Маргарета Угарска

Маргарета је била најстарија ћерка угарског краља Беле III из династије Арпада. Мајка јој је била Агнеса Антиохијска, ћерка антиохијског кнеза Ренеа и његове супруге Констанце. Имала је старијег брата Емерика, који ће наследити оца након смрти. Такође је имала и млађег брата Андрију II и сестру Констанцу. Могуће да је имала и двојицу млађе браће Соломона и Стефана, али су они умрли млади. Маргарета се 1185. године удала за византијског цара Исака II Анђела. Био је то политички брак закључен након угарско-византијског рата. По доласку у Цариград, Маргарета се крстила под именом Марија. Са Исаком је Маргарета имала двојицу синова:

• Манојло Анђео (умро 1212), претендент на византијски престо 1205. године
• Јован Анђео (око 1193. - 1259), емигрирао у Угарску, где ће постати господар Срема као вазал краља Беле IV.

Цар Исак II је свргнут са престола и ослепљен 1195. године од стране свог брата цара Алексија III. Исак је након свргавања утамничен, али није сигурно да је у тамници завршила и његова супруга. Алексије IV Анђео, Исаков син из претходног брака, успео се спасти заточеништва и покренуо је побуну против цара Алексија III, мало пре избијања Четвртог крсташког рата. Крсташи су 1204. године заузели Цариград и основали низ крсташких држава, од којих је најмоћније било Латинско царство.

Исак је умро фебруара 1204. године. Могуће је да је био отрован у тамници у којој је био затворен. Када је Бонифације Монфератски, командант копнених снага при заузећу Цариграда, дошао у палату Букелеон, пронашао је Маргариту и ослободио је. Бонифације је био један од могућих кандидата за латинског цара, али је изгубио од Балдуина IX Фландријског. За узврат је добио територије на азијској обали Босфора. Бонифације се потом оженио Исаковом удовицом Маргаретом. Те исте, 1204. године, Бонифације је мењао своје територије у Азији за област око Солуна, где оснива Солунску краљевину. Одржавао је добре односе са Маргаретиним братом Андријом. Маргаретина пасторка Агнеза од Монферата удала се за латинског цара Хенрика Фландријског фебруара 1207. године. Исте године Бонифације ратује против Бугара. У једној од битака он је заробљен и одведен бугарском цару Калојану Асену. Са солунским краљем Маргарета је имала сина Димитрија. Он се верио за сестру атинског војводе, и умро је без деце.

Краљ Бонифације је оставио тестамент којим је Димитрија одредио за свог наследника у Солуну под намесништвом његове мајке. Његов син Вилијам од Монферата, ранијим браком, наследио је маркизат од Монферата. Међутим, барони су, знајући да је неопходна јака влада, конституисали намесничко веће за новорођенче.

Године 1207, након очеве смрти, Димитрије је постао краљ Солуна, барем по титули. Цар је посетио Солун да се поклони у име детета, али му је судски извршитељ Биандрат забранио улазак у град док није пристао на нечувене захтеве.^[1] Краљица Маргарета, сада у царевом присуству, предала у његове руке и открила заверу против бебе. Цар је тада крунисао новорођенче за краља Солуна.^[2] Краљица Маргарет је тиме обезбедила место намеснице, како је било предвиђено тестаментом њеног супружника.

Биандрат је побегао, али је направио заверу у изгнанству, вратио се још једном 1216. да преузме Намесништво. Краљица - намесница Маргарета је замолила цара за помоћ: „Одговарајући на апел краљице Маргарете, цар је пожурио да јој помогне, али је стигао на лице места само да би умро са мистериозно и изненада у цвету свог доба.“^[3]

Бонифације је Солунску краљевину оставио своме сину Димитрију у наслеђе. Маргарета је владала као регент. Бонифацијев син Вилијам (из претходног брака) наследио је Маркизат Монферат. Маргарета је 1216. године отишла у Угарску, остављајући у Солуну Димитрија. Тамо се по трећи пут удала. Трећи супруг био јој је Никола I од Сент Омера, господар Беотије. Са Николом је Маргарета имала два сина:

• Бела од Сент Омера
• Вилијам од Сент Омера.

Папа Хонорије узео је Маргерету у заштиту 30. марта 1223. године. Тада се по последњи пут као жива помиње у изворима. Година и место њене смрти нису познате.

• Rodd, Rennell (1907). The Princes of Achaia and the Chronicles of Morea: A Study of Greece in the Middle Ages. 1. E. Arnold. стр. 51, 56, 61, 64, 78, 82, 85, 86, 89, 153. 
• Stephenson, Paul (2000). Byzantium's Balkan Frontier: A Political Study of the Northern Balkans, 900–1204. Cambridge University Press.
• Makk, Ferenc (1994). "III. Béla". In Kristó, Gyula; Engel, Pál; Makk, Ferenc. Korai magyar történeti lexikon (9–14. század) [Encyclopedia of the Early Hungarian History (9th–14th centuries)] (in Hungarian). Akadémiai Kiadó
• Alexandru Madgearu, The Asanids: The Political and Military History of the Second Bulgarian Empire (1185-1280), p. 133, Brill, 2016, ISBN 9789004325012, series: East Central and Eastern Europe in the Middle Ages 450-1450 (Book 41)