Хајнрих Бел

Хајнрих Теодор Бел (нем. Heinrich Theodor Böll; Келн, 21. децембар 1917 — Бон, 16. јул 1985) био је немачки писац. Бел је један од најистакнутијих и најчитанијих немачких писаца 20. века.^[1]

Хајнрих Бел
Бел 1981.
Лични подаци
Датум рођења	(1917-12-21)21. децембар 1917.
Место рођења	Келн, Немачко царство
Датум смрти	16. јул 1985.(1985-07-16) (67 год.)
Место смрти	Бон, Западна Немачка
Награде	Нобелова награда за књижевност
Универзитет у Келну

У аутобиографском есеју „О себи самом“ (1958) помиње две судбинске чињенице које су га битно определиле у књижевност. Прва је либерално порекло његове породице, отворене за уметност (отац му је био скулптор), а друга родни град Келн, са својим контрастима између католичке буржоазије и „црвеног“ пролетаријата. Имао је само петнаест година када су нацисти продрли у Келн. Бел је био један од ретких младих Немаца који се није прикључио Хитлеровој омладини. Зато је регрутован већ почетком Другог светског рата и шест година је провео на три фронта.^[2] Рањен је четири пута, а крајем рата био је заробљен и депортован у амерички логор у Француској. У разорени Келн вратио се 1945. и тада се уписао на студије. У то време почео је да пише, објавивши током две године у новинама шездесетак новела. Од 1951. године када је објавио роман („Где си био, Адаме?“) писање му је постало стално занимање.^[2]

На почетку свог књижевног рада Бел описује безнадежност живота војника, неподношљиву окрутност коју је доживео док је служио војску. Касније је почео да пише и о стварности модерног немачког друштва. Пажњу критике и шире читалачке публике привукао је већ својим другим романом „И не рече ни једну реч“ (1953). Године 1968. Бел је почео да ради као предавач на Франкфуртском универзитету, а од 1972. активно се укључује у политички живот Немачке.^[3] Умро је у Бону 1985. године.

„За дело које је спојило широке перспективе његовог доба и истанчану вештину сликања ликова и допринело обнови немачке литературе, Хајнрих Бел је 1972. године добио Нобелову награду за књижевност.“^[4][1]