Трка у наоружању

Израз трка у наоружању у својој првобитној употреби означава такмичење између две или више страна које имају најразвијеније наоружање. Свака стране се такмичи да произведе веће количине оружја, веће армије или напреднију војну технологију у ескалацији технологије.

Стручњак за међунарне конфликте, Тереса Клер Смит, дефинише термин као „учествовање две или више националних држава у очигледно такмичарском или интерактивном повећању у квантитету или квалитету ратног материла и/или наоружаних људи“.^[1]

У скорије време, термин се највише користи да опише било које такмичење где не постоји апсолутни циљ, само релативни циљ остајања у рангу са другим такмичарима, најосновније, циљ обезбеђивања „бољег“.

Примери трка у наоружању

Морнаричка трка у наоружању у Првом светском рату

Величина ратних бродова убрзано је расла раније, током и након Првог светског рата: резултат такмичарског прављења ратних бродова међу морнаричким силама, окончан је Вашингтонским поморским споразумом

Између 1891. и 1919, одиграла се трка у наоружања између неколико европских земаља, укључујући Прусију, Француску, Русију и неколико других држава. Конкретно, немачка завист на британску супериорнију морнарицу пре Првог светског рата резултовала је скупим такмичењем у прављењу дреднот-класе бродова. Ова напета трка у наоружању трајала је до јуна 1914, када, након што су се два супротстављена блока сукобила, светски рат је отпочео. После рата, нова трка у наоружању је развијена међу победничким савезницима. Вашингтонски поморски уговор једино је делимично могао да оконча трку. Пре Првог светског рата, дреднот трка у наоружању такође је избила у Јужној Америци.

Трка у нуклеарном наоружању

Трка у нуклеарном наоружању развила се у току Хладног рата^[2]^[3]^[4] и представљала је напети период између Совјетског Савеза и Сједињених Држава. То је би�� један од главних узрока који су изазвали Хладни рат. На обе стране, уочене предности противника (као што је „јаз пројектила“) водиле су већој производњи оружја и војне опреме и складиштењу већих нуклеарних арсенала. Ратови зас��рашивањем вођени су широм света (нпр. у Средњем истоку, Кореји, Вијетнаму) у којима су суперсиле једне против других користиле конвенционално оружје. Након распада Совјетског Савеза и завршетка Хладног рата, тензије су смањене и нуклеарни арсенал обеју држава је смањен.

Друге употребе

Више генерички, термин трка у наоружању користи се да опише било које такмичење где не постоји апсолутни циљ, само релативни циљ остајања у рангу или знању са конкуренцијом. Трка у наоружању може такође да се односи и на узалудност како такмичари троше доста времена и новца, опет завршавајући у истој ситуацији као да никад и нису започели било какву трку у наоружању,

Еволуциона трка у наоружању је систем где се две популације развијају у циљу континуираног остајања у рангу са другом популацијом. Пример овога је ескалација отпора дроги у патогенима истим степеном као што је ниво коришћења јачих дрога.

Ово је повезано са Ред квиновим ефектом, где две популације се упоредо развијају да савладају једна другу али не успевају да постигну апсолутни напредак.

У технологији, постоје ближе аналогије трци у наоружању између паразита и домаћина, као што је трка у наоружању између програмера компјутерског вируса и програмера антивирус софтвера, или спамера против интернет провајдера и програмера софтвера е-поште.

На аргумент трке у наоружању се често позивају заговорници контроле оружја, посебно у Сједињеним Државама где је расправа највише поларизована.^[5]^[6]

Види још

Свемирска трка

Референце

^ Smith, Theresa Clair (1980). „Arms Race Instability and War” (PDF). Journal of Conflict Resolution. 24 (2): 253—284. S2CID 154715176. doi:10.1177/002200278002400204.
^ Sempa, Francis (12. 7. 2017). Geopolitics: From the Cold War to the 21st Century. Routledge. ISBN 978-1-351-51768-3.
^ Bob Reinalda (11. 9. 2009). Routledge History of International Organizations: From 1815 to the Present Day. Routledge. стр. 369. ISBN 978-1-134-02405-6. Архивирано из оригинала 1. 1. 2016. г. Приступљено 1. 1. 2016.
^ Robert English (2000). Russia and the Idea of the West: Gorbachev, Intellectuals, and the End of the Cold War. Columbia University Press. стр. 26. ISBN 978-0-231-50474-4. Архивирано из оригинала 29. 7. 2020. г. Приступљено 30. 11. 2019.
^ Jensen, Andrew (25. 7. 2012). „An Arms Race We Can't Win”. New York Times.
^ „Gun Control Backer Cites 'Arms Race'”. Eugene Register-Guard. 27. 4. 1977.

Литература

Barnet, Richard J. (1984). Der amerikanische Rüstungswahn. Reinbek: Rowohlt. ISBN 978-3-499-11450-2.
Jürgen Bruhn (1995). Der Kalte Krieg oder: Die Totrüstung der Sowjetunion. Gießen: Focus. ISBN 978-3-88349-434-0.
Mitchell, David F., and Jeffrey Pickering. 2018. "Arms Buildups and the Use of Military Force." In Cameron G. Thies, ed., The Oxford Encyclopedia of Foreign Policy Analysis, vol. 1. New York: Oxford University Press, 61-71.
Angus Konstam (20. 4. 2019). European Ironclads 1860–75: The Gloire sparks the great ironclad arms race (New Vanguard Book 269) (на језику: енглески). Paul Wright (Illustrator) (1st изд.). Osprey Publishing. ASIN B07L6KQ283.
Kaitlyn Duling (15. 8. 2017). Nuclear Proliferation, the Military-Industrial Complex, and the Arms Race. Cold War Chronicles (на језику: енглески). Cavendish Square. ISBN-10: 1502627302.
Per Larsen; Ahmad-Reza Sadeghi (23. 3. 2018). The Continuing Arms Race: Code-Reuse Attacks and Defenses (на језику: енглески) (Kindle изд.). ACM Books. ASIN B07BNZ34VB.
Martin Gitlin (15. 1. 2018). The Arms Race and Nuclear Proliferation. Viewpoints on Modern World History (на језику: енглески). Greenhaven Pr. 153450137.
Sheldon Ungar (8. 9. 2006). The Rise and Fall of Nuclearism: Fear and Faith as Determinants of the Arms Race (на језику: енглески) (1st изд.). Penn State University Press. ISBN 0271026006.
Charles Poliquin, ур. (2000). Winning the Arms Race: The Ultimate Training Program for Arm Size and Strength (на језику: енглески). Roberto Reyes Jr. (Illustrator). CharlesPoliquin. ISBN 097019790X.
Scott Douglas Sagan; Waltz, Kenneth N. (31. 7. 2012). The Spread of Nuclear Weapons: An Enduring Debate (Third Edition) Third Edition (на језику: енглески) (Third изд.). W. W. Norton & Company. ISBN 978-0393920109.
Downs, George W.; David M. Rocke (1. 1. 1990). Tacit Bargaining, Arms Races, and Arms Control Paperback (на језику: енглески). University of Michigan Press }edition= First. ISBN 0472064509.
Berghahn, V.R. (1993). Germany and the Approach of War in 1914. . (Macmillan, 1973). pp. 25–42.
Berghahn, Volker. "Naval Armaments and Social Crisis: Germany Before 1914 1." in War, Economy and the Military Mind (Routledge, 2020) pp. 61–88.
Bird, Keith. "The Tirpitz Legacy: The Political Ideology of German Sea Power," Journal of Military History, July 2005, Vol. 69 Issue 3, pp. 821–825
Bönker, Dirk. Militarism in a Global Age: Naval Ambitions in Germany and the United States before World War I (2012) excerpt and text search; online review
Bönker, Dirk (2013). „Global Politics and Germany's Destiny 'from an East Asian Perspective': Alfred von Tirpitz and the Making of Wilhelmine Navalism.”. Central European History. 46 (1): 61—96. .
Brandenburg, Erich (1933) [in German: 1927]. From Bismarck to the World War: A History of German Foreign Policy 1870–1914. Превод: Elizabeth Adams. Oxford University Press. стр. 266—99 & 394—417.
Clark, Christopher M. (2012). The Sleepwalkers: How Europe Went to War in 1914 . London: Allen Lane. ISBN 978-0061146657.
D’Lugo, David, and Ronald Rogowski. "The Anglo-German Naval Race and Comparative Constitutional Fitness". in The Domestic Bases of Grand Strategy. Cornell University Press. 2019. pp. 65–95.
Dunley, Richard (април 2015). „Sir John Fisher and the Policy of Strategic Deterrence, 1904–1908”. War in History. 22 (2): 155—173. S2CID 143464451. doi:10.1177/0968344514521126.
Epkenhans, Michael (2008). Tirpitz: Architect of the German High Seas Fleet. Washington, DC: Potomac Books. ISBN 978-1574887327.
Grimes, Shawn T. (2012). Strategy and War Planning in the British Navy. Boydell & Brewer. ISBN 978-1843836988. JSTOR 10.7722/j.ctt3fgkwv.
Herweg, Holger H. (1980). 'Luxury Fleet', The Imperial German Navy 1888–1918. London: The Ashfield Press. ISBN 0-948660-03-1.
Hinsley, F. H (1977). British Foreign Policy under Sir Edward Grey. стр. 193—215. .
Hobson, Rolf (1996). The German School of Naval Thought and the Origins of the Tirpitz Plan 1875-1900 (PDF). Forsvarsstudier no. 2/1996. Oslo: Norwegian Institute for Defence Studies.
Hobson, Rolf (2002). Imperialism at Sea: Naval Strategic Thought, the Ideology of Sea Power, and the Tirpitz Plan, 1875-1914. Brill Publishers. ISBN 978-0391041059.
Hoerber, Thomas (2011). „Prevail or perish: Anglo-German naval competition at the beginning of the twentieth century,”. European Security. 20 (1): 65—79. .
Kelly, Patrick J. (октобар 2002). „Strategy, Tactics, and Turf Wars: Tirpitz and the Oberkommando der Marine, 1892-1895”. Journal of Military History. 66 (4): 1033—1060. JSTOR 3093263. doi:10.2307/3093263.
Kelly, Patrick J. (2011). Tirpitz and the Imperial German Navy. Indiana University Press. ISBN 978-0253355935.
Kennedy, Paul M (1980). The rise of the Anglo-German antagonism, 1860-1914. стр. 410–31. ISBN 9780049400603.
Kennedy, Paul M. (1989). The Rise and Fall of the Great Powers. Boston: Allen & Unwin. ISBN 978-0679720195.
Kennedy, Paul. "Strategic Aspects of the Anglo-German Naval Race", in Kennedy, : Strategy and Diplomacy 1870-1915. Fontana. 1983. ISBN 9780006366232.
Kennedy, Paul (1976). The rise and fall of British naval mastery. стр. 205–38. Kennedy, Paul M. (2004). The rise and fall of British naval mastery. Penguin. ISBN 9780141011554.
Lambert, Andrew, and Robert J. Blyth, eds. The Dreadnought and the Edwardian Age. . (2016) excerpt
Lambert, Nicholas A. (2001). Sir John Fisher's Naval Revolution. University of South Carolina Press. ISBN 978-1570034923.
Langhorne, Richard (1971). „The Naval Question in Anglo-German Relations, 1912-1914”. The Historical Journal. 14 (2): 359—370. JSTOR 2637960. doi:10.1017/S0018246X0000964X.
Lynn-Jones, Sean M (1986). „Detente and deterrence: Anglo-German relations, 1911-1914.”. International Security. 11 (2): 121—150. .
MacMillan, Margaret (2013). The War That Ended Peace: The Road to 1914 (Kindle изд.). Penguin Books. ISBN 978-0812994704.
Marder, Arthur (1978). From the Dreadnought to Scapa Flow: Volume I: The Road to War 1904-1914 (August 2013 reprint изд.). Naval Institute Press. ISBN 978-1591142591.
Massie, Robert K (1991). Dreadnought: Britain, Germany, and the coming of the Great War. Random House. ISBN 0345375564. , popular history excerpt see Dreadnought (book)
Maurer, John H. "The Anglo-German naval rivalry and informal arms control, 1912-1914." Journal of Conflict Resolution. 36 (2): 284–308.
Morgan-Owen, David G (2020). „Continuity and Change: Strategy and Technology in the Royal Navy, 1890–1918.”. English Historical Review. 135 (575): 892—930. .
Morgan-Owen, David (мај 2015). „A Revolution in Naval Affairs? Technology, Strategy and British Naval Policy in the 'Fisher Era'”. Journal of Strategic Studies. 38 (7): 944—965. S2CID 153636889. doi:10.1080/01402390.2015.1005440.
Murray, Michelle (2010). „Identity, insecurity, and great power politics: the tragedy of German naval ambition before the First World War.”. Security Studies. 19 (4): 656—688.
Oliver, David H (2004). German Naval Strategy 1856-1888 Forerunners To Tirpitz.
Padfield, Peter (2005). The Great Naval Race: Anglo-German Naval Rivalry 1900-1914.
Rüger, Jan (2007). The Great Naval Game: Britain and Germany in the Age of Empire. Cambridge University Press. ISBN 978-0521875769.
Rüger, Jan (2011). „Revisiting the Anglo-German Antagonism”. The Journal of Modern History. 83 (3): 579—617. JSTOR 10.1086/660841. S2CID 145149805. doi:10.1086/660841.
Seligmann, Matthew (2010). „Intelligence Information and the 1909 Naval Scare: The Secret Foundations of a Public Panic”. War in History. 17 (1): 37—59. S2CID 146378590. doi:10.1177/0968344509348302.
Seligmann, Matthew S., and Frank Nägler. The Naval Route to the Abyss: The Anglo-German Naval Race 1895-1914 (Routledge, 2016).
Seligmann, Matthew S. "The Anglo-German Naval Race, 1898–1914." in Arms Races in International Politics: from the Nineteenth to the Twenty-First Century (2016) pp: 21-40.
Sondhaus, Lawrence (1997). Preparing for Weltpolitik: German sea power before the Tirpitz era. Naval Institute Press. ISBN 9781557507457.
Steinberg, Jonathan (март 1973). „Review: The Tirpitz Plan (Reviewed Work: Der Tirpitz-Plan. Genesis und Verfall einer innenpolitischen Krisenstrategie by Volker R. Berghahn)”. The Historical Journal. 16 (1): 196—204. JSTOR 2637924. S2CID 162815792. doi:10.1017/S0018246X00003794.
Steinberg, Jonathan (1965). Yesterday's Deterrent: Tirpitz and the Birth of the German Battle Fleet. London: Macdonald. LCCN 66003814.
Vagts, Alfred (1939). „Land and Sea Power in the Second German Reich”. The Journal of the American Military Institute. 3 (4): 210—221. JSTOR 3038611. doi:10.2307/3038611.
Woodward, E.L. (1935). Great Britain And The German Navy. . (1935) 535pp; scholarly history. Great Britain and the German Navy. 1935.

Спољашње везе

-author= -

[1] Smith, Theresa Clair (1980). „Arms Race Instability and War” (PDF). Journal of Conflict Resolution. 24 (2): 253—284. S2CID 154715176. doi:10.1177/002200278002400204.

[2] Sempa, Francis (12. 7. 2017). Geopolitics: From the Cold War to the 21st Century. Routledge. ISBN 978-1-351-51768-3.

[Reinalda2009-3] Bob Reinalda (11. 9. 2009). Routledge History of International Organizations: From 1815 to the Present Day. Routledge. стр. 369. ISBN 978-1-134-02405-6. Архивирано из оригинала 1. 1. 2016. г. Приступљено 1. 1. 2016.

[4] Robert English (2000). Russia and the Idea of the West: Gorbachev, Intellectuals, and the End of the Cold War. Columbia University Press. стр. 26. ISBN 978-0-231-50474-4. Архивирано из оригинала 29. 7. 2020. г. Приступљено 30. 11. 2019.

[5] Jensen, Andrew (25. 7. 2012). „An Arms Race We Can't Win”. New York Times.

[6] „Gun Control Backer Cites 'Arms Race'”. Eugene Register-Guard. 27. 4. 1977.

[1]