Сима Лукин Лазић

Сима Лазић Лукин родио се у трговачкој породици, у Бијељини^[1]. Због антитурске делатности отац му је пребегао у Србију, а мајка га је као одојче пренела тамо. Лазић је завршио основну школу у Шапцу, а у Београду 1876. године окончао трећи разред гимназије. Од младости ватрени родољуб, као младић се пријављује у добровољце у српско-турском рату, али је одбијен због болести. Гимназију није завршио, те је живео као глумац у путујућим дружинама. Од 1886. до 1889. године глумио је у Српском народном позоришту у Новом Саду. Живео је у Београду и Загребу, објављујући новинске текстове, национално-политичке чланке, популарно историјске, књижевне, хумористичко-сатиричне, памфлетске и друге радове у стиховима и прози. Сарађивао је у многим листовима и часописима.

У Београду је уређивао хумористички лист Бич, радио на "Одјеку" и писао родољубиве песме. Када је прешао у Загреб, прво је био сарадник па уређивао загребачки „Србобран“ (1891—1893), после „Врач погађач“ (1896—1904). После "септембарских изгреда" 1902. године у Загребу, прешао је у Нови Сад где је продужио уређивање "Врача погађача" и сарађивао у радикалској "Застави".^[2] Неуморни радник са пером у руци, наводно је 25.000 примерака својих књига раширио по српству.

Био је ожењен са књижевницом Зорком Милетић, синовицом Светозара Милетића.

Много је претрпео током свог кратког и бурног живота, због чега је био стално болешљив. На спроводу Јована Јовановића Змаја Симо је изговорио своју последњу песму посвећено покојнику. Умро је убрзо 19. јула 1904. године у Рајићу у Славонији, где је дошао у госте код брата Петра. У некрологу је истакнуто: "Покојни Симо био је сав Србин".^[2]

Водио је жустре полемике са франковачком штампом у Хрватској (која није имала научну вредност), написао је више историјских радова. Приказ књиге Дивљи човјек је објављен у дубровачком српском књижевном листу Срђ.^[3]

У књизи Кратка повјесница Срба од постања Српства до данас је навео нетачан податак, да су владика Василије Петровић и Свети Василије Острошки иста особа. Исто име двојице Василија и иста владичанска титула, уз мањак образовања аутора, резултирала је тврдњом да је цетињски митрополит Василије умро у Петрограду 1766., да би му тело Црногорци пренели на Острог, па се назива и Острошки.^[4] Књига је писана у родољубивом духу, за широке народне масе и завршава се овим речима: Ето тако је Српство превјекотило 10 хиљада година и преживило 100 хиљада злотвора својих. А преживиће их још толико, само - и прије свега - будимо вриједни и сложни.

• „Српско-бугарски рат“, Сисак, 1885.
• „Срби у давнини“, Загреб, 1894.
• „Кратка повјесница Срба од постања Српства до данас“, објављивана 1894. у „Србобрану“ (издата као посебна књига у Загребу 1895)
• „Двије оскоруше, једна мени, друга њему“, Загреб, 1895.
• „Србин од Србина“, Загреб, 1895.
• „Дивљи човјек“, песме, Загреб, 1901.

• Сима Лазић Лукин, „Кратка повјесница Срба од постања Српства до данас“, Београд 1998.
• Енциклопедијски лексикон „Свезнање“, Београд 1937, стр. 1204—1205.

• Зорка Лазић, уредник листа „Врач погађач”: Одбранила часопис који јој је супруг оставио у аманет („Вечерње новости”, 27. август 2016)
• KRATKA POVJESNICA SRBA OD POSTANЈA SRPSTVA DO DANAS