Зграда Официрског дома (Београд)
Зграда Официрског дома у Београду, налази су улици Краља Милана 48 и као споменик развоја Београда крајем 19. века представља непокретно културно добро као споменик културе.[1]
| Зграда Официрског дома | |
|---|---|
 Зграда Официрског дома | |
| Опште информације | |
| Место | Београд |
| Општина | Савски венац |
| Држава |  Србија |
| Време настанка | 1895. |
| Тип културног добра | Споменик културе |
| Надлежна установа за заштиту | Завод за заштиту споменика културе |
| beogradskonasledje | |
Подигнута је 1895. године, по пројекту архитеката Јована Илкића и Милорада Рувидића. Представља разуђен објекат и у основи и у масама, са приземљем и једним спратом. Основни мотив зграде је угаона фасада, која се издваја као кула са кружном основом, на врху завршена шиљатим кубетом изнад кружног улазног вестибила. У наставку вестибила је степениште за спрат, а у десном крилу је велика дворана са галеријом за забаве. Стил у ком је грађевина решена може се назвати закаснелим романтизмом, где су примењени елементи ране ренесансе, уз коришћење рустике на свим површинама, као и двојних прозора повезаним заједничким луком.[2] Оваква форма бифора највише указују на утицај Иликићевог професора Ханзена, односно на неовизантијски стил.[3] Најбогатије декорисан је угаони део. Главна просторија дома је дворана за забаве у десном крилу.[4] Зграда је рестауирана после Другог светског рата, при чему је измењено решење основе.
Официрски дом је изграђен на захтев краља Александра Обреновића, к��ко би се официрима српске војске обезбедило место на ком могу да се окупе и забаве.[5] Зграда Официрског дома, у првобитној намени, захваљујући свом угаоном положају као и карактеристичној архитектури која асоцира на тврђаву, везана је за период снажења српске државе после проглашења краљевине, као и за традицију краја у коме се током 19. века налазио читав низ војних објеката (стара Милошева касарна, Мањеж, Касарна VII пука итд.). Дом је служио за рекреацију официрског кора, одржавање балова и изложби. У врем�� Мајског преврата 1903, завереници су се овде окупили и кренули на двор.
Део зграде је темељно реконструисан 1923. Сала за играње и госте је раније имала 19 са 9 метара, што је увећано на 26 са 10 метара за играње и две галерије за публику од по 3,5 метра. Сала висине 12 метара је имала галерије на два спрата целом дужином. Одвојене су и просторије за случај краљеве посете.[6]
Зграда је уступљена Београдском универзитету 1968. У послератној реконструкцији од 1969. до 1971. године, за потребе Студентског културног центра, измењен је ентеријер, како у структуралном, тако и у обликовном смислу. Некадашњи угаони главни улаз потпуно је затворен, а из Ресавске улице отворен је пространи улаз са холом.
Види још
уредиИзвори
уреди- ^ Завод за заштиту споменика културе града Београда
- ^ Ђурић-Замоло, Дивна (1981). Градитељи Београда, 1815-1914. Монографије = Monographs. Београд: Музеј града Београда. ISBN 978-86-80619-51-4.
- ^ Илкић, Јован у: С. Г. Богуновић, Архитектонска енциклопедија Београда XIX и XX века, том II, Београд 2005.
- ^ Арх. Несторовић Б., Јован Илкић, београдски архитекта, ГГБ XIX, Београд 1972. 253-270.
- ^ Јован Илкић - архитекта од стила и украса[мртва веза], Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ "Илустровани лист"; 1924 бр. 2; стр. 3 и 11 (два фотоса)
Литература
уреди- Ђурић-Замоло, Дивна (1981). Градитељи Београда, 1815-1914. Монографије = Monographs. Београд: Музеј града Београда. ISBN 978-86-80619-51-4.
