dece - dva dečaka i tri devojčice - koji su živeli pretrpani u jednosobnom stanu u gradu Briv la Gajard.

Kada je Gabrijela imala 12 godina, njena majka je umrla od tuberkuloze, u 32. godini života^[1]. Njen otac je poslao svoja dva sina da rade kao poljoprivredni radnici, a svoje tri ćerke poslao u Korez, centralna Francuska, u katolički manastir Obazena, koji je imao sirotište. To je bio oštar, štedljiv život, koji je zahtevao strogu disciplinu. Uprkos ovoj tragediji, smeštanje u sirotište možda je bila najbolja stvar za budućnost Gabrijele, jer je tamo ona naučila krojački zanat. U osamnaestoj godini, Šanel, koja je bila prestara za boravak u Obazenu, odlazi da živi u kući za katoličke devojke u gradu Mulen.

Kasnije tokom života, Šanel je nešto drugačije govorila o svom detinjstvu; ona bi često navodila glamuroznije račune, koji su bili ulavnom neistiniti. Govorila je da, kada joj je umrla majka, otac je otplovio za Ameriku u potrazi za svojom srećom, a nju poslao da živi kod dve tetke. Ona je takođe tvrdila da je rođena deceniju posle 1883. godine i da je njena majka umrla kada je imala mnogo manje od 12 godina.

Šanel je, nakon što je naučila krojački zanat tokom šest godina u Obazenu, mogla da nađe posao kao krojačica. Kada nije šila, pevala je u kabareu čiji su posetioci bili oficiri konjice. Šanel je svoje debitantske nastupe počela u kabareu, kafe "La Rotonde", u Mulenu. Sa ostalim damama je u vreme pauze između nastupa, zabavljala publiku. U to vreme Gabrijela je dobila ime "Koko", verovatno zbog dve popularne pesme po kojima je postala poznata "Ko Ko Ri Ko" i "Ko je video Koko"(Qui qu'a vu Coco dans l'Trocadéro ?).

U Mulenu, Šanel upoznaje mladog francuskog bivšeg oficira konjice i bogatog naslednika tekstila Etjena Balzana. U dvadeset trećoj godini, Šanel je postala Balzanova ljubavnica i kao njegova nova miljenica^[2]. Naredne tri godine živela je s njim u dvorcu blizu Kompjenja. To je bio udoban život; Balzanovo bogatstvo i slobodno vreme omogućavali su organizovanje zabava. Balzan je Šanel otkrio sve lepote bogataškog života, poklanjao joj je skupocene haljine, dijamante i bisere.

1908. godine, Šanel je započela vezu sa Balzanovim prijateljem, industrijalcem Artur Edvard "Boj" Kapelom. Kapel, član engleske visoke klase, priuštio je Šanel stan u Parizu i finansirao njene prve prodavnice. Govorilo se da je Kapelov krojački stil uticao na koncepciju izgleda Šanel. Dizajn bočice, za parfem Šanel br. 5, imao je dva porekla, oba se mogu pripisati sofisticiranoj senzibilnosti dizajna Kapela. Par je provodio vreme zajedno u odmaralištima kao što je Dovil, ali uprkos nadama Šanel da će biti zajedno, Kapel joj nikada nije bio veran. Njihova veza trajala je devet godina. Čak i nakon što se Kapel oženio engleskom aristokratkinjom 1918. godine, nije potpuno prekinuo sa Šanel. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći 21. decembra 1919^[3]. Na mestu Kapelove nesreće, Šanel je postavila spomenik.

Šanel je započela dizajniranje šešira dok je živela sa Balzanom, u početku bila je to razonoda koja je prerasla u biznis. Ona postaje licencirana modistkinja 1910. godine i otvara butik u ulici 31 Kambon, u Parizu, pod nazivom Šanel Moda^[4]. Pošto je u ovom lokalu već bila prodavnica odeće, Šanel je na toj adresi prodavala samo svoje kreacije šešira. Karijera Šanelove je procvetala kada je pozorišna glumica Gabrijela Dorziat nosila njene šešire u predstavi Bel Ami Fernanda Nozierea 1912. godine. Nakon toga, Dorziat je ponovo bila model na fotografijama objavljenim u magazinu Les Modes.

Godine 1913. Šanel je otvorila butik u Dovilu, uz finansijsku pomoć Artura Kapela, gde je predstavila jednostavnu, svedenu i komfornu odeću. Moda je konstruisana od skromnih materijala kao što su žersej i triko, u to vreme primarno je korišćena za muško donje rublje. Bila je na popularnoj lokaciji, u ulici mode, u centru grada. Ovde je Šanel prodavala šešire, jakne, džempere, mornarske bluze. Šanel je imala veliku podršku dva člana porodice, njenu sestru Antoanetu i tetku Adrijanu. Adrijana i Antoaneta su bile modeli njenih kreacija; svakodnevno su šetale kroz grad, reklamirajući kreacije Šanel^[2].

Šanel, odlučna da ponovo ostvari uspeh koji je imala u Dovilu, otvorila je prodavnicu i u Bijaricu 1915. godine. Bijaric, koji se nalazi na Baskijskoj obali, okružen imućnim španskim mušterijama, tako je imala i neutralan status tokom Prvog svetskog rata. Posle godinu dana, poslovanje se pokazalo tako unosnim da je 1916. godine Šanel mogla da vrati Kapelu uložen novac. Ovo je bila njena samostalna odluka, bez konsultovanja sa Kapelom^[2]. U Bijaricu je Šanel upoznala velikog ruskog plemića Dmitrija Pavloviča^[2]. Bili su ljubavnoj vezi, a bliske odnose održavali su dugo godina kasnije. Do 1919. Šanel je priznata kao krojačica i osnovala svoju modnu kuću u ulici 31 Kambon, Pariz.

Godine 1918. Šanel je kupila celu zgradu u ulici 31 Kambon, koja se nalazila u jednom od najatraktivnijih delova Pariza. 1921. godine otvorila je ono što se može smatrati ranim oličenjem modnog butika, sa odećom, šeširima i dodacima, a kasnije proširila ponudu na nakit i parfeme. Do 1927. godine Šanel je posedovala pet nekretnina na ulici Kambon, obuhvatajući zgrade od 23. do 31.

U proleće 1920. Šanel je upoznala ruskog kompozitora Igora Stravinskog, preko Sergeja Djagiljeva, baletskog impresarija Bale Ruse (Ballets Russes). Tokom leta, Šanel otkriva da porodica Stravinski traži mesto za život, napuštajući Sovjetski Savez nakon rata. Ona ih je pozvala u svoj novi dom, "Bel Respiro", u pariskom predgrađu Garš, sve dok ne pronađu pogodnije mesto za boravak. U "Bel Respiro" stižu tokom druge nedelje septembra i ostaju do maja 1921. Šanel je takođe podržala novi balet Bale Ruse, u produkciji Stravinskog, Posvećenje proleća (1913), uprkos finansijskog gubitka anonimnim poklonom Djagiljevu, koji je iznosio 300.000 franaka. Pored izrade svoje modne kolekcije, Šanel je ulagala dosta energije u dizajniranje kostima za ples za vrhunski Bale Ruse. Između 1923. i 1937. sarađivala u predstavama koreografije Djagiljeva i plesača Vaclava Nižinskog, posebno u plesnoj operi Plavi voz; Orfej i Kralj Edip.

Godine 1922. na Lonšan hipodromu, Teofil Bader, osnivač pariskih galerija Lafajet, upoznao je Šanel sa biznismenom Pjer Verthajmerom. Bader je bio zainteresovan za pokretanje prodaje parfema Šanel br. 5 u svojoj robnoj kući. Godine 1924. Šanel je postigla sporazum sa braćom Verthajimer, Pjer i Pol, direktorima od 1917. godine eminentne parfemske i kozmetičke kuće Buržua. Stvorili su zajednički brend "Šanel parfemi", a Verthajimeri su se složili da obezbede potpunu finansijsku podršku za proizvodnju, plasman i distribuciju parfema Šanel br. 5. Verthajmeri bi dobili sedamdeset posto profita, a Teofil Bader dvadeset posto. Za ostalih deset posto, Šanel je licencirala svoje ime "Šanel parfemi", nije učestvovala u celom poslovnom procesu. Nezadovoljna sporazumom, Šanel je više od dvadeset godina posvetila sticanju potpune kontrole nad brendom "Šanel parfemi".

Godine 1923, Vera Bejt Lombardi, navodno vanbračna ćerka Markusa od Kembridža, omogućila joj je ulazak u najviši nivo britanske aristokratije. Bila je to elitna grupa koja se kretala oko ličnosti kao što je političar Vinston Čerčil, aristokrata poput vojvode Vestminstera, i kraljeva poput Edvarda, princa od Velsa. U Monte Karlu 1923. godine, u četrdesetim godinama, Šanel je, Lombardi upoznala sa bogatim vojvodom od Vestminstera, Hju Ričard Artur Grosvenorom, poznatim kao "Bendor". Vojvoda od Vestminstera je obasipao Šanel ekstravagantnim nakitom, skupom umetnošću i domom u prestižnom prestoničkom okrugu Majfer u Londonu. Njegova veza sa Šanel trajala je deset godina.

Vojvoda, otvoreni antisemit, pojačao je prirodnu antipatiju Šanel prema Jevrejima. Zajedno su delili izraženu homofobiju.

Kao i sa vojvodom, ona je upoznala, ponovo preko Lombardijeve njenog rođaka, Princa od Valesa, Edvarda VIII. Princ je navodno postao očaran sa Šanel i udvaro joj se uprkos njenoj vezi sa vojvodom od Vestminstera. Govorilo se da je posećivao Šanel u njenom stanu i tražio da ga ona zove "David", kako su ga zvali samo najbliži prijatelji i porodica.

Godine 1927. vojvoda od Vestminstera dao je Šanel parcelu zemlje koju je kupio u Rokebrun-Cap-Martin na francuskoj rivijeri. Šanel je ovde izgradila svoju vilu, koju je nazvala La Pausa ("pauza za odmor"), angažujući arhitektu Roberta Streica. Streicov koncept za stepenište i dvorište sadržao je dizajnerske elemente inspirisane Obazenom, sirotištem u kojoj je Šanel provela svoju mladost. Na pitanje zašto se nije udala za vojvodu od Vestminstera, obično je govorila: "Ima nekoliko vojvotkinja od Vestminstera, a samo jedna Šanel".

Godine 1931, dok je bila u Monte Karlu, Šanel je upoznala Samjuela Goldvina. Upoznala ga je preko zajedničkog prijatelja, velikog kneza Dmitrija Pavloviča, rođaka poslednjeg ruskog kralja Nikole II. Goldvin je ponudio Šanel izvanredan predlog. Za sumu od milion dolara (oko sedamdeset pet miliona u vrednovanju dvadeset prvog veka), on bi je odveo u Holivud dva puta godišnje kako bi dizajnirala kostime za MGM (Metro-Goldvin-Mejer) zvezde. Šanel je prihvatila ponudu. Pratnja na njenom prvom putovanju u Holivud bila je njena prijateljica Misia Sert. Šanel je dizajnirala odeću koju je nosila na platnu Glorija Svanson, u filmu Večeras ili nikad (1931), i za Inu Kler u filmu Grci su imali reč za njih(1932). Greta Garbo i Marlen Ditrih postale su joj privatni klijenti.

Iskustvo sa dizajniranjem za Američku filmsku industriju ostavilo je na Šanel loš utisak, kao i Holivud i udaljilo je od sveta filma, koji je osudila kao "infantilan". Šanel je nastavila da dizajnira kostime za nekoliko francuskih filmova, među kojima je i Žan Renoarov iz 1939. godine Pravilo igre, u kojoj je bila priznata kao Kuća Šanel. Šanel je upoznala levičara Renoara sa Lukinom Viskontijem, svesna da se stidljivi Italijan nadao da će raditi na filmu. Renoar je bio oduševljen Viskontijem i pozvao ga je da radi na njegovom sledećem filmskom projektu.^[1]

Šanel moda bila je unosno poslovno preduzeće, do 1935. zapošljavala je 4.000 ljudi. Kako je 1930. odmicala, mesto Šanel na prestolu visoke mode bilo je ugroženo. Izgledalo je da dečački izgled i kratke suknje iz 1920-ih godina nestaju preko noći. Dizajn za filmske zvezde u Holivudu nije bio uspešan i nije povećao njenu reputaciju kao što se očekivalo. Još značajnije, Šanel je zasenila njena glavna suparnica, dizajnerka Elsa Skjapareli. Skjaparelin inovativni dizajn, ispunjen poigravanjem sa nadrealističkim ukrasima, osvaja kritičko priznanje i stvara entuzijazam u modnom svetu. Osećajući da je izgubila svoj presto, Šanel je sarađivala sa Žan Koktoom na njegovom pozorišnom komadu Kralj Edip. Kostimi koje je dizajnirala bili su ismejavani i oštro kritikovani. Ona je takođe bila uključena u izradu kostima za balet Bahanalija, Bale Ruse u Monte Karlu. Dizajner je bio Salvador Dali. Međutim, zbog ratne deklaracije Engleske, 3. septembra 1939. godine, balet je bio primoran da napusti London. Oni su ostavili kostime u Evropi i, prema Dalijevom inicijalnom dizajnu, ponovo su šiveni.

Na početku Drugog svetskog rata, 1939. godine, Šanel je zatvorila svoje prodavnice, održavajući svoj stan smešten iznad modne kuće u ulici 31 u Kambonu. Rekla je da to nije vreme za modu, zbog njene odluke, 4.000 zaposlenih žena je izgubilo posao. Šanel je otvoreno iznosila mišljenje o svojim političkim stavovima. Njena mržnja prema Jevrejima, ojačana njenim godinama provedenim u katoličkom manastiru i povezanošću sa društvenim elitama, učvrstila je njena uverenja. Delila je sa mnogima u svojim društvenim krugovima uverenje da su Jevreji pretili Evropi zbog boljševičke vlade u Sovjetskom Savezu.

Tokom nemačke okupacije, Šanel je boravila u hotelu Ric. Njena romantična veza sa Baronom (Freiherr) Hans Ginter od Dinklaga, nemačkim diplomatom u Parizu i bivšim oficirom i generalnim tužiocem pruske vojske, koji je bio operativac u vojnim obaveštajnim službama od 1920. godine, olakšala joj je boravak u Ricu.

Drugi svetski rat, specifičan po nacističkom oduzimanju imovine i poslovnih preduzeća Jevrejima, pružio je Šanel priliku da stekne punu finansijsku kontrolu nad parfemima Šanel i najprofitabilnijim proizvodom, Šanel broj 5.

Vlasnici parfema Šanel, Verthajimeri, bili su Jevreji. Šanel je iskoristila svoju poziciju kao "Arijac" da podnese zahtev njemačkim zvaničnicima da legalizuju zahtev o jednakom vlasništvu. Šanel nije bila svesna da su Vertajmeri, predviđajući predstojeće nacističke mandate protiv Jevreja, u maju 1940. godine legalno peneli vlasništvo nad parfemima Šanel, Feliksu Amiotu, hrišćanskom francuskom biznismenu i industrijalcu. Na kraju rata, Amiot je vratio "Šanel Parfeme" nazad Verthajeimerima.

Šanel je unajmila advokata koji je tužio Verthajmere. Na kraju, Verthajmeri i Šanel su došli do zajedničke odluke, pregovarajući ponovo na osnovu ugovora iz 1924. godine. Dana 17. maja 1947. Šanel je dobila ratni profit od prodaje parfema Šanel br. 5, u iznosu koji je ekvivalentan devet miliona dolara vrednovanja dvadeset prvog veka. Njen budući udeo bi bio dva procenta od svih prodatih Šanel br. 5 parfema širom sveta. Finansijska korist za nju je bila ogromna. Njena zarada je bila u vrednosti od 25 miliona dolara godišnje, čineći je u to vreme jednom od najbogatijih žena na svetu. Osim toga, Pjer Verthajmer se složio sa neobičnim uslovima koje je predložila sama Šanel. Verthajmer se složio da plaća sve njene životne troškove, od beznačajnih do velikih, do kraja njenog života.

Godine 1945. Šanel se preselila u Švajcarsku, gde je živela nekoliko godina, i u nekom periodu sa Dinklageom. Godine 1953. prodala je svoju vilu La Pausa na francuskoj rivijeri izdavaču i prevoditelju Emeri Revesu. Pet soba iz vile La Pausa su replicirane u Muzeju umetnosti u Dalasu, u kući kolekcije Reves ', kao i komadi nameštaja koji su pripadali Šanel.

Za razliku od predratne dobi, kada su žene vladale kao prestižni modni kreatori, Kristijan Dior je postigao uspeh 1947. godine svojim "Novim izgledom", a kadar muških dizajnera postigao je priznanje: Dior, Kristobal Balensijaga, Robert Pige i Žak Fat. Šanel je bila uverena da će se žene na kraju pobuniti protiv istančanog ukusa muških kreatora, što je ona nazvala kao "nelogičan" dizajn.

Sa nešto više od 70 godina, nakon što je njena modna kuća zatvorena već 15 godina, osetila je da je pravo vreme da ponovo uđe u svet mode. Oživljavanje svoje modne kuće 1954. godine u potpunosti je finansirao njen suparnik u parfemskoj bitki, Pjer Vertajimer. Njena povratna kolekcija iz 1954. godine dobila je "otrovni" prijem od strane francuske štampe, ne samo zato što je Šanel još uvek morala da povrati svoju reputaciju nakon kontroverznih ratnih aktivnosti, već zato što je odeća izgledala suštinski konzervativno, nudeći malo moderniji izgled. Betina Balard, uticajni urednik američkog magazina Voug, ipak je ostala lojalna Šanel i izabrala model Mari-Helen Arno za "Šanel lice", u martovskom izdanju iz 1954. Henri Klark je bio fotograf, nosila je tri odevne kombinacije: crvena haljina sa V-izrezom, uparena sa bisernom ogrlicom; večernja haljina sa karnerima; i, kako bi se sve uklopilo i odgovaralo obema kombinacijama na zahtev Betine Balard, bezvremeni Šanel kostim – komplet koji karakteriše suknja do kolena i kratak, strukiran sako. Arno je nosila ovu odevnu kombinaciju, "sako sa postavom, naramenicama, dva džepa i rukavima koji su bili ukrašeni dugmićima boje zlata " preko "bele košulje sa kragnom, sa kaišem koji se zakopčava na struku, i jednostavne suknje do kolena". Balard je kupila i kostim za sebe, što je dalo "ogroman utisak opuštene, mladalačke elegancije ", i porudžbine garderobe koju je Arno reklamirala, vrlo brzo su bile rasprostranjene širom zemlje.

Prema Edmondu Čarls-Roju, Šanel je bila izuzetno usamljena kasnije u životu. U svojim poslednjim godinama ponekad je bila u društvu Žaka Čazota i njenog bliskog prijatelja Lilo Markuanda. Bliska prijateljica bila joj je i brazilka Ejmi de Hiren, koja je živela u Parizu, četiri meseca godišnje, u obližnjem hotelu Mauric. Sa vojvodom Vestminstrom, bivšim rivalom delila je lepe uspomene. Često su šetali zajedno po centru Pariza.

Šanel je, početkom 1971, imala 87 godina, bila je umorna i bolesna. Izvodila je svoju uobičajenu pripremu prolećne kolekcije. U subotu, 9. januara popodne, otišla je u dugu vožnju. Ubrzo posle toga, osećajući se bolesno, otišla je rano u krevet. Umrla je u nedelju, 10. januara 1971. u hotelu Ric, gde je boravila više od 30 godina. Njena sahrana je održana u Crkvi Svete Madlene; modni modeli su zauzeli prva sedišta tokom ceremonije, a njen sanduk bio je pokriven belim cvetovima - kamelijama, gardenijama, orhidejama, azalejama i nekoliko crvenih ruža. Otišla je u pravom Šanel stilu, govoreći: "Znači, ovako se umire."^[5]

Njen grob se nalazi na groblju Boa-de-Vu, Lozana, u Švajcarskoj.

Većinu njenog imanja nasledio je njen nećak Andre Palas, koji je živeo u Švajcarskoj i njegove dve kćerke, koje su živele u Parizu.

Šanel je uske korsete zauvek sklonila sa modne scene. Krinoline i žiponi, sve što je sputavalo ženu da se slobodno kreće bili su sada prošlost; počela je nova era, nestale su "barokne punđe, duga kosa, duge suknje"^[2]. Njen istančan ukus je redefinisao modnu ženu u doba posle Prvog svetskog rata. Marka Šanel bila je asocijacija na lakoću i udobnost.

Njena vlastita sklonost ka sportskom životu dovela je do dizajna udobne odeće. Dizajnirala je odeću inspirisana nautikom, zbog čestih izleta jahtom: majicu na mornarske pruge, zvonarice, džempere uz vrat i espadrile - koje su tradicionalno nosili mornari i ribari.

Šanel je trijumfovala upotrebom tkanine žersej, mašinskog pletenog materijala koji je za nju proizvela firma Rodije^[2]. Kostim Šanel sastoji se od sakoa i suknje do kolena, uparene sa dužom bluzom. Ovaj komplet, nošen sa cipelama sa niskom potpeticom, postao je neformalni izgled među skupom ženskom garderobom. Pre toga, žersej se pretežno koristio samo za čarape i za sportsku opremu za tenis, golf i plažu, kao i za izradu muškog donjeg rublja. Smatran je previše "običnim" da bi se koristio u modi. Dizajneri su imali poteškoće, jer je šivenje bilo teže u odnosu na druge materijale.

Njeno uvođenje žerseja u visoku modu dobro je bilo iz dva razloga. Prvo, rat je prouzrokovao nedostatak drugih materijala, a drugo, žene su želele jednostavniju i praktičniju odeću. Njeni žersej kostimi i haljine bili su praktični i omogućavali su slobodno kretanje. U to vreme, bilo je veoma cenjeno, jer su žene radile u ratno vreme kao medicinske sestre, u državnoj službi i u fabrikama. Njihov rad je zahtevao kretanje i morale su da se voze, autobusima, vozovima i biciklima. One su želele odeću koja je udobna i koju su mogle obući bez ičije pomoći.

Šanel je kreirala odelo od tvida, radi udobnosti i praktičnosti. Sastoji se od sakoa i suknje šivene gipkom i laganom vunom ili tvid materijalom. Kao i bluze obložene žersej ili svilenim materijalom. Šanel nije koristila naramenice ili čvrst materijal, kao što je bilo uobičajeno u savremenoj modi. Ona je dizajnirala izrez oko vrata da bi udobno oslobodila vrat, i dodala funkcionalne džepove dizajnirane da drže stvari. Zbog veće udobnosti, suknja je imala lastiš oko struka, umesto kaiša. Još važnije, velika pažnja je posvećena detaljima prilikom šivenja. Mere klijenta uzimane su u stojećoj poziciji sa rukama ispruženim u visini ramena. Šanel je testirala modele, šetajući ih, pela ih je na platformu kao da se penju stepenicama imaginarnog autobusa i savijali su se kao da sedaju u niski sportski automobil. Šanel je želela da se uveri da žene mogu da rade sve ove stvari dok nose njeno odelo, bez slučajnog izlaganja delova tela koje su želele da pokriju. Svakog klijenta bi ponovo popravljala, sve dok njihova odela ne bi bila dovoljno udobna da svakodnevne aktivnosti obavljaju udobno i lako.

Kamelija je bila inspirisana literarnim delom Aleksandra Dime Sina, Dama s kamelijama. Njegova junakinja i njena priča su vapili za Šanel, još od njenog nastanka. Cvet je bio povezan sa kurtizanom, koja je nosila kameliju kako bi označila njenu slobodu. Kamelija je identifikovana sa Kućom Šanel; dizajnerka je to prvi put upotrebila 1933. godine kao dekorativni element na crno – belom odelu.

Nakon žersej odela, koncept male crne haljine, često se citira kao doprinos Šanel modnom leksikonu; to je stil koji se i danas nosi. Godine 1912-13, glumica Suzan Orlandi bila je jedna od prvih žena koje su nosile somotsku Šanel malu crnu haljinu, sa belom ogrlicom. Šanel je rekla sebi da će u 1920. godini, posmatrajući publiku u operi, obući sve žene u crno.^[6]

Godine 1926. u američkom izdanju Voug magazina bila je objavljena slika Šanel crne haljine sa dugim rukavima. Voug je predvideo da bi tako jednostavan, ali elegantan dizajn, postao vrsta uniforme za žene od stila. Suvonjav izgled je izazvao široko rasprostranjenu kritiku od muških novinara, koji su se žalili. Popularnost male crne haljine, delimično se može pripisati vremenu njenog nastanka. 1930-ih godina bilo je doba velike depresije, kada je ženama bila potrebna pristupačna moda. Šanel se hvalila da je omogućila manje bogatima da "hodaju kao milioneri". Šanel je počela da pravi male crne haljine od vune za dan, i satena ili somota za veče.^[6]

Šanel je predstavila liniju nakita koja je bila konceptualna inovacija, jer su dizajn i materijali simulirali drago kamenje. Ovo je bilo revolucionarno u doba kada je nakit bio striktno kategorisan u dobar ili bižuteriju. Njene inspiracije bile su globalne, često inspirisane tradicijom dizajna Orijenta i Egipta. Bogati klijenti koji nisu želeli da prikazuju svoj vredan nakit u javnosti mogli su nositi kreacije Šanel da bi impresionirali druge.

Godine 1933, dizajner Pol Irib sarađivao je sa Šanel u stvaranju ekstravagantnih komada nakita naručenih od strane Međunarodnog saveza trgovaca dijamantima. Zbirka, izvedena isključivo u dijamantima i platini, izložena je javnosti, i privukla veliku pažnju; oko 3.000 posetilaca je zabeleženo u jednomesečnom periodu.

Šanel je pretvorila bižuteriju u poželjni komad, naročito kada je nosila na velikim događajima, kao što je i činila. Prvobitno inspirisana vrednijim draguljima i biserima koje su joj poklanjali aristokratski ljubavnici, Šanel je uložila svoj sopstveni dragulj i udružila se sa Djuk Fulko di Verdurom, da bi pokrenula liniju nakita kuće Šanel. Bela emajlirana manžetna sa ukrašenim malteškim krstom bila je lični favorit Šanel; postala je ikona saradnje Verdura - Šanel.

Šanel nije stvorila Šanel br. 5, već joj je autor parfema predložio i zamolio je da brendira njegov parfem. Ona je izabrala peti uzorak koji je on imao, i tako je nastao Šanel br. 5. Ne želeći da uđe u kozmetičku industriju, ona je zahtevala samo 10% profita. Kada je Šanel br. 5 postao međunarodni hit, zahtevala je da joj se povrati njeno bogatstvo. Ona je objavila sve svoje predmete na sudu, autor parfema joj je na kraju dao ono što je želela.

Godine 1929. Šanel je predstavila torbu inspirisanu vojničkim torbama.^[7][8] Njen tanak kaiš na ramenu omogućio je da korisniku ruke budu slobodne. Nakon povratka u svet mode, Šanel je u februaru 1955. obnovila dizajn, stvarajući "2.55" torbu, nazvanu po datumu njenog stvaranja.

Detalji na klasičnoj torbi preoblikovani su tek 1980-ih godina. Karl Lagerfeld redizajnirao je kopču torbe kako bi se uklopila u ukršteni C-logo. Uvedena je i kožna traka koja je prepletena kroz metalni kaiš na ramenu, a ostatak torbe je zadržao osnovnu formu. Firma Šanel 2005. godine izdala je identičnu kopiju originalne torbe iz 1955. u znak obeležavanja 50. godišnjice njenog stvaranja.

Dizajn torbe inspirisan je periodom života Šanel u sirotištu, i ljubavi prema svetu sporta. Lanac koji je koristi za kaiš, asocirao je na šatlene koje su nosili stražari sirotišta u kojem je Šanel odrasla, dok je unutrašnja bordo obloga ličila na odore koje su nosili u sirotištu. Šavovi na spoljašnjoj strani torbe podsećaju na jakne koje su nosili timaritelji konja, dok istovremeno poboljšavaju oblik i volumen torbe.

Šanel se često sunčala, čineći sunčanje ne samo prihvatljivim, već i simbolom koji označava bogatstvo i lepotu. Kroz istoriju, preplanula koža bila je oznaka za nižu, radničku klasu. "Mlečna koža je označavala aristokratiju." Do sredine dvadesetih godina 20. veka žene su se mogle videti na plaži bez šešira, i zaštite od sunca. Šanel je učinila da preplanuli ten bude moderan.^[2]

Brodvejski mjuzikl Koko, muzika Andrea Prevena, knjiga i tekstovi Alana Džej Lernera, otvoren je 18. decembra 1969. i zatvoren 3. oktobra 1970. godine. Oslikavao je u period od 1953. do 1954. godine, kada je Šanel ponovo uspostavila svoju modnu kuću. Šanel je igrala Ketrin Hepbern tokom prvih osam meseci, a Danijel Darije do kraja izvođenja mjuzikla.

Prvi film o Šanel je bio Šanel Soliter (1981), režirao ga je Džordž Kaczender i glumila Mari-Frans Pizije, Timoti Dalton i Rutger Hauer.

Koko Šanel (2008) je bio televizijski film u kojem glumi Širli Maklejn kao 70-godišnju Šanel. Režirao Kristijan Digve, u filmu je takođe glumila Barbara Bobulova kao mladu Šanel i Olivier Sitruk kao Boj Kapel.

Koko pre Šanel (2009) je bio biografski film na francuskom jeziku koji glumi Odre Totu kao mladu Šanel, sa Benoa Pulvord kao Etjen Balsan i Alesandro Nivola kao Boj Kapel.

Koko Šanel i Igor Stravinski (2009) je film na francuskom jeziku u režiji Jan Kounena. Ana Muglalis je igrala Šanel, a Mads Mikelsen je igrao Igora Stravinskog. Film je zasnovan po romanu Krisa Grenalga, Koko i Igor iz 2002. godine, koji se odnosi na navodnu aferu između Šanel i Stravinskog. Bio je izabran za zatvaranje Filmskog festivala u Kanu 2009.

• Marija, princeza Eristavi

• Sama sebi šnajder („Večernje novosti“, 16. avgust 2009)
• Bez ljubavi, porodice i para sama sebi prokrčila put ka slavi (B92, 21. avgust 2016)
• Kako je nastao „šanel broj pet” („Politika”, 26. jun 2017) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. jun 2017)