Марко Атилије Регул

Син је истоименога Марка Атилија Регула, који је био конзул 294. п. н. е. Деда му је био Марко Атилије Регул Кален, конзул 335. п. н. е. С друге стране његова оба сина била су конзули. Марко Атилије Регул био је конзул 227. п. н. е., а Гај Атилије Регул био је конзул, који је погинуо 225. п. н. е. у бици код Теламона са Галима. Његов рођак или брат Гај Атилије Регул Серан био је конзул 257. п. н. е. и 250. п. н. е.

По први пут Марко Атилије је био конзул 267. п. н. е. заједно са Луцијем Јулијем Либоном. Покорили су Салентине и заузели су Брундузи (Бриндизи). Због успешнога похода заслужили су тријумф.

По други пут је био конзул 256. п. н. е. заједно са Луцијем Манлијем Вулсоном Лонгом. Изабран је уместо конзула Квинта Кедикија, који је умро брзо по преузимању дужности. Римљани су одлучили да са великом војном силом изврше инвазију Африке. Била им је потребна велика флота да би прошли поред картагињанске ратне флоте. Због тога су Римљани поред постојеће флоте опремили нових 200 бродова, тако да су располагали флотом од 330 бродова. Припремили су око 140.000 чланова посаде. Картагињани су сазнали за римске планове, па су послали подједнако велику флоту усусрет римске флоте. Дошло је до битке код Екнома, једне од највећих античких поморских битака, у којој је победила римска флота под командом Марка Атилија Регула и Луција Манлија Вулсона. У бици је потопљено више од 30 картагињанских бродова, а 64 картагињанска брода су заробљена. Римљани су изгубили 24 брода. Победом у тој бици био је отворен пут за инвазију Африке.

Римска војска искрцала се крај Хермеја. Одатле су кренули према Аспису ( Клупеја), који се налазио на око 65 километара југоисточно од Картагине. Након освајања Асписа ту су оставили гарнизон и тако су добили базу за даљње напредовање према Картагини. Римљани су се неометано кретали према Картагини пустошећи област кроз коју су пролазили. Заробили су 20.000 робова и много стоке. Доласком зиме из Рима је стигло наређење да Регул остане са војском, а да се други конзул са заробљеницима и посадом врати у Рим. Марко Атилије Регул је остао са 15.000 пешака и 500 коњаника, а Луције Манлије Вулсон је отпловио до Рима.

Картагињани су за рат са римском војском под Регуловом командом изабрали тројицу команданата: Хаздрубала (Ханоновог сина), Бостара и Хамилкара (Дрепан), коме су наредили да се врати са Сицилије. Картагињани су одлучили да зауставе римско пустошење, па су спремили здружену војску. Док су се Картагињани припремали Марко Атилије Регул је наставио да напада картагињанска неутврђена насеља. Утврђена насеља би опседао. Када је са војском дошао до значајнога места Адиса, онда је наредио да се направи логор и да се започне опсада. Картагињански команданти су избегавали равницу, иако су имали слонове и више коњице од Римљана. Концентрисали су своје снаге на једном брду недалеко од непријатеља, што је било неповољно за коњицу и слонове. Марко Атилије Регул није чекао да се Картагињани спусте са брда, него је одмах кренуо да искористи непријатељску грешку. Силаском са брда би дошла до изражаја картагињанска коњица и слонови. Регул је под заштитом ноћи развио бројчано надмоћну римску пешадију око брда и у зору је напао картагињански логор са две стране. У бици код Адиса страдала је готово цела картагињанска пешадија.

Тежак пораз изазвао је метеж у Картагини, а Нумиђани су дигли устанак. Римљани су наставили са још жешћим пустошењем, па је већина становништва побегла у Картагину, у којој је онда почела да се јавља глад. Марко Атилије Регул је схватио да се Картагињани налазе у веома тешкој позицији, али знао је да када из Рима дође нови конзул да се заслуге за пад Картагине неће приписивати њему, него новом конзулу. Регул је због тога 256. п. н. е. започео преговоре са Картагињанима, који су били спремни да се предају. Међутим поставио је сувише оштре услове за склапање мира. Тражио је да Картагина преда Сицилију, Сардинију и Корзику, а поред тога тражио је да распусте морнарицу, плате ратну штету и постану римски вазал. Картагињани нису прихватили такве преоштре захтеве, па се рат наставио.

Картагињани су довукли доста најамника из Грчке, а међу њима је био војсковођа Ксантип од Картагине. Ксантип је кренуо да реорганизује војску Картагине. Дошао је до закључка да Картагињани нису довољно користили своју предност у коњици и слоновима. Ксантип је поверено заповедништву и имао је на располагању 12.000 пешака, 4.000 коњаника и близу 100 слонова. Војску је обучио новом борбеном поретку и маневрисању. Ксантип се одлучио на битку са римском војском у равници крај Туниса. Регул је прихватио битку. у бици крај Туниса 255. п. н. е. победили су Картагињани захваљујући надмоћнијој коњици и слоновима. Битку је преживело само 2.000 римских војника, који су након победе над најамницима побегли до Клипеје. Остали су или погинули или заробљени. Око 500 њих је заробљено заједно са Марком Атилијем Регулом.

Приче о његовој окрутној смрти су по свој прилици део пропаганде. Према Хорацију остао је у заробљеништву све до 250. п. н. е. Након картагињанскога пораза у бици код Панорма Картагињани су послали делегацију у Рим да преговара о мировном споразуму или бар о размени заробљеника. Картагињани су дозволили Регулу да буде у тој делегацији. Дао је реч да ће се вратити у Картагину, ако преговори пропадну. Картагињани су рачунали да ће он успети да наговори Римљане да се сложе бар са разменом заробљеника, јер је размена била у његовом интересу. То Регулово изасланство представља једну од најславнијих прича римске историје, коју су описивали песници и говорници. Описивали су како је дошао у Рим као картагињански заробљеник. У Сенату је најпре одбијао да говори, јер као заробљеник није више био сенатор, али сенатори су онда инсистирали да говори. Он је предложио римском Сенату да одбију оба картагињанска предлога и да наставе још жешће да се боре. Он је испоштовао своју реч, па се вратио у Картагину, где је био погубљен. Према писањима римских песника погубљен је тек након великога мучења. Према једним од тих прича ставили су га у сандук пун чавала. Други су писали да су му одсекли капке, па га бацили у тамницу без светла, а онда нагло изложили св��тлости.

Римски писци након Хорација писали су о различитим начинима Регулове смрти. Пошто Полибије то није забележио по свој прилици се ради о једном од примера којим су се накнадним измишљеним причама подстицао патриотизам и римска част. Ради се изгледа о пропаганди којом се настојало да се оправда каснији римски окрутни поступак према Картагињанима.

• Први пунски рат

• Полибије, Историје
• Смитов речник (Smith, Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology)