Википедија

Опијум

Опијум (макове сузе; научни назив: Lachryma papaveris) супстанца је која се добија засецањем зелених чахура посебне врсте мака (лат. Papaver somniferum) из којих цури као млечни сок, а затим се суши на ваздуху док се не добије смеђа маса.[5] Садржи преко 20 алкалоида од којих су неки присутни као слободни док су други везани за сумпорну или меконску киселину. Највећу практичну примену нашла су 4 алкалоида опијума: морфин, кодеин, папаверин и наркотин (носкапин). Приближно 12 процената опијума чини аналгетички алкалоид морфијум, који се хемијски прерађује у хероин и друге синтетичке опиоиде за медицинску употребу и за илегалну трговину дрогом. Латекс такође садржи уско повезане опијате кодеин и тебаин и неаналгетичке алкалоиде као што су папаверин и носкапин. Традиционални, радно интензиван метод добијања латекса је ручно гребање незрелих махуна (плодова); латекс исцури и осуши се до лепљивог жућкастог остатка који се касније струже и дехидрира. Реч „меконијум“ (изведена из грчког „опијуму сличан“, мада се сада односи за столице новорођенчади) у прошлости се односила на сродне, слабије препарате направљене од других делова опијумског мака или различитих врста мака.[6]

Опијум
Махуна опијумског мака која испушта латекс из реза
Product nameОпијум
Изворна биљкаPapaver somniferum
Делови биљкеЛатекс
Географско пореклоНеизвесно, могуће Мала Азија,[1] или Шпанија, јужна Француска и северозападна Африка[2]
Активни састојак
Главни произвођаљи
Главни потрошачиШиром света (#1: Евроа)[3]
Велепродајна цена3,000 долара по килограму (по подацима из 2002).[4]
Малопродајна цена16,000 долара по килограму (по подацима из 2002)[4]
Правни статус
  • AU: S8
  • CA: Распоред I
  • DE: Anlage III
  • UK: Класа А
  • US: Распоред II
  • UN: Наркотички распоред I
Засецање зелених чахура мака
Сиров опијум

Први писани подаци о употреби опијума потичу из најстарије људске историје, односно из 3. века п. н. е. Методе производње нису се значајно про��ениле од древних времена. Селективним оплемењивањем биљке Papaver somniferum, садржај фенантренских алкалоида морфина, кодеина и у мањој мери тебаина је знатно повећан. У модерно доба, већи део тебаина, који често служи као сировина за синтезу оксикодона, хидрокодона, хидроморфона и других полусинтетичких опијата, потиче из екстракције Papaver orientale или Papaver bracteatum.

За нелегалну трговину дрогом, морфин се екстрахује из опијумског латекса, смањујући масу материјала за 88%. Затим се претвара у хероин који је готово двоструко снажнији,[7] и повећава вредност за сличан фактор. Редукована тежина производа олакшава шверц.[8]

У Краљевини Југославији, мак је сејан и опијум произвођен у Јужној Србији (Македонији) - нпр. принос 1935. је износио 57.051 кг, а 1935/36 засејано је 8.008 хектара у 14 срезова, највише у жеглиговском (крај око Куманова).[9] Према закону из 1939, приватна лица су била дужна пријавити и продати Призаду (Привилегованом извозном друштву) сав опијум који поседују - тада се пријавило 867 лица са 56.844.405 килограма (?) старог опијума.[10]

Историја

уреди
 
Семе и цвет опијумског мака у будистичкој ложи Чаурикарка у Непалу
 
Апотекарска посуда за чување опијума као фармацеутског производа, Немачка, 18. или 19. век

Медитеранска регија садржи најраније археолошке доказе о људској употреби опијума; најстарија позната семена потичу из више од 5000 година пре нове ере из неолитског доба[11] кад су кориштена у сврхе као што су храна, анестетици и обреди. Евиденција из древне Грчке указује на то да се опијум конзумирао на неколико начина, укључујући удисање пара, супозиторија, медицинских облога и у комбинацији са кукутом за самоубиство.[12] Сумерска, Асирска, Египатска, Индијска, Минојска, Грчка, Римска, Персијска и Арапска империја су широко користиле опијум, који је тада био најмоћнији облик ублажавања болова, омогућавајући древним хирурзима да изводе дуже оперативне захвате. Опијум се помиње у најважнијим медицинским текстовима древног света, укључујући Еберски папирус и списе Диоскорида, Галена и Авицене. Широка медицинска употреба непрерађеног опијума наставила се током Америчког грађанског рата пре него што је уступила место морфину и његовим наследницима, који су могли да се убризгавају у прецизно контролисаним дозама.

Древна употреба (пре 500. године)

уреди
 
Род мака из Малве у Индији (вероватно Papaver somniferum var. album[1])

Опијум се активно сакупља од око 3400. п. н. е.[13] Горњи азијски појас Авганистана, Пакистана, северне Индије и Бурме и даље чине највећу залиху опијума на свету.

Извештено је о најмање 17 налаза Papaver somniferum из неолитских насеља широм Швајцарске, Немачке и Шпаније, укључујући постављање великог броја капсула маковог семена на местима сахране (Куева де лос Мурциелагос, или „Пећина слепих мишева“, у Шпанији) ), које су угљеником-14 датиране на 4200. п. н. е. Објављени су и бројни налази P. somniferum или P. setigerum из насеља бронзаног и гвозденог доба.[14] Први познати узгој опијумског мака су у Месопотамији, отприлике 3400. п. н. е., обављали су Сумери, који су биљку називали хул гил, „биљком радости“.[15][16] Плочице пронађене у Нипуру, сумерском духовном центру јужно од Багдада, описивале су сакупљање сока од мака ујутру и његову употребу у производњи опијума.[1]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ а б в Paul L. Schiff, Jr. (2002). „Opium and its alkaloids”. American Journal of Pharmaceutical Education. Архивирано из оригинала 21. 10. 2007. г. Приступљено 8. 5. 2007. 
  2. ^ Professor Arthur C. Gibson. „The Pernicious Opium Poppy”. University of California, Los Angeles. Архивирано из оригинала 20. 10. 2013. г. Приступљено 22. 2. 2014. 
  3. ^ „The Global Heroin Market” (PDF). октобар 2014. 
  4. ^ а б Mark Corcoran. „Afghanistan: America's blind eye”. Australian Broadcasting Corporation. Архивирано из оригинала 11. 10. 2007. г. Приступљено 11. 5. 2007. 
  5. ^ „Opium definition”. Drugs.com. Приступљено 28. 2. 2015. 
  6. ^ Simon O'Dochartaigh. „HON Mother & Child Glossary, Meconium”. hon.ch. Архивирано из оригинала 01. 05. 2021. г. Приступљено 4. 4. 2016. 
  7. ^ Sawynok J (јануар 1986). „The therapeutic use of heroin: a review of the pharmacological literature”. Canadian Journal of Physiology and Pharmacology. 64 (1): 1—6. PMID 2420426. doi:10.1139/y86-001. 
  8. ^ „Opium (Drugs / Substance Abuse) - UrbanAreas.net”. UrbanAreas.net (на језику: енглески). Приступљено 2017-01-25. 
  9. ^ "Политика", 27. март 1936
  10. ^ "Политика", 21. мај 1939
  11. ^ Merlin, M. D. (1. 1. 2003). „Archaeological Evidence for the Tradition of Psychoactive Plant Use in the Old World” (PDF). Economic Botany. 57 (3): 295—323. JSTOR 4256701. S2CID 30297486. doi:10.1663/0013-0001(2003)057[0295:aeftto]2.0.co;2. 
  12. ^ PAPADAKI, P. G. KRITIKOS, S. P. „The history of the poppy and of opium and their expansion in antiquity in the eastern Mediterranean area”. www.unodc.org. UNODC- Bulletin on Narcotics – 1967 Issue 4 – 002. Приступљено 3. 4. 2016. 
  13. ^ Santella, Thomas M.; Triggle, D. J. (2009). Opium. Facts On File, Incorporated. стр. 8. ISBN 9781438102139. 
  14. ^ Suzanne Carr (1995). „MS thesis”. Архивирано из оригинала 8. 11. 2009. г. Приступљено 16. 5. 2007.  (citing Andrew Sherratt)
  15. ^ M J Brownstein (15. 6. 1993). „A brief history of opiates, opioid peptides, and opioid receptors”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 90 (12): 5391—5393. Bibcode:1993PNAS...90.5391B. PMC 46725  . PMID 8390660. doi:10.1073/pnas.90.12.5391. 
  16. ^ PBS Frontline (1997). „The Opium Kings”. PBS. Приступљено 16. 5. 2007. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
 
Опијум на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Опијум&oldid=28328484”