Стефан Радичевић

Рођен је у Новом Саду где се и школовао, а био је стриц српског песника Бранка Радичевића.^[1][2]

У Бечу је студирао право.^[2] Његови непријатељи су о њему говорили да је био само трговачки калфа пре преласка у Србију.^[2] Рано је ступио у службу у магистрату.^[1] Пре преласка у Србију био је дијуриста у Земуну.^[1] У Србију је прешао 1830. године и постављен је за члана законодавне комисије при београдском народном суду, којој је на челу био Вук Стефановић Караџић.^[3] Од краја 1830. заједно са Димитријем Давидовићем сакупљао је грађу за писање устава.^[4] Почетком 1831. постављен је за секретара Кнежевске канцеларије.^[5] Крајем 1834. године смењен је са положаја секретара.^[5] Пошто кнез није био задовољан ранијим радом законодавне комисије, Радичевић је постављен 1834. за члана нове законодавне комисије.^[4] Саставио је до Митровдана 1834. године полицијски и кривични законик и попратио их својим тумачењима.^[4] Радио је са Димитријем Давидовићем и на установи Државнога савета.^[4] Помагао је Давидовићу у писању Сретењског устава.^[4]

Након проглашења Сретењског устава постао је 1835. секретар Државног савета.^[1] Тада је био најмлађи саветник.^[1] Када је поништен Сретењски устав онда је до краја априла 1835. Радићевић сам написао један нацрт новога устава, а други нацрт је написао у оквиру комисије.^[4] По Радичевићевом нацрту скоро сва власт је била концентрисана у рукама кнеза, тако да је законодавну власт кнез требао да дели са Саветом, извршна власт је била у рукама кнеза, а судска власт је била независна.^[4] Постављен је јула 1835. за директора канцеларије Државног савета.^[5] Постао је марта 1836. члан Великог суда.^[5] О Милетиној буни написао је под туђим именом октобра 1836. у немачким новинама велики чланак, у коме је по налогу кнеза Милоша Тому Вучића приказао као издајника.^[4] Поново је током 1837—1838. био члан уставотворне комисије. Радичевић је марта 1839. постављен за начелника оделења у министарству унутрашњих послова.^[1] По налогу кнеза Милоша наредио је секретарима Савета да не подржавају кнежеве противнике.^[4] На месту министра правде и просвете био је од 26. јуна 1840. до 7. септембра 1842.^[5] Иако није служио у војсци, јуна 1841. унапређен је у чин пуковника.^[1] Као министар просвете по закону је био и председник Друштва српске словесности.^[1]

Као министар правде настојао је да судска решења, пресуде и судска акта имају облик, на који је он био навикао у Аустроугарској.^[1] Уставобранитељи су током 1842. као своје основне захтеве истицали смењивање Ђорђа Протића, Цветка Рајовића и Стефана Радичевића.^[4] Тома Вучић Перишић је пре сукоба са кнежевом војском код Метиног брда 4. септембра 1842. понудио кнезу Михаилу помирење под условом да отпусти тројицу министара Ђорђа Протића, Цветка Рајовића и Стевана Радичевића и да се из Србије уклоне кнегиња Љубица и Јеврем Обреновић.^[6] Пошто кнез на то није пристао дошло је до битке код Метинога брда, у којој је поражен. Након Вучићеве буне Радичевић је напустио Србију септембра 1842. заједно са пораженим кнезом Михаилом.^[1] Живео је једно време у Земуну, а једно време у Новом Саду.^[2] Прешао је 1848. у Сремске Карловце, где је учествовао у организацији власти за време Српског народног покрета 1848—1849.^[2] Када су у Војводину прешли Стеван Книћанин и Миливоје Петровић Блазнавац са добровољцима из Србије, тада се Радичевић повукао у Земун.^[2]

Написао је 1849. у Земуну Пројекат устава за Војводину Српску.^[1] Од 1851. до 1859. живео је у Новом Саду.^[2] Вратио се у Србију 1859. заједно са кнезом Михаилом.^[1] Живео је отада у Београду, у коме је умро 27. фебруара/11. марта 1871. године