Црногорци

Основно лексиколошко значење појма Црногорци у изворној функцији демонима посведочено је бројним примерима из старије и новије историје и литературе. Као општа ознака за становнике Црне Горе (лат. Montis nigri incola), појам се појављује у оба издања Српског рјечника, првом из 1818.^[2] и другом из 1852.^[3] године. Истоветно, односно опште демонимско значење овог појма забележио је и филолог Ђура Даничић.^[4] Управо у том регионалном смислу, појам Црногорци је изворно означавао становнике првобитне Црне Горе, односно области која је након каснијих проширења постала позната као Стара Црна Гора.^[5] Првобитна Црна Гора је под тим именом била помињана у историјским изворима још од 15. века, као област у тадашњој Горњој Зети.^[6]

Прва област на коју се појам Црне Горе проширио изван њених првобитних граница било је подручје суседних Брда. Знаменити Законик опшчи црногорски и брдски из 1798. године сведочи да су се Брђани у то време још увек јасно разликовали од оближњих Црногораца. У раздобљу од краја 18. до средине 19. века, област Брда се постепено интегрисала са Црном Гором,^[7] тако да је за њихову обједињену државну заједницу употребљаван двојни назив "Црна Гора и Брда" који је и након проглашења књажевине 1852. године био у службеној употреби, тако да Законик књаза Данила из 1855. године и даље јасно разликује Црногорце и Брђане.^[8] Међутим, двојни назив је постепено напуштен,^[9] тако да су Брђани постали први становници неке суседне области на које се по основу ширења државних граница Црне Горе проширио и демоним Црногорци.

Исти процес је након 1878. године захватио и становнике разних области које су биле прикључене Црној Гори након Берлинског конгреса.^[10] То се у првом реду односило на Србе Херцеговце и Србе Приморце у прикљученим деловима Херцеговине (област Старе Херцеговине) и Приморја, који су по свом новом црногорском држављанству уједно постали и Црногорци, као становници проширене Књажевине Црне Горе. Међутим, већ у то време, код државних власти на Цетињу су се појавила прва настојања да се дотадашњи обласни идентитет брдских, херцеговачких и приморских Срба замени новим идентитетом, заснованим на регионалним традицијама Старе Црне Горе, чиме је започео процес постепеног потискивања регионалних идентитета у циљу централизације.^[11] Додатним проширењем након Првог балканског рата (1912—1913), тадашња Краљевина Црна Гора је досегла свој највећи просторни опсег,^[12] а становници новоприкључених области, пљеваљско-полимски и севернометохијски Срби, су такође, по свом новостеченом црногорском држављанству, постали и Црногорци, као најновији становници проширене Краљевине Црне Горе.

Обликовање појмовних односа је убрзано током Другог светског рата. Почетком 1942. године, приликом оснивања Народноослободилачког одбора за Црну Гору и Боку,^[13] усвојен је двојни назив чиме је назначено да појам Црне Горе не покрива и Боку. У исто време, разматрано је и питање о оправданости укључивања Полимља у будућу црногорску федералну јединицу, пошто на подручјима која су бившој Краљевини Црној Гори била прикључена тек 1912. године није постојала развијена свест о регионалној црногорској припадности. Стога је тежиште рада на територијалном заокруживању будуће црногорске федералне јединице било преусмерено ка Боки Которској, иако та област никада у историји није била део Црне Горе, нити су се њени становници Бокељи, на било који начин сматрали Црногорцима. У првој фази изградње нове власти, посебност Боке и Бокеља је била привидно поштована путем равноправног истицања у званичном називу Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Црне Горе и Боке (1943). Међутим, већ приликом прерастања овог тела у Црногорску антифашистичку скупштину народног ослобођења (1944), помен Боке и Бокеља је изостављен из новог назива, те је тако ова покрајина, настањена национално свесним Србима и Хрватима, по први пут у историји подведена под Црну Гору, а Бокељи под Црногорце.^[14]

Сва ова питања решавана су у склопу припрема за озваничење нове црногорске нације.^[15] Од тог времена, појам Црногорци је поред свог изворног демонимског значења, које се и даље односило на све становнике Црне Горе, добио и додатно, сасвим ново етнонимско значење, поставши и ознака за етничке Црногорце. До почетка 21. века, појам Црногорци се усталио у неколико основних значења, од којих се прво, односно изворно, и даље односи на становнике Црне Горе у најопштијем смислу,^[1] као и на све људе који имају држављанство Црне Горе или су завичајем, односно пореклом са простора Црне Горе. Друго значење је уже и односи се на српске Црногорце, односно припаднике српског народа који су такође и Црногорци по држављанству или завичајном пореклу. Треће и уједно најмлађе значење односи се на етничке Црногорце, као припаднике посебне црногорске нације.

Појам Црногорци је у српском језику очувао своје изворно, односно демонимско значење као општи назив за све становнике Црне Горе.^[1] Истим појмом се у српском језику такође означавају и сви људи који су по свом завичају или пореклу са простора Црне Горе. У специфичној функцији политонима, појам Црногорци такође означава и све држављане Црне Горе.

У српском језику, појам Црногорци се такође користи за означавање оног дела српског народа који живи у Црној Гори или је по завичају, односно пореклу са простора Црне Горе. Срби из Црне Горе се у етничком смислу изјашњавају као припадници српског народа, док се у регионалном смислу изјашњавају и као Црногорци, по основу завичајне припадности или по основу црногорског држављанства. Код црногорских Срба је веома изражена приврженост Црној Гори, што се огледа и у њиховом доследном залагању за очување завичајног назива Црногорци и српских историјских традиција у Црној Гори.^[16]

Припадници црногорског народа се у етничком, односно националном смислу изјашњавају као етнички Црногорци. Поред тога, они су Црногорци и по основу црногорског држављанства или завичајне припадности. Међу етничким Црногорцима постоји неколико различитих теорија о пореклу и значењу појма Црногорци. Прву од тих теорија је осмислио Савић Марковић Штедимлија, који је у раздобљу између два светска рата уобличио тезу по којој савремени Црногорци представљају огранак хрватског народа.^[17]

• Terzić, Slavenko (2000). „Ideological roots of Montenegrin nation and Montenegrin separatism”.