Pređi na sadržaj

Papa Paskal II

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Paskal
Papa Paskal II
Lični podaci
Datum rođenja(1050{{month}}{{{day}}})1050—(1055{{month}}{{{day}}})1055.
Mesto rođenjaBleda, Sveto rimsko carstvo
Datum smrti21. januar 1118.
Mesto smrtiRim, Papska država
Papa
Redosled160.
Pontifikat13. avgust 1099. — 21. januar 1118.
PrethodnikPapa Urban II
NaslednikPapa Gelasije II

Papa Paskal II (lat. Paschal II; umro 21. januara 1118) je bio 160. papa od 13. avgust 1099. do svoje smrti 21. januara 1118. godine. Njegov pontifikat je neobično dug za srednjovekovne standarde. Njegovu vladavinu karakteriše uspostava dominacije Katoličke crkve nad, od krstaša osvojenim delovima Levanta. Bezuspešno je pokušavao da okonča borbe za investituru. Nasledio ga je Gelasije II.

Pontifikat

[uredi | uredi izvor]

Rođen je kao Rajnerije u gradu Bledi, blizu Forlija (Romanja). Rano se zamonašio u Manastiru Klini. Došao je na papsku stolicu nakon smrti pape Urbana II u jeku borbe za investituru. Propovedao je krstaški rat 1101. godine.[1] Tokom duge borbe protiv nemačkih careva oko investiture, Paskal je revnosno sprovodio politiku Hildebranda u korist papske moći, ali samo sa delimičnim uspehom. Ubrzo nakon Paskalovog stupanja na stolicu umro je antipapa Kliment III. Paskal se obračunao sa njegovim pristalicama, uključujući i Teodorika, Alberta i Silvestera, antipapa koji su došli nakon Klimenta.

Hajnrih V, sin Hajnriha IV, iskoristio je ekskomunikaciju svoga oca kao izgovor za pobunu protiv pape.[2] Bio je još uporniji od svoga oca u borbi oko prava investiture. Carska skupština u Majncu pozvala je Paskala da poseti Nemačku i reši sukob (januar 1106), ali je papa na saboru u Gvastali (oktobar 1106) obnovio zabranu investiture.[3] [4]

Iste godine okončana je borba oko investiture u Engleskoj, u kojoj je kenterberijski arhiepiskop Anselm zajedno sa kraljem Henrijem I preuzeo na sebe pravo investiture prstenom i žezlom, priznavajući istovremeno i kraljevska prava. Paskal je doputovao u Francusku (krajem 1106) kako bi tražio posredovanje kralja Filipa I i njegovog sina Luja. Vratio se u Italiju septembra 1107. godine ne bez rezultata. Nakon pohoda Henrika V u Italiju, Paskal je pristao na sporazum (februar 1111). On je podrazumevao da se Henrik pre dobijanja carske krune odrekne svih potraživanja oko investiture, dok se papa obavezao da će primorati prelate i igumane carstva da se vrate pod vlast krune.[5] Pripreme za krunisanje 12. februara 1111. godine su obavljene, ali su Rimljani podigli ustanak protiv nemačkog vladara, koji se morao povući povevši sa sobom i papu i Kuriju.[6][7]

Piae Postulatio Voluntatis, papina bula izdata 1113. godine

Nakon 61 dana strogog zatvora tokom koga je normanska vojska vojvode Roberta I od Kapue odbijena u svojoj spasilačkoj misiji, Paskal je popustio i priznao caru pravo na investituru. Henrik je tada krunisan u Bazilici Svetog Petra (13. april 1111) i, pošto je dao obećanje da se neće svetiti za prethodne sukobe, povukao se preko Alpa. Grgurovska stranka bila je spremna na akciju. Lateranski sabor 1112. godine proglasio je ništavnim postupke izvedene pod prisilom. Sabor u Beču (oktobar 1111) ekskomunicirao je cara. Paskal je sankcionisao ovaj čin. [8]

Paskal je izdao naredbu da se ponovo izgradi Bazilika Santa Kvatro Koronati koja je spaljena tokom normanske pljačke Rima 1084. godine. Tokom svog putovanja u Francusku (1106-1107) osvetio je klinijsku crkvu Notr Dam u La Šariteu, drugu najveću crkvu u Evropi tog vremena. [9][10]

Pred kraj Paskalovog pontifikata otpočele su nevolje u Engleskoj. Paskal se 1115. godine žalio da se tamo održavaju sabori i zaređuju episkopi bez njegovog odobrenja. Zapretio je kralju Henriju I ekskomunikacijom. Tvrdilo se da je Matilda od Toskane zaveštala crkvi svoju alodijalnu zemlju (1115), ali to nije priznato u Rimu, niti je sačuvan bilo kakav izvor o tome. Henrik je ispoljio pretenzije na Matildine zemlje i primorao papu da pobegne iz Rima. Paskal se vratio nakon carevog povlačenja početkom 1118. godine, ali je posle nekoliko dana umro. [11]

Na molbu grofa Ramona Berengara III, Paskal je 1116. godine proglasio krstaški rat za zauzimanje Taragone.[12] Za vreme njegovog pontifikata vizantijski car Aleksije I je nastojao da prevaziđe raskol između pravoslavne i katoličke crkve, što se završilo neuspešno, pošto je Paskal tražio da carigradski patrijarh prizna papski primat (krajem 1112). Bilo je to nešto na ta pravoslavni patrijarsi Nikola Gramatik i Jovan Agapet nisu bili spremni. [13]

Paskal je 15. februara 1113. godine izdao bulu "Pie postulatio voluntatis".[14] Doveo je pod papsku zaštitu i potvrdio kao verski Red Svetog Jovana Jerusalimskog, kasnije poznatih kao Vitezovi Hospitalci, a danas kao Malteški red. [15]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ A History of the Crusades. Univ of Wisconsin Press. 1969. ISBN 978-0299048341.
  2. ^ McLaughlin, Megan (2010). Sex, Gender, and Episcopal Authority in an Age of Reform, 1000–1122. Cambridge University Press. p. 175. ISBN 978-0521870054.
  3. ^ Blumenthal, Uta-Renate (1988). The Investiture Controversy: Church and Monarchy from the Ninth to the Twelfth Century. University of Pennsylvania Press. p. 167. ISBN 978-0812213867.
  4. ^ "Paschal s.v. Paschal II.". In Chisholm, Hugh (ed.). Encyclopædia Britannica. Vol. 20 (11th ed.). Cambridge University Press. p. 882
  5. ^ Loughlin, James (1911). "Pope Paschal II". In Herbermann, Charles (ed.). Catholic Encyclopedia. Vol. 11. New York: Robert Appleton Company. Retrieved 25 December 2017.
  6. ^ "Paschal s.v. Paschal II.". In Chisholm, Hugh (ed.). Encyclopædia Britannica. Vol. 20 (11th ed.). Cambridge University Press. p. 882
  7. ^ "'Pope Paschal II'. New Catholic Dictionary. CatholicSaints.Info. 23 August 2013".
  8. ^ "Paschal s.v. Paschal II.". In Chisholm, Hugh (ed.). Encyclopædia Britannica. Vol. 20 (11th ed.). Cambridge University Press. p. 882
  9. ^ Webb, Matilda (2001). The Churches and Catacombs of Early Christian Rome: A Comprehensive Guide. T.J. International. p. 93. ISBN 978-1902210582.
  10. ^ Suger (Abbot). "De La Venue En France Du Pape Pascal II (1107) / Of Pope Paschal II's Travel to France (1107)" (in French).
  11. ^ "Paschal s.v. Paschal II.". In Chisholm, Hugh (ed.). Encyclopædia Britannica. Vol. 20 (11th ed.). Cambridge University Press. p. 882
  12. ^ Reilly, Bernard F. (1995). The Contest of Christian and Muslim Spain: 1031–1157. Blackwell Publishing. p. 177. ISBN 978-0631199649.
  13. ^ Hussey, Joan Mervyn (1986). The Orthodox Church in the Byzantine Empire. Clarendon Press. pp. 170–171. ISBN 978-0198269014.
  14. ^ "Piae postulatio voluntatis". Blessed Gerard.
  15. ^ Sire, H.J.A. (1996). The Knights of Malta. New Haven & London: Yale University Press. ISBN 978-0300055023.

Literatura

[uredi | uredi izvor]
Papa Paskal II na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Папа_Паскал_II&oldid=28725750”