Грчки језик

грчки
грчки
ελληνικά
Изговор	[eliniˈka]
Говори се у	Грчка; Кипар
Регион	јужна Европа
Број говорника	13 милиона (2012)
Језичка породица	индоевропски хеленски грчки; ;
Писмо	грчки алфабет
Званични статус
Службени језик у	Грчка; Кипар; Европска унија;
Признати мањински језик у	Албанија; Јерменија; Италија; Румунија; Украјина; Турска
Језички кодови
ISO 639-1	el
ISO 639-2	gre (B) ; ell (T)
ISO 639-3	Разно:; grc – антички грчки; ell – савремени грчки; pnt – понтски; gmy – микенски грчки; cpg – кападокијски грчки; tsd – цаконски
	Распрострањеност грчког језика Већински језик Мањински језик
	Дијалекти савременог грчког језика

Грчки језик (грч. ελληνικά; стгрч. ἑλληνική) је индоевропски језик који се среће већ око 14. века п. н. е. у критским записима познатим као Линеарно Б писмо.^[5] Микенски грчки овог периода се разликује од каснијег класичног или античког грчког из 8. века п. н. е. и касније, када су текстови већ записивани грчким алфабетом.^[6]

Савремени грчки је живи језик и један од најбогатијих језика данашњице, са фондом од преко 600.000 речи. Неки стручњаци пренаглашавају његову сличност са хиљадама година старијим класичним грчким. Разумевање између ова два језика је ствар расправе. Језик из хеленског и византијског периода је много ближи савременом грчком. У периоду од 1834. до 1976. притисак је вршен да се у званичној употреби користи катаревуса (καθαρεύουσα), ’пуристички’ језик којим су занемаривани векови природних лингвистичких промена и којим се желело вратити грчки на класични облик. Овај облик је био присутан у званичним документима, као и у штампаном облику, али свакодневни говор Грка је био другачији. Он је напокон прихваћен као званични језик 1976. и познат је као димотики (δημοτική). Ипак, многе речи су остале неизмењене током векова и ушле су и у друге језике. Типични примери оваквих речи су астрономија, демократија, антропологија, театар…

Историја

Порекло

Постоји много теорија о настанку грчког језика. Једна од њих говори да је настао миграцијом протогрчког становништва у данашњу Грчку, што се датира између 3200. и 1900. п. н. е. Друга сматра да је језик еволуирао из раног индоевропског језика.

Линеарно Б писмо

Прво познато писмо грчког језика је линеарно Б писмо, по природи слоговник, коришћено у архаичном микенском дијалекту. Линеарно Б није дешифровано све до 1953. Након пада микенске цивилизације, у периоду од око 500 година писање или није постојало, или су сви записи уништени. Од раног класичног периода, грчки језик се пише грчким алфабетом, за који се претпоставља да је потекао од феничанског. Ово се десило отприлике у Хомерово време.

Антички грчки дијалекти

У архајском и класичном периоду издвајала су се три дијалекта грчког језика, аеолски, јонски и дорски, што одговара трима главним грчким племенима, Аеолијанцима (претежно насељеним на Егејским острвима), Јонцима (насељеним у данашњој Турској) и Дорцима (становници Пелопонеза, као што су Спартанци). Хомерови Илијада и Одисеја су писани врстом књижевног јонског дијалекта уз позајмице из неколико других дијалеката. Јонски је, стога, постао примарни књижевни језик древне Грчке све до успона Атине у касном 5. веку. Дорски је био стандардни за лирску поезију, као што су хорске оде грчких трагичара.

Атички грчки

Атички грчки, субдијалект јонског, вековима је био језик Атине. Већина класичне грчке књижевности која нам је данас доступна написана је атичким грчким, укључујући текстове Платона и Аристотела.

Кини грчки

Како су Грци колонизовали подручје од Мале Азије до Египта и од Гибралтара до Средњег истока, тако се и грчки развијао у многобројне дијалекте. Александар Македонски (356. п. н. е.-323. п. н. е.) је био пресудан чинилац у уједињавању ових дијалеката у јединствени облик зван Кини, арх. Коине (грч. Κοινή [Ki’ni – Koi’ne]), према грчкој речи која значи 'заједнички'. Кини грчки се често назива и грчким Новог завета јер је њиме написан први превод овог дела са арамејског и који је био основа за већину других, каснијих, превода. Увођењем заједничког дијалекта, Александрова војска је лакше комуницирала међусобно. Језик су учили и становници окупираних земаља, чиме је грчки постао светски језик.

Од Хеленског до Отоманског периода

Грчки језик је наставио да се развија и након Александра, током Хеленског периода (323. п. н. е. – 281. п. н. е.). Током овог периода се појавила Септуагинта, грчки превод хебрејске Библије (Танах). Током векова, грчки је био 'лингва франка' целог Римског царства. Током римског периода се појавила и грчка верзија Новог завета. Након пада Царства 476. н. е, грчки је наставио да се користи као званични језик Источног римског царства (касније Византије) све до пада Цариграда у турске руке 1453. Током Отоманског периода, грчки у писаном и говорном облику је потиснут и умногоме се променио. Овај период се завршио пропашћу Царства у Првом светском рату и формирањем нове грчке државе 1919.

Савремени грчки језик

Из ових основа је настао савремени грчки језик. Он има два облика: један донекле вештачки, конзервативни зван катаревуса, који садржи много античких речи изговорених на модернији начин, а који је био званичан до 1976. године, и други, ’народни’, зван димотики, који је данас званичан језик Грчке.^[7]

Граматика

Грчки је, као и многи старији индоевропски језици, врло ’изменљив’ језик, односно, именице се мењају у четири падежа (номинатив, генитив, акузатив и вокатив) три граматичка рода (мушки, женски и средњи род), два граматичка броја (једнина и множина). Глаголи имају четири граматичка стања, три глаголска односа (пасив, актив, субјектив), као и три граматичка броја. Грчки је један од ретких индоевропских језика који је очувао тзв 'синтетички' пасив. Димотики је изгубио датив, осим у пар израза као εν τάξει [en ’daxi] што значи 'у реду'. Остале приметне промене у граматици су и губитак инфинитива, дуала као и поједностављење система граматичких префикса.

Фонологија

У грчкој фонологији постоје одређена 'санди' правила, нека писана, а нека не. Тако се, на пример, ν пред билабијалним и веларним сугласницима изговара као m и ng, и пише се μ (нпр. у συμπάθεια) и γ (нпр. у συγχρονίζω) ако до промене долази унутар речи. Архаична реч ἐστὶ [es’ti] са значењем јесте, у савременом језику добија ν у акузативном члану (τον и την) које се губи зависно од слова којим почиње следећа реч. Ово правило се назива непостојано ни. У τον πατέρα, прва реч се изговара [tom], а с обзиром да се комбинација m+p чита као mb, цела ова комбинација се чита [tom ‘batera].

Историјске фонетске промене

Главне фонетске промене између класичног и савременог грчког се огледају у поједностављењу система самогласника и промени неких сугласника у фрикативе. Класични грчки је имао пет кратких и седам дугих самогласника, као и бројне дифтонге. Ово је умањено на једноставан пет-сугласнички систем. Најочогледнија је промена звукова i, ē, y и oi у једноставан самогласник i. Сугласници b, d и g су постали v, dh [ð] и gh [gʰ]. Аспиранти ph, th, kh су постали f, th [þ], kh [χ].

Писмо

Грчки се пише грчким алфабетом који потиче из 8. века п. н. е. Он се састоји од 24 слова, и то:

Αα Ββ Γγ Δδ Εε Ζζ Ηη Θθ Ιι Κκ Λλ Μμ Νν Ξξ Οο Ππ Ρρ Σσς Ττ Υυ Φφ Χχ Ψψ Ωω

Пример

Господња молитва (Оче наш) на грчком (према Мат. 6:9-13):

Πάτερ ἡμῶν ὁ ἐν τοῖς οὐρανοῖς ἁγιασθήτω τὸ ὄνομά σου·

ἐλθέτω ἡ βασιλεία σου· γενηθήτω τὸ θέλημά σου, ὡς ἐν οὐρανῷ καὶ ἐπὶ τῆς γῆς·

τὸν ἄρτον ἡμῶν τὸν ἐπιούσιον δὸς ἡμῖν σήμερον·

καὶ ἄφες ἡμῖν τὰ ὀφελήματα ἡμῶν, ὡς καὶ ἡμεῖς ἀφίεμεν τοῖς ὀφειλέταις ἡμῶν·

καὶ μὴ εἰσενέγκῃς ἡμᾶς εἰς πειρασμόν, ἀλλὰ ρῦσαι ἡμᾶς ἀπὸ τοῦ πονηροῦ.

Ὅτι σοῦ ἐστιν ἡ βασιλεία καὶ ἡ δύναμις καὶ ἡ δόξα εἰς τοὺς αἰῶνας·

ἀμήν.

Референце

^ „UCLA Language Materials Project: Language Profile”. Архивирано из оригинала 30. 12. 2010. г. Приступљено 6. 9. 2014.
^ ^а ^б „Greek”. Office of the High Commissioner for Human Rights. Архивирано из оригинала 18. 11. 2008. г. Приступљено 8. 12. 2008.
^ ^а ^б ^в „List of declarations made with respect to treaty No. 148”. Council of Europe. Архивирано из оригинала 26. 12. 2018. г. Приступљено 8. 12. 2008.
^ „An interview with Aziz Tamoyan, National Union of Yezidi”. groong.usc.edu. Архивирано из оригинала 23. 06. 2013. г. Приступљено 8. 12. 2008.
^ „Greek language”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено 29. 4. 2014.
^ Adrados, Francisco Rodríguez (2005). A history of the Greek language : from its origins to the present. Leiden: Brill. ISBN 9789004128354. OCLC 59712402.
^ „Милена Јовановић (2014): Неохеленске студије и језичко питање” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 29. 06. 2017. г. Приступљено 09. 03. 2019.

Литература

Alexiou, Margaret (1982). „Diglossia in Greece”. Ур.: Haas, William. Standard Languages: Spoken and Written. Manchester: Manchester University Press. стр. 156—192. ISBN 978-0-389-20291-2.
Androutsopoulos, Jannis (2009). „'Greeklish': Transliteration Practice and Discourse in a Setting of Computer-Mediated Digraphia”. Ур.: Georgakopoulou, Alexandra; Silk, Michael. Standard Languages and Language Standards: Greek, Past and Present (PDF)|format= захтева |url= (помоћ). Aldershot: Ashgate Publishing Limited. стр. 221—249.
Atkinson, Quentin D.; Gray, Russel D. (2006). „Chapter 8: How Old is the Indo-European Language Family? Illumination or More Moths to the Flame?”. Ур.: Forster, Peter; Renfrew, Colin. Phylogenetic Methods and the Prehistory of Languages. Cambridge: McDonald Institute for Archaeological Research. стр. 91—109. ISBN 978-1-902937-33-5.
Babiniotis, George (1992). „The Question of Mediae in Ancient Macedonian Greek Reconsidered”. Ур.: Brogyanyi, Bela; Lipp, Reiner. Historical Philology: Greek, Latin and Romance. Amsterdam and Philadelphia: John Benjamins Publishing Company. стр. 29—40.
Beekes, Robert Stephen Paul (2009). Etymological Dictionary of Greek. Leiden and Boston: Brill. ISBN 978-90-04-17418-4.
Browning, Robert (1983) [1969]. Medieval and Modern Greek. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-23488-7.
Dawkins, Richard McGillivray; Halliday, William Reginald (1916). Modern Greek in Asia Minor: A Study of Dialect of Silly, Cappadocia and Pharasa with Grammar, Texts, Translations and Glossary. Cambridge: Cambridge University Press.
Dosuna, Julián Víctor Méndez (2012). „Ancient Macedonian as a Greek Dialect: A Critical Survey on Recent Work”. Ур.: Giannakis, Georgios K. Ancient Macedonia: Language, History and Culture (на језику: Greek). Thessaloniki: Centre for the Greek Language. стр. 65—78.
Gamkrelidze, Tamaz V.; Ivanov, Vyacheslav (март 1990). „The Early History of Indo-European Languages”. Scientific American: 110—116. Архивирано из оригинала 6. 1. 2014. г.
Georgiev, Vladimir Ivanov (1981). Introduction to the History of the Indo-European Languages. Sofia: Bulgarian Academy of Sciences.
Gray, Russel D.; Atkinson, Quentin D. (2003). „Language-tree Divergence Times Support the Anatolian Theory of Indo-European Origin”. Nature. 426 (6965): 435—439. PMID 14647380. doi:10.1038/nature02029.
Hamp, Eric P. (август 2013). „The Expansion of the Indo-European Languages: An Indo-Europeanist's Evolving View” (PDF). Sino-Platonic Papers. 239. ^{[мртва веза]}
Holm, Hans J. (2008). „The Distribution of Data in Word Lists and its Impact on the Subgrouping of Languages”. Ур.: Preisach, Christine; Burkhardt, Hans; Schmidt-Thieme, Lars; Decker, Reinhold. Data Analysis, Machine Learning, and Applications. Proceedings of the 31st Annual Conference of the Gesellschaft für Klassifikation e.V, Albert-Ludwigs-Universität Freiburg, March 7–9, 2007. Berlin-Heidelberg: Springer-Verlag. стр. 628—636. ISBN 978-3-540-78246-9.
Hooker, J.T. (1976). Mycenaean Greece. London: Routledge & Kegan Paul.
Jeffries, Ian (2002). Eastern Europe at the Turn of the Twenty-First Century: A Guide to the Economies in Transition. London and New York: Routledge (Taylor & Francis). ISBN 978-0-415-23671-3.
Ralli, Angeliki (2001). Μορφολογία [Morphology] (на језику: Greek). Athens: Ekdoseis Pataki.
Renfrew, Colin (1973). „Problems in the General Correlation of Archaeological and Linguistic Strata in Prehistoric Greece: The Model of Autochthonous Origin”. Ур.: Crossland, R. A.; Birchall, Ann. Bronze Age Migrations in the Aegean; Archaeological and Linguistic Problems in Greek Prehistory: Proceedings of the first International Colloquium on Aegean Prehistory, Sheffield. London: Gerald Duckworth and Company Limited. стр. 263—276. ISBN 978-0-7156-0580-6.
Renfrew, Colin (2003). „Time Depth, Convergence Theory, and Innovation in Proto-Indo-European: 'Old Europe' as a PIE Linguistic Area”. Ур.: Bammesberger, Alfred; Vennemann, Theo. Languages in Prehistoric Europe. Heidelberg: Universitätsverlag Winter GmBH. стр. 17—48. ISBN 978-3-8253-1449-1.
Renfrew, Colin (1990) [1987]. Archaeology and Language: The Puzzle of Indo-European Origins. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-38675-3.
Scheler, Manfred (1977). Der englische Wortschatz [English Vocabulary] (на језику: German). Berlin: E. Schmidt. ISBN 978-3-503-01250-3.
Tsitselikis, Konstantinos (2013). „A Surviving Treaty: The Lausanne Minority Protection in Greece and Turkey”. Ур.: Henrard, Kristin. The Interrelation between the Right to Identity of Minorities and their Socio-economic Participation. Leiden and Boston: Martinus Nijhoff Publishers. стр. 287—315.
Allen, W. Sidney (1968). Vox Graeca – A Guide to the Pronunciation of Classical Greek. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-20626-6.
Crosby, Henry Lamar; Schaeffer, John Nevin (1928). An Introduction to Greek. Boston and New York: Allyn and Bacon, Inc.
Thrace, Dionysius of. Τέχνη Γραμματική [Art of Grammar] (на језику: Greek). око 100 BC
Holton, David; Mackridge, Peter; Philippaki-Warburton, Irene (1997). Greek: A Comprehensive Grammar of the Modern Language. London and New York: Routledge. ISBN 978-0-415-10002-1.
Horrocks, Geoffrey (1997). Greek: A History of the Language and Its Speakers. London and New York: Longman Linguistics Library (Addison Wesley Longman Limited). ISBN 978-0-582-30709-4.
Krill, Richard M. (1990). Greek and Latin in English Today. Wauconda, IL: Bolchazy-Carducci Publishers. ISBN 978-0-86516-241-9.
Mallory, James P. (1997). „Greek Language”. Ур.: Mallory, James P.; Adams, Douglas Q. Encyclopedia of Indo-European Culture. Chicago, IL: Fitzroy Dearborn Publishers. стр. 240—246.
Newton, Brian (1972). The Generative Interpretation of Dialect: A Study of Modern Greek Phonology. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-08497-0.
Sihler, Andrew L. (1995). New Comparative Grammar of Greek and Latin. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-508345-3.
Smyth, Herbert Weir; Messing, Gordon (1956) [1920]. Greek Grammar. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-36250-5.

Спољашње везе

Википедија:Транскрипција са грчког језика (и старогрчког)
Научите грчки – званични сајт Грчког института за језик и говор
Сајт о грчком језику
Кратка историја грчког језика
Пројекат 'Перзеј'
Бесплатни извори за учење како класичног тако и савременог грчког
фонт Athena Архивирано на сајту Wayback Machine (1. август 2020), јавни политонски грчки фонт
Gentium Архивирано на сајту Wayback Machine (12. април 2006) Уникод фонт који садржи и политонска грчка слова
Greek Language
The Greek Language Portal
Ancient Greek Tutorials
Center for Neo-Hellenic Studies

У��ење језика

Речници

[1] „UCLA Language Materials Project: Language Profile”. Архивирано из оригинала 30. 12. 2010. г. Приступљено 6. 9. 2014.

[HumanRights-2] а ^б „Greek”. Office of the High Commissioner for Human Rights. Архивирано из оригинала 18. 11. 2008. г. Приступљено 8. 12. 2008.

[CouncilofEurope-3] а ^б ^в „List of declarations made with respect to treaty No. 148”. Council of Europe. Архивирано из оригинала 26. 12. 2018. г. Приступљено 8. 12. 2008.

[4] „An interview with Aziz Tamoyan, National Union of Yezidi”. groong.usc.edu. Архивирано из оригинала 23. 06. 2013. г. Приступљено 8. 12. 2008.

[5] „Greek language”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено 29. 4. 2014.

[6] Adrados, Francisco Rodríguez (2005). A history of the Greek language : from its origins to the present. Leiden: Brill. ISBN 9789004128354. OCLC 59712402.

[7] „Милена Јовановић (2014): Неохеленске студије и језичко питање” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 29. 06. 2017. г. Приступљено 09. 03. 2019.

[5]