Хорхе Луис Борхес

Хорхе Луис Борхес
Хорхе Луис Борхес
	Хорхе Луис Борхес
Лични подаци
Пуно име	Хорхе Франциско Исидоро Луис Борхес Асеведо
Датум рођења	24. август 1899.
Место рођења	Буенос Ајрес, Аргентина
Датум смрти	14. јун 1986. (86 год.)
Место смрти	Женева, Швајцарска
Потпис
	Collège Calvin

Хорхе Франсиско Исидоро Луис Борхес Асеведо (шп. Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo, познат као Хорхе Луис Борхес; Буенос Ајрес, 24. август 1899 — Женева, 14. јун 1986) био је аргентински писац^[1], есејиста, приповедач^[2], један од најутицајнијих књижевника XX века.^[3] Пресудно је обележио хиспаноамеричку књижевност и значајно утицао на светске књижевне токове.^[4] Иако најпознатији по својим приповеткама, Борхес је такође био и песник и књижевни критичар. Био је саоснивач тзв. „латиноамеричке фантастике“ и један од водећих ��утора часописа Sur („Југ“). Чланови његове породице су шпанског, енглеског и португалског порекла, и имали су значајну улогу у историји Аргентине. Основно образовање је највећим делом стекао од родитеља. За време Првог светског рата са породицом се преселио у Швајцарску. У овој земљи боравио је све до 1921. године, када се вратио у Аргентину. Каријеру писца је започео 1923. године. Његових неколико првих књига нису откриле будућег песника. До тема које су му заиста „лежале“ дошао је кроз неколико књига есеја и прича, као што су „Свеопшта историја бешчашћа“, „Историја вечности“, „Маштарије“ и „Алеф“.

Прва Борхесова књига се код нас појавила 1963. године. То је била књига „Маштарије“. У нашим крајевима су људи тек седамдесетих година почели више да обраћају пажњу на Борхесова дела. У том периоду су се појавили први борхесовци, а истовремено су постали популарни латиноамерички писци као што су Маркес, Кортасар, Љоса, Фуентес и други.

Остао је запамћен по својим кратким причама које имају метафизичке и фантастичне особине. Поред тога се бавио и књижевном критиком.^[5] Добитник је награде „Сервантес“ за књижевност 1978. године.^[3]

Детињство, младост и образовање

Хорхе Луис Борхес1921.

Хорхе Луис Борхес рођен је 24. августа 1899. године у Буенос Ајресу, у Аргентини. Чланови његове породице су различитог порекла, и имали су значајну улогу у историји Аргентине.^[6] Основно образовање је највећим делом стекао управо од родитеља.^[7] Његово формирање као интелектуал��а и уметника почиње већ у детињству у великој породичној библиотеци састављеној од дела на енглеском, који је знао захваљујући баки Енглескињи.^[8] Већ са девет година Борхес је започео свој списатељски рад преводећи „Срећног принца“ Оскара Вајлда. Године 1914. се његова породица сели у Париз. Борхес у Француској учи језик и припрема матуру, са посебним интересовањем за филозофију и велике писце 19. века. За време Првог светског рата са породицом се преселио у Швајцарску,^[9] а 1919. године одлазе у Шпанију и ту Хорхе почиње свој активнији списатељски рад.

Каријеру писца је започео 1923. године писањем поезије, а прве стихове „Црвени ритмови”, посвећене Октобарској револуцији које никада није објавио, написао је 1919. године током свог боравка на Мајорки.^[8] Када се вратио у Аргентину, са неколико младих писаца који су се окупљали око М. Фернандеза, покренуо је часописе „Призма” и „Проа”, а већ 1923. године поново одлази у Европу. Године 1927. му је ослабио вид, да би потпуно ослепео крајем педесетих година.

Радови

Борхес је најпознатији по својим кратким причама, али је такође писао и поезију, есеје, сценарије, књижевне критике и објавио многе антологије.^[10] Борхес је писао поезију целог свог живота. На Борхеса доста утиче модернистички стил писања, а посебно симболизам. А у његовим каснијим делима може се видети утицај натурализма.^[11]^[11]^[12] На његова каснија дела велики утицај је имала и чињеница да је био слеп. Борхес се доста интересовао за митологију, математику и теологију и ове науке су често биле присутне у његовим делима. Његово прво објављено дело је био превод дела „Срећни принц“ Оскара Вајлда на шпански када је имао само девет година. Његова прва колекција песама „Врућина Буенос Ајреса“ (шп. Fervor de Buenos Aires) објављена је 1923. године.^[10] Исте године Борхес постаје уредник литералног додатка новинама „Критика“ где се појављују његови делови прича касније објављени у „Општој историји гадости“ (шп. Historia universal de la infamia).

Борхесова најбоља дела су са почетка његове каријере, када је углавном радио као преводилац и књижевни критичар за аргентински магазин „Ел Хогар“ који се издавао од 1936. до 1939. године.^[10] После тешке несреће коју је доживео 1939. године појављује се његова прва колекција кратких прича „Врт разгранатих стаза“ ( шп. El jardín de senderos que se bifurcan). Ова колекција је изашла из штампе 1941. године.

Његово најпознатије дело је кратка прича „Чекање“ (шп. La espera) објављена 1950. године.

Изражавао је велико интересовање и за идеализам што се може видети у есеју „Ново побијање времена“ (шп. Nueva refutación del tiempo), краткој причи „Прецизност науке“ (шп. Del rigor en la ciencia), песмама „Ствари“ (шп. Cosas) и „Голем“ (шп. El Golem), као и у причи „Кружне рушевине“ (шп. Las Ruinas Circulares). Борхес 1967. године започиње петогодишњу сарадњу са америчким преводиоцем Норманом Томасом ди Ђованијем. Такође наставља да издаје књиге као што су „Књига измишљених створења“ (шп. El libro de los seres imaginarios) 1967. године, затим „Бродијев извештај“ (шп. El informe de Brodie) 1970. године, као и „Пешчана књига“ (шп. El libro de arena) 1975. године.

Његово најдуже књижевно прозно дело је прича „Конгрес“ (шп. El Congreso) објављена 1971. године.^[10]

Борхес је био значајан и као преводилац. Преводио је литературу са енглеског, француског и немачког језика на шпански језик. Такође је превео дела Вилијама Фокнера, Хермана Хесеа , Франца Кафке, Волта Витмана, Вирџиније Вулф и других. Борхес није добио Нобелову награду за књижевност и то је доживео као лични пораз. Касније се говорило да му је ова награда ускраћена због конзервативног погледа на политику.

Приватни живот

Марија Кодама 2010. на сајму књига у Франкфурту

С обзиром да је Борхес био слеп његова мајка старала се о њему, била је његов лични секретар, одговарала је на писма, пратила га је на путовањима. Неочекивано, 1967. године, Борхес се оженио својом старом пријатељицом из младости, Елсом Миљан.^[13] Његови пријатељи су сматрали да је управо његова мајка инсистирала на томе како би имао ко да се брине о њеном слепом сину када она умре. Међутим, брак је трајао свега три године. Након развода, Борхес се вратио мајци, са којом је живео у малом стану, све до њене смрти^[14] Наредних година, путовао је широм света. Након мајчине смрти улогу асистенткиње преузима Марија Кодама, Аргентинка немачког и јапанског порекла. У априлу 1986. године оженио се њоме преко парагвајског адвоката, што је тада била уобичајена појава за Аргентинце који су желели да избегну оштре законе у вези са разводом. Уз неколико изузетака, жене су скоро потпуно одсутне из већине Борхесових дела. Међутим, постоје нека дела као што је прича „Улрике“ из Књиге о песку, у којој је писао о романтичној љубави. Такође и у својим кратким причама „Захир“ и „Алеф “, Борхес пише о неузвраћеним љубавима.

Хорхе Борхес умро је од рака јетре 1986. године у Женеви. Марија Кодама, његова удовица и наследница, стекла је потпуну контролу над његовим делима.

Политичка уверења

Хорхе Луис Борхес 1976.

Хорхе Луис Борхес се одувек занимао за политику, што је наследио од својих предака, као и страст за књижевност. Двадесете године XX века су за њега биле веома важне у политичком смислу. У почетку је био присталица бившег аргентинског председника који се звао Иполито Иригојен (шп. Hipólito Yrigoyen). Године 1928. Борхес је, подржавајући Иполита, био члан Комитета младих интелектуалаца када су се одржавали поновни избори за председника у Аргентини. Иполито је победио на изборима, али касније је уследило Борхесово запрепашћење када је војна хунта збацила Иполита са власти, након чега Борхес бива згрожен политиком. Након тога, неко време се није занимао за политику, али касније је опет почео да пише чланке у аргентинском магазину „Ел Огар“ у коме не подржава ниједан политички режим, већ их критикује, а нарочито нацизам, антисемитизам и све већи пад у фашизам. Овим чланцима Борхес добија већа признања него за своје фикције које су готово прошле неопажено. Међутим, ово ће му проузроковати проблеме када фашисти буду дошли на власт почетком четрдесетих година.^[15]

Године 1946. Хуан Доминго Перон долази на власт у Аргентини, а Борхес је, због својих добро познатих политичких уверења, добио нову позицију санитарног инспектора за контролу живинског меса у Буенос Ајресу. Одмах је одлучио да поднесе оставку, при чему исказује још већу одвратност према тоталитарним режимима истичући да је једна од најважнијих дужности писаца да се боре против ауторитарности и свега што она доноси.^[15] Перонов режим је отежавао живот Борхесовој породици и његовим пријатељима. Године 1948. његова мајка и сестра Нора су ухапшене пошто су учествовале у једном протесту. Његова мајка је од тада била у кућном притвору, док је сестра била у затвору који је првобитно био намењен проституткама. Нори су дали могућство да је ослободе уколико напише писмо извињења Еви Перон, што је она одбила и тако остала у затвору. Сматра се да од тада Борхес није могао да држи ниједно предавање без полицијског надзора.

Године 1950. Борхес је изабран за председника Друштва аргентинских писаца (шп. Sociedad Argentina de Escritores), и тако предводи интелектуалце у борби против перонистичког режима. На типичном састанку Друштва се у почетку расправљало о књижевним и филозофским уверењима. Након дужег времена, полицијским доушницима, који су надгледали ове састанке, би постало досадно да би на крају отишли. Тек тада би почињале праве политичке дискусије. Такође је учествовао у књижевном покрету званом ултраизам (шп. Ultraísmo).^{[тражи се извор]}

Педесетих година, након смрти Еве Перон, два полицајца су затражила од Борхеса да у просторијама Друштва аргентинских писаца окачи портрет Еве и Хуана Перона, што је он одбио. Касније, упркос свој предострожности, Друштво је укинуто. Борхес постаје директор Националне библиотеке (1955)^[2] када је Друштво поново почело са радом. Међутим, Хуан Перон је 1973. поново изабран за председника, а Борхес исте године подноси оставку на позицију директора Националне библиотеке.

Када је Исабел Перон смењена са власти још једним државним ударом, Борхес опет почиње да се занима за политику. Прихватио је нову владу што је изазвало разочарање аргентинске левице. Међутим, када је доказано да је нова влада злоупотребљавала своју моћ, као и војна хунта, Брохес почиње да критикује њену политику све док није дошло до рата на Фолкландским острвима што је код њега изазвало поновно запрепашћење после чега се повлачи из света политике.

Борхес се током свог живота отворено супротстављао перонизму, марксизму и комунизму.^[16] У једном интервјуу је чак за себе рекао да је анархиста, иако га је већина људи сматрала либералом. Одувек је сматрао да је највећи проблем тада био то што је држава имала огроман утицај у деловању појединца што су највише проузроковали комунизам и нацизам. Тоталитарни режими су по ��еговом мишљењу били једна врста тираније која уз велику моћ има и могућност да одлучује о свему и свакоме. Веровао је у етичку хуманост и интелектуалност индивидуе, док је за политичаре сматрао да је њихов суштински посао да лажу. Своја уверења о политици је говорио у више наврата, при чему је за политичаре рекао да су то неетички људи који су временом стекли навику и да подмићују. Међутим, своја опажања о политици је изражавао у есејима. Написао их је много, а најпознатији је „Ја, Јеврејин“ (шп. Yo, Judío), који се односио на његов претходни чланак „Ја, Аргентинац“ (шп. Yo, Argentino) и кога је написао као одговор на оптужбу од стране симпатизера Хитлера и нацистичке партије да је Јеврејин и да није прави Аргентинац. У својој књизи „Пешчана књига“ (шп. „El Libro de Arena“) Борхес каже да не треба да се вреднују политички системи већ људи као индивидуе и њихове особине.^[17]

Смрт

Борхесов надгробни споменик на гробљу у Женеви

Хорхе Луис Борхес умро је 14. јуна 1986. у 86. години живота од рака јетре. По верским схватањима, Борхес се декларисао као агностик. Једна од његових последњих жеља била је да буде сахрањен на гробљу у Женеви. Његов надгробни споменик је дело аргентинског вајара Едуарда Лонгата. У фебруару 2009. године представљен је пројекат премештања Борхесових посмртних остатака на гробље у Буенос Ајресу. Борхесова удовица Марија Кодама жустро се успротивила па је пројекат пропао.

Дела

Приче

Historia universal de la infamia (1935)- Универзална историја бешчашћа
Ficciones (1944) - Маштарије
El Aleph (1949)- Алеф
El informe de Brodie (1970)
El libro de arena (1975) - Пешчана књига
La memoria de Shakespeare (1983)

Поезија

Los ritmos rojos (1918)
Fervor de Buenos Aires (1923)
Luna de enfrente (1925)
Cuaderno San Martín (1929)
El otro, el mismo (1964)
Para las seis cuerdas (1965)
Elogio de la sombra (1969)
El oro de los tigres (1972)
La rosa profunda (1975)
La moneda de hierro (1976)
Historia de la noche (1977)
Adrogué, con ilustraciones de Norah Borges (1977)
La cifra (1981) - Шифра
Los conjurados (1985)

Антологије

Antología personal (1961).
Nueva antología personal (1968).
Libro de sueños (1976). - Сањарење
Textos cautivos (1986).
Borges en el hogar (2000).

Види још

Алеф (приповетка)

Референце

^ „Хорхе Луис Борхес”. poezijasustine.rs. Приступљено 23. 1. 2022.
^ ^а ^б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 163. ISBN 86-331-2075-5.
^ ^а ^б Солдатић, Донић, „Свет хиспанистике“, 2011. године, страна 211.
^ Coetzee, J.M. „Borges’ Dark Mirror”. New York Review of Books. 45 (16). 22. 10. 1998. ..
^ „Хорхе Луис Борхес” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 16. 03. 2014. г. Приступљено 13. 03. 2014.
^ „Biography”. Find a Grave. Приступљено 04. 07. 2013.
^ „Хорхе Луис Борхес” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 16. 03. 2014. г. Приступљено 14. 03. 2014.
^ ^а ^б „Хорхе Луис Борхес, књижевник без граница”. 13. 06. 2011. Приступљено 14. 03. 2014.
^ Bell-Villada, Gene H. (1999). Borges and His Fiction: A Guide to His Mind and Art. University of Texas Press. стр. 16. ISBN 978-0-292-70878-5.
^ ^а ^б ^в ^г „Биографија”. 21. 09. 2004. Архивирано из оригинала 09. 05. 2008. г. Приступљено 12. 03. 2014.
^ ^а ^б Theo L. D'Haen (1995) "Magical Realism and Postmodernism: Decentering Privileged Centers", in: Louis P. Zamora and Wendy B. Faris, Magical Realism: Theory, History and Community. Duhan and London, Duke University Press pp. 191–208.
^ On his conference "Magical Realism in Spanish American" (Nova York, MLA, 1954), published later in Hispania, 38 (2), 1955.
^ „Биографија Хорхеа Луиса Борхеса”. Архивирано из оригинала 25. 12. 2016. г. Приступљено 13. 03. 2014.
^ „Хорхе Луис Борхес”. Приступљено 13. 03. 2014.
^ ^а ^б „Биографија”. 21. 09. 2004. Архивирано из оригинала 09. 05. 2008. г. Приступљено 13. 03. 2014.
^ „Хорхе Луис Борхес - Биографија”. Архивирано из оригина��а 11. 03. 2014. г. Приступљено 13. 03. 2014.
^ „Политичка филозофија Хорхеа Луиса Борхеса”. Архивирано из оригинала 09. 02. 2014. г. Приступљено 13. 03. 2014.

Литература

Bell-Villada, Gene H. (1999). Borges and His Fiction: A Guide to His Mind and Art. University of Texas Press. стр. 16. ISBN 978-0-292-70878-5.
Agheana, Ion (1988). The Meaning of Experience in the Prose of Jorge Luis Borges. Frankfurt Am Main: P. Lang. ISBN 978-0-8204-0595-7.
Agheana, Ion (1984). The Prose of Jorge Luis Borges. Frankfurt Am Main: P. Lang. ISBN 978-0-8204-0130-0.
Aizenberg, Edna (1984). The Aleph Weaver: Biblical, Kabbalistic and Judaic Elements in Borges. Potomac: Scripta Humanistica. ISBN 978-0-916379-12-4.
Aizenberg, Edna (1990). Borges and His Successors. Columbia: University of Missouri Press. ISBN 978-0-8262-0712-8.
Alazraki, Jaime (1988). Borges and the Kabbalah. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-30684-3.
Alazraki, Jaime (1987). Critical Essays on Jorge Luis Borges. Boston: G.K. Hall. ISBN 978-0-8161-8829-1.
Balderston, Daniel (1993). Out of Context. Durham: Duke University Press. ISBN 978-0-8223-1316-8.
Barnstone, Willis (1993). With Borges on an Ordinary Evening in Buenos Aires. Urbana: University of Illinois Press. ISBN 978-0-252-01888-6.
Barrenechea, Ana María (1965). Borges the Labyrinth Maker. Edited and Translated by Robert Lima. New York City: New York University Press. LCCN 65-10764.
Bell-Villada, Gene (1981). Borges and His Fiction. Chapel Hill: University of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-1458-1.
Bioy Casares, Adolfo (2006). Borges. City: Destino Ediciones. ISBN 978-950-732-085-9.
Block de Behar, Lisa (2014). Borges. The Passion of an Endless Quotation. 2nd Ed. Albany: SUNY Press. ISBN 978-1-4384-5031-5.
Bloom, Harold (1986). Jorge Luis Borges. New York: Chelsea House Publishers. ISBN 978-0-87754-721-1.
Bulacio, Cristina; Grima, Donato (1998). Dos Miradas sobre Borges. Buenos Aires: Ediciones de Arte Gaglianone. ISBN 978-950-554-266-6. Illustrated by Donato Grima.
Burgin, Richard (1969) Jorge Luis Borges: Conversations, Holt Rinehart & Winston
Burgin, Richard (1998) Jorge Luis Borges: Conversations, University Press of Mississippi
Block de Behar, Lisa (2003). Borges, the Passion of an Endless Quotation. Albany: State University of New York Press. ISBN 978-1-4175-2020-6.
Di Giovanni, Norman Thomas (1995). The Borges Tradition. London: Constable in association with the Anglo-Argentine Society. ISBN 978-0-09-473840-9.
Di Giovanni, Norman Thomas (2003). The Lesson of the Master. London: Continuum. ISBN 978-0-8264-6110-0.
Dunham, Lowell (1971). The Cardinal Points of Borges. Norman: University of Oklahoma Press. ISBN 978-0-8061-0983-1.
Fishburn, Evelyn (2002). Borges and Europe Revisited. City: Univ of London. ISBN 978-1-900039-21-5.
Frisch, Mark (2004). You Might Be Able to Get There from Here. Madison: Fairleigh Dickinson University Press. ISBN 978-0-8386-4044-9.
Kristal, Efraín (2002). Invisible Work. Nashville: Vanderbilt University Press. ISBN 978-0-585-40803-3.
Laín Corona, Guillermo. „Borges and Cervantes: Truth and Falsehood in the Narration”. Neophilologus. 93: 421—37. 2009. .
-{Laín Corona, Guillermo. „Teoría y práctica de la metáfora en torno a Fervor de Buenos Aires, de Borges”. Cuadernos de Aleph. Revista de literatura hispánica. 2: 79—93. 2007. . https://web.archive.org/web/20120105024915/http://cuadernosdealeph.com/revista_2007/A2007_pdf/06%20Teor%C3%ADa.pdf%7D-
Lima, Robert (1993). „Borges and the Esoteric”. Crítica hispánica. Special issue. Duquesne University. 15 (2). ISSN 0278-7261.
Lindstrom, Naomi (1990). Jorge Luis Borges. Boston: Twayne Publishers. ISBN 978-0-8057-8327-8.
Manguel, Alberto (2006). With Borges. City: Telegram. ISBN 978-1-84659-005-4.
Manovich, Lev, New Media from Borges to HTML, 2003
McMurray, George (1980). Jorge Luis Borges. New York: Ungar. ISBN 978-0-8044-2608-4.
Molloy, Sylvia (1994). Signs of Borges. Durham: Duke University Press. ISBN 978-0-8223-1406-6.
Murray, Janet H., Inventing the Medium, 2003
Núñez-Faraco, Humberto (2006). Borges and Dante. Frankfurt Am Main: P. Lang. ISBN 978-3-03910-511-3.
Racz, Gregary (2003). Jorge Luis Borges (1899–1986) as Writer and Social Critic. Lewiston: Edwin Mellen Press. ISBN 978-0-7734-6904-4.
Rodríguez, Monegal (1978). Jorge Luis Borges. New York: Dutton. ISBN 978-0-525-13748-1.
Rodríguez-Luis, Julio (1991). The Contemporary Praxis of the Fantastic. New York: Garland. ISBN 978-0-8153-0101-1.
Sarlo, Beatriz (2007). Jorge Luis Borges: a Writer on the Edge. London: Verso. ISBN 978-1-84467-588-3.
Shaw, Donald (1992). Borges' Narrative Strategy. Liverpool: Francis Cairns. ISBN 978-0-905205-84-7.
Stabb, Martin (1991). Borges Revisited. Boston: Twayne Publishers. ISBN 978-0-8057-8263-9.
Sturrock, John (1977). Paper Tigers. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-815746-5.
Todorov, Tzvetan (1970). Introduction à la littérature fantastique. Paris: Seuil.
Toro, Alfonso (1999). Jorge Luis Borges. Frankfurt Am Main: Vervuert. ISBN 978-3-89354-217-8.
Volek, Emil (1984). "Aquiles y la Tortuga: Arte, imaginación y realidad según Borges". In: Cuatro claves para la modernidad. Analisis semiótico de textos hispánicos. Madrid.
Waisman, Sergio (2005). Borges and Translation. Lewisburg Pa.: Bucknell University Press. ISBN 978-0-8387-5592-1.
Williamson, Edwin (2004). Borges: A Life. New York: Viking. ISBN 978-0-670-88579-4.
Wilson, Jason (2006). Jorge Luis Borges. London: Reaktion Books. ISBN 978-1-86189-286-7.
Woscoboinik, Julio (1998). The Secret of Borges. Washington: University Press of America. ISBN 978-0-7618-1238-8.
Mualem, Shlomy (2012). Borges and Plato: A Game with Shifting Mirrors. Madrid and Frankfurt: Iberoamericana/Vervuert. ISBN 978-8484895954.

Документарни филмови

Eduardo Montes-Bradley (Writer/Director) (1999). Harto The Borges (Feature Documentary). USA: Patagonia Film Group, US.
Ricardo Wullicher (Director) (1978). Borges para millones (Feature Documentary). Argentina.
David Wheatley (Director) (1983). Profile of a Writer: Borges and I (Feature Documentary). Arena.

Додатна литература

Ronald Christ (1967). „Jorge Luis Borges, The Art of Fiction No. 39”. Paris Review.

Спољашње везе

Хорхе Луис Борхес на сајту Curlie (језик: енглески)
The Garden of Forking Paths (језик: енглески)
Horhe Luis Borhes
Biography of Jorge Luis Borges
Biography of Jorge Luis Borges (1899-1986) Архивирано на сајту Wayback Machine (25. децембар 2016)
Jorge Luis Borges
Jorge Luis Borges
La filosofía política de Jorge Luis Borges Архивирано на сајту Wayback Machine (9. фебруар 2014)
Borges, la política, la guerra y la dictadura Архивирано на сајту Wayback Machine (8. јун 2014)
Man Without a Life
BBC Radio 4 discussion programme from In our time. (Audio 45 mins)
Jorge Luis Borges at The Modern Word
Borges Center, University of Pittsburgh.
The Friends of Jorge Luis Borges Worldwide Society & Associates Архивирано на сајту Wayback Machine (14. фебруар 2006)
International Foundation Jorge Luis Borges

[1] „Хорхе Луис Борхес”. poezijasustine.rs. Приступљено 23. 1. 2022.

[британика_1-2] а ^б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 163. ISBN 86-331-2075-5.

[automatski_generisano4-3] а ^б Солдатић, Донић, „Свет хиспанистике“, 2011. године, страна 211.

[4] Coetzee, J.M. „Borges’ Dark Mirror”. New York Review of Books. 45 (16). 22. 10. 1998. ..

[5] „Хорхе Луис Борхес” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 16. 03. 2014. г. Приступљено 13. 03. 2014.

[6] „Biography”. Find a Grave. Приступљено 04. 07. 2013.

[7] „Хорхе Луис Борхес” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 16. 03. 2014. г. Приступљено 14. 03. 2014.

[automatski_generisano3-8] а ^б „Хорхе Луис Борхес, књижевник без граница”. 13. 06. 2011. Приступљено 14. 03. 2014.

[9] Bell-Villada, Gene H. (1999). Borges and His Fiction: A Guide to His Mind and Art. University of Texas Press. стр. 16. ISBN 978-0-292-70878-5.

[automatski_generisano2-10] а ^б ^в ^г „Биографија”. 21. 09. 2004. Архивирано из оригинала 09. 05. 2008. г. Приступљено 12. 03. 2014.

[Theo_L._D'Haen_1995_pp._191-11] а ^б Theo L. D'Haen (1995) "Magical Realism and Postmodernism: Decentering Privileged Centers", in: Louis P. Zamora and Wendy B. Faris, Magical Realism: Theory, History and Community. Duhan and London, Duke University Press pp. 191–208.

[12] On his conference "Magical Realism in Spanish American" (Nova York, MLA, 1954), published later in Hispania, 38 (2), 1955.

[13] „Биографија Хорхеа Луиса Борхеса”. Архивирано из оригинала 25. 12. 2016. г. Приступљено 13. 03. 2014.

[14] „Хорхе Луис Борхес”. Приступљено 13. 03. 2014.

[automatski_generisano1-15] а ^б „Биографија”. 21. 09. 2004. Архивирано из оригинала 09. 05. 2008. г. Приступљено 13. 03. 2014.

[16] „Хорхе Луис Борхес - Биографија”. Архивирано из оригина��а 11. 03. 2014. г. Приступљено 13. 03. 2014.

[17] „Политичка филозофија Хорхеа Луиса Борхеса”. Архивирано из оригинала 09. 02. 2014. г. Приступљено 13. 03. 2014.

[1]