Фриц Хабер

Рођен је у Бреслау у Немачкој у јеврејској породици.^[11]‍:38 Мајка му је умрла при породу. Отац му је био истакнути трговац.^{[12]‍:3–5}

Хабер је био син Зигфрида и Пауле Хабер, који су били први рођаци који су се венчали упркос знатном противљењу њихових породица.^[13] Хаберов отац Зигфрид био је познати трговац у граду, који је основао сопствени бизнис у производњи пигмената за бојење, фарби и лекова.^[12]‍:6 Паула је доживела тешку трудноћу и умрла је три недеље након Фрицовог рођења, остављајући Зигфрида пораженог и Фрица на чувању разних тетака.^[12]‍:11 Када је Хабер имао око шест година, Зигфрид се поново оженио Хедвигом Хамбургер. Зигфрид и његова друга жена имали су три ћерке; Елсу, Хелен и Фриду. Иако је његов однос са оцем био дистанциран и често тежак због тога што је Фриц био повезан са смрћу његове прве жене, Хабер је развио блиске односе са својом маћехом и полусестрама.^[12]‍:7 Зигфрид је показивао љубав и бригу за своје три ћерке, али никада није у потпуности прихватио Фрица као свог сина.^[14]

У време када је Фриц рођен, Хаберови су се у извесној мери асимилирали у немачко друштво. Он је похађао је основну школу у школи Јоханеум, „симултану школу“ отворену подједнако за католичке, протестантске и јеврејске ученике.^[12]‍:12 Са 11 година ишао је у класичну школу Свете Елизабете, у разреду равномерно подељеном између протестантских и јеврејских ученика.^[12]‍:14 Његова породица је подржавала јеврејску заједницу и наставила да поштује многе јеврејске традиције, али није била чврсто повезана са синагогом.^[12]‍:15 Хабер се снажно идентификовао као Немац, и у мањој мери као јеврејин.^[12]‍:15

Хабер је успешно положио испите у Гимназији Свете Елизабете у Бреславу у септембру 1886. године.^[12]‍:16 Иако је његов отац желео да буде шегрт у компанији боја, Хабер је доби�� очеву дозволу да студира хемију на Универзитету Фридрих Вилхелм у Берлину (данас Хумболтов универзитет у Берлину), са директором Института за хемију А. В. Хофманом.^[12]‍:17 Хабер је био разочаран својим почетним зимским семестром (1886–87) у Берлину и прешао је да похађа Универзитет у Хајделбергу током летњег семестра 1887, где је студирао код Роберта Бунзена.^[12]‍:18 Затим се вратио у Берлин, на Технички факултет у Шарлотенбургу (данас Технички универзитет у Берлину).^[12]‍:19

У лето 1889, Хабер је регрутован и напустио је универзитет да би обавио своју једногодишњу добровољачку службу у Шестом пољском артиљеријском пуку.^[12]‍:20 По завршетку, вратио се у Шарлотенбург где је постао ученик Карла Либермана. Поред Либерманових предавања о органској хемији, Хабер је присуствовао и предавањима Ота Вита о хемијској технологији боја.^[12]‍:21

Либерман је доделио Хаберу да ради на реакцијама са пипероналом за тему његове тезе, објављене као Ueber einige Derivate des Piperonals (О неколико пипероналних деривата) 1891. године.^[15] Хабер је докторирао са почастима на Универзитету Фридрих Вилхелм у мају 1891, након што је свој рад представио одбору испитивача са Универзитета у Берлину, пошто Шарлотенбург још није био акредитован за доделу доктората.^[12]‍:22

По окончању студија, Хабер се вратио у Бреслау да ради у хемијском послу свог оца, где су њихови односи и даље имали потешкоћа. Преко Зигфридових веза, Хаберу је додељен низ практичних обука у различитим хемијским компанијама како би стекао искуство. То укључује Grünwald and Company (дестилерију у Будимпешти), аустријску фабрику амонијака и натријума, и фабрику папира и целулозе Фелдмихл. Ова искуства су подстакла Хабера да научи више о техничким процесима и убедила његовог оца да му допусти да проведе семестар на Политехничком колеџу у Цириху (сада Швајцарски федерални институт за технологију), студирајући код Георга Ланџа.^{[12]‍:27–29} У јесен 1892. Хабер се поново вратио у Бреслау да би радио у очевој компанији, али су њих двоје наставили да се сукобљавају и Зигфрид је коначно прихватио да не могу добро да раде заједно.^{[12]‍:30–31}

Хабер је у то време добио докторат из хемије, док је његов отац захтевао од њега да похађа рукописне курсеве и постане продавац како би сазнао више о компанији. Хабер је наговарао свог оца да пређе са природних на синтетичке боје, али је његов отац то одбио. Након дужег времена, његов отац је пратио глобалне пословне трендове и прешао на синтетичке боје. Хаберов следећи предлог је био да његов отац купи калцијум хипохлорит који је у то време био једини познати лек за колеру. Тренутна епидемија колере је на крају била изолована и то је имало за исход њихово поседовањее знатне количине неискоришћеног калцијум хипохлорита, који је нестабилан. Ово је изазвало раздор између Зигфрида и Хабера, при чему му је отац рекао да се врати на универзитетске студије, јер му није место у пословном свету.^[11]

Док је боравио у Карлсруеу од 1894. до 1911. он и Карл Бош развили су Хаберов процес, који је представљао каталитичко стварање амонијака од водоника и атмосферског азота у условима високе температуре и притиска. Хабер-Бошов процес је представљао прекретницу у хемијској индустрији, јер више није било потребно да се вештачка ђубрива и друге хемикалије производе од азотних производа, као што је била чилеанска шалитра. Новим поступком био је довољан атмосферски азот. Нови поступак је знатно смањио цену вештачких ђубрива и тиме повећао пољопривредну производњу.

Радио је и на добијању злата из морске воде, на ефектима адсорпције, електрохемије. Од 1911. до 1933. много је радио у институту у Берлин-Далему.

Имао је велику улогу у развоју хемијског оружја за Први светски рат. Развио је и гас маске са апсорпционим филтрима. Предводио је и тим, који је развио хлор и друге смртоносне гасове за рововски рат. Хемијски рат је са друге стране предводио француски нобеловац Виктор Грињар. Супруга Фрица Хабера, Клара Имервар, пуцала је себи у груди на вечери, која је била у част Хаберовог личнога надгледања првога успешног кориштења хлора у бици код Ипра. Клара је умрла до следећег јутра, а он је то исто јутро отишао на источни фронт да надгледа испуштање гаса против Руса. Хабер је био патриотски Немац, који је био поносан на своју службу у Првом светском рату.

Утврдио је да излагање малим концентрацијама смртоносних гасова има исти ефекат као излагање великим концентрацијама кратко време. Формулисао је математички однос између концентрације гасова и времена изложености. Тај однос је постао познат као Хаберов закон. Хабер је бранио хемијски рат тврдећи да је смрт иста, м�� којим средством се до ње дошло. Током 1920—их година научници, који су радили у његовом институту развили су цијанидни гас Циклон Б, који се користио као инсектицид, а касније се користио у немачким концентрационим логорима.

Желео је да буде потпуно прихваћен у Немачкој као Немац. Покрстио се и престао да буде Јеврејин по вери. Помогао је немачке ратне напоре у Првом светском рату. Ипак био је присиљен да 1933. емигрира из Немачке. Није могао да схвати да његов огроман допринос немачкој ратној машинерији није био довољан. Преселио се у Кембриџ у Енглеској, где је боравио неколико месеци, па је онда отишао у Реховот у Палестини (данас Израел). Није се више нигде стално настанио. Умро је у Базелу 1934. Његова друга жена и деца су такође емигрирали. Многи његови рођаци су завршили у концентрационим логорима, у којима се навелико користио Хаберов гас Циклон Б.

• Хабер-Бошов поступак