Марко Тардели

Тардели је професионалну каријеру започео 1972. године у клубу Писа који је играо у италијанској Серији Ц. Две године касније играо је у клубу Комо у Серији Б, а у октобру 1975. године придружио се Јувентусу у Серији А.^[6][7] Током десет година боравка у клубу из Торина, остварио је велики успех, био је један од три играч акоји су икада победили сва три велика европска такмичења, заједно са Антонијом Карабинијем и Гаетано Ширеом. Са Јувентусом је освојио са којим је освојио пет титула, више титула Купа Италије и четири титуле УЕФА такмичења;УЕФА Лига шампиона, Куп победника купова, УЕФА Лига Европе и УЕФА суперкуп 1984. године.^[1][6][7] Одлучућуји погодак постигао је током првог меча финала Купа УЕФА 1977. године на мечу са Фатлетик Билбаом, што је Јувентусу омогућило да освоји прву велику европску титулу у историји.^[6][7]

Укупно, Тардели је одиграо 376 утакмица са Јувентусом и постигао 51 гол.^[6][7] Клуб је напустио 1985. године, када је прешао у Интер Милано, где је до 1987. године играо на 43 првенствене утакмице, а постигао 2 гола. Каријеру је завршио 1988. године у швајцарском Санкт Галену, за који је одиграо 14 утакмица.^[6][7]

Прву утакмицу за репрезентацију Италије одигроа је 7. априла 1976. године против селекције Португалије.^[9] Играо је на Светском првенству 1978. године и на Европском првенству 1980. године које је одржано у Италији, где је репрезентације Италије освојила четврто место. На Светксом првенству 1982. године Тардели је постигао два гола, први у групној фази другог кола против Аргентине, а други у финалу против селекције Западне Немачке. Након гола у финалу, са сузама у очима потрчао је ка клупи, стиснуо песнице и викао „Гол, гол!”, а ово славље названо је „плач Тарделија” и сматра се једним од најпознатијих тренутака у историји Светског првенства у фудбалу 1982. године.^[6][7][10]

Тардели је касније изјавио: „Након што сам постигао гол, цео мој живот је прошао преда мном, исти осећај који имају људи када требају да умру. Радост је била неизмерна, нешто о чему сам маштао као дете и моја прослава је била остварење тог сна. Рођен сам са тим, а дошао је тренутак да то испољим.”^[10]

Године 2014. његово славље у финалу Светског првенства 1982. године, BBC је прогласио четвртим највећим тренутком Светског купа икада.^[11] За репрезентацију Италије одиграо је 81 утакмицу, последњу на мечу против Норвешке у септембру 1985. године. Капитен националног тима Италије био је између 1983. и 1985. године.^[9] Учествовао је и на Светском првенству 1986. године, али није играо. Пензионисао се 1988. године.^[6][7]

Током ере у којој је Италија била позната по својој одбрамбеној способности у фудбалу, Тардели је имао техничке способности, био вешт и напредовао офанизивно. Током раних осамдесетих година сматран је за једног од најбољих везних играча на свету.^{[4][5][12][13]}

Брз, упоран и енергичан играч, са јаким шутом, сматра се једним од најбољих италијанских везиста свих времена, а познат је и по тактичкој способности, свестраности и енергичности, што му је омогућило да игра било где на средини терена. Иако је обично био распоређен на центру, током времена када су тим Јувентус водили Ђовани Трапатони и Ензо Берзот, Тардели је играо као крилни играч на боку, а некада и као дефанзивац. Током ране каријере играо је као бек, са обе стране терена и као центарфор, због својих вештина способности освајања лопте.^{[5][6][12][13][14][15][16][17][18]}

Иако је Тарделли углавном био познат по брзини, издржљивости и одбрамбеним способностима, такође је поседовао снажан шут и био је у стању да води лопту са обе ноге, упркос томе што је природно дешњак.^{[7][19][4][5][7]} Због доброг темпа и витке грађе, Тарделијев саиграч из Јувентуса, Лућијано Спинози дао му је надимак „Шизо”.^[14][20][21] Поред фудбалских способности, истицао се вођством, а био је познато и као одлучујући играч током игре.^[12][22] Часопис Тајмс је 2007. године уврстио Тарделија на 10 место листе „50 најтежих фудбалер у историји”.^[23] Џонатан Вилсон је у часопису Гардијан 2013. године написао да га је Тардели као везиста разочарао.^[24]

Тардели је започео каријеру тренера као главни тренер фудбалска репрезентације Италије до 165 година, 1988. године, одмах након што је престао да буде играч. Две године касније, постао је помоћни тренер Чезаре Малдинија, за репрезентацију Италије до 21 године. Године 1993. тренирао је фудбалски клуб Комо, у којем је играо средином седамдесетих година. Комо је одвео у Серију Б, али је на крају сезоне тим ипак испао из лиге.

Године 1995. преузео је Чезену, тада другу екипу у Сербији Б. Тардели је провео три сезоне као тренер Чезен, пре него што је постао главни тренер репрезентације Италије до 21 године, са којом је освојио Европско првенство до 21, а наредне године тренирао је италијански тим до 21. године, који је учествовао на Летњим олимпијским играма 2000. године у Сиднеју, где су стигли до чевртфинала.^[25] Тренер клуба Интер Милано постао је у сезони 2000/2001. ипак његов мандат је био кратак; након низа срамотних пораза од 6:0 од Милана, Тардели је отпуштено у јуну 2001. године. Није имао пуно среће у тренерским пословима који су уследили, укључујући Бари, репрезентацију Египта и Арезо.

Кратко време био је у административном већу Јувентуса, током 2006. године, пре него што је поднео оставку 2007. године, наводно због разлика у хијерархији у клубу.^[26] У фебруару 2008. године придружио се тренерском штабу репрезентације Републике Ирске као помоћник менаџера Ђованију Трапатонију. Његов бивши саиграч Лијам Бреди именован је за Тарделијеовог асистента. После пораза Републике Ирске од репрезентације Аустралије, 11. септембра 2013. године, Тардели је раскинуо уговор.^[27][28]

^[29]

• Серија А: 1976–77, 1977–78, 1980–81, 1981–82, 1983–84.
• Куп Италије: 1978–79, 1982–83.
• УЕФА Куп: 1976-77.
• Куп победника купова: 1983-84.
• УЕФА суперкуп: 1984.
• УЕФА Лига шампиона: 1984-85.

• Светско првенство: 1982.

• УЕФА гласање Златни јубилеј: #37^[30]
• ФИФА ХI: 1979.^[31]
• Најбољи тим Европског првенства: 1980.^[32]
• Италијанска фудбалска кућа славних: 2015.^[33]

• Медитеранске игре: 1997.
• Европско првенство за фудбалере до 21. године: 2000.

• Биографија Тарделија на сајту Wayback Machine (архивирано 2006-05-13)