Мара Сантанђело

Професионалну каријеру је започела са својих 17. година 1998. године. У првих 100 играчица је ушла тек у сезони 2004. када је годину завршила на 91. месту. Те сезоне је играла у два финала у конкуренцији парова. У Хаселту је у пару са Американком Џенифер Расел победила Нурију Љагостеру Вивес и Марту Мареро из Шпаније са 6–3, 7–5, док је у Ташкенту играла са Марион Бартоли и изгубила од сестара Антонеле и Андријане Сере Занети из Италије са 1-6, 6-3, 6-4.

У сезони 2005. није имала већих успеха, али је успела да поправи свој пласман на ВТА листи, па је 2005. годину завршила на 85. месту у појединачној конкуренцији и 71. у конкуренцији парова. У овој години није успела да се пласира ни у једно четвртфинале неког ВТА турнира, док јој је највећи успех у паровима било финале турнира у Стокхолму где је у пару са Чехињом Евом Бирнеровом изгубила од Словенке Катарине Среботник и Францускиње Емили Лоа са 6-4, 6-3.

Своју прву и једину ВТА титулу у каријери је освојила 2006. године у Бангалору. У финалу је победила Јелену Костанић Тошић из Хрватске са 3–6, 7–6(5), 6–3.^[2][3]

Заједно са Флавијом Пенетом, Фраческом Скјавоне и Робертом Винчи освојила је Фед куп 2006, победивши Белгију у финалу. Након резултата 2-2, Жистин Енен-Арден је предала меч, и Италија је освојила ово такмичење по први пут.^[1] Захваљујући победи у Бангалору и пласманом у четвртфинале на још неколико турнира у сезони напредовала је на листи па је годину завршила на 31. месту.

Прву победу у каријери над неком од играчица из првих 10 остварила је у 3. колу турнира Мајамију 2007. године, победивши Јелену Јанковић са 2–6, 7–6(3), 6–4.^[4]

Поново је на турниру у Бангалору стигла до финала 2007. године али је изгубила од Јарославе Шведове, која је тада наступала за Русију са 6–4, 6–4.^[5]

На Ролан Гаросу 2007. године је освојила своју једину титулу на гренд слем турнирима и то у конкуренцији женских парова. Партнерка јој је била Алиша Молик.^[6] То јој је била четврта титула у конкуренцији женских парова те године, а све четири је освојила са другим партнеркама. Током сезоне је освојила још 4 турнира у паровима. У Патаји је са аустралијанком Никол Прат победила у финалу пар из Кинеског Тајпеха Јунг-жан Џан и Ђија-жунг Џуанг које су биле прве носитељке на турниру са 6–4, 7–6(4). На турниру на Амелија Ајланду је са Катарином Среботник у финалу победила шпански пар Анабел Медина Гаригес, Вирхинија Руано Паскуал са 6–3, 7–6(4). У Риму је са Францускињом Натали Деши победила земљакиње Татјану Гарбин и Роберту Винчи са 6–4, 6–1. Своју пету титулу у конкуренцији парова 2007. године је освојила са индијком Сањом Мирзом када су у финалу турнира победиле Кару Блек из Зимбабвеа и Американку Лизел Хубер са 6–1, 6–2. Исте године је опет наступала за репрезентацију Италије у Фед купу, али Италијанке нису успеле да одбране титулу јер их је у финалу победила Русија са 4-0. Сантанђело је у том финалу изгубила оба своја меча и то 6-2, 6-1 од Светлане Кузњецове и 6-2, 6-4 од Јелене Веснине.^[7]

У јулу 2007. је остварила свој најбољи пласман у каријери 27. место на листи. Такође у септембру исте године је била пета на свету у конкуренцији парова што је њен најбољи пласман.

Пропустила је Отворено првенство Аустралије 2008. као и цео први део сезоне 2008. године због повреде левог стопала. У другом делу сезоне није имала значајнијих резултата ни у појединачној ни у конкуренцији парова. Ипак учествовала је на олимпијским играма у Пекингу у обе конкуренције. У појединачној конкуренцији је елиминисана у првом колу од шесте носитељке, Рускиње Динаре Сафине са 6-3, 7-6(1), која је стигла до сребрне медаље.^[8] У паровима је наступала са Робертом Винчи али су елиминисане од првих носитељки, Рускиња, Динаре Сафине и Светлане Кузњецове са 6-1, 3-6, 7-5.^[9]

Године 2009. обновила је повреду левог стопала, али је успела да се опорави и освоји још три титуле у конкуренцији женских парова. Све три титуле је освојила играјући са Натали Деши. Прву титулу су освојиле већ у јануару у Окланду победивши у финалу Шпанкиње Нурију Љагостеру Вивес и Аранчу Пару Сантонју са 4–6, 7–6(3), [12–10]. Уследила је титула у Монтереју где су победиле чехиње Ивету Бенешову и Барбору Захлавову-Стрицову са 6–3, 6–4. Последњу титулу су освојиле у Стразбуру победом против домаћих тенисерки Клер Фејерстен и Стефани Форец са 6–0, 6–1.

У мају 2010. године је објавила да више неће наступати у појединачној конкуренцији,^[10] а у јануару 2011. се и скроз повукла из тениса.

Победе (9)

Порази (3)

У другим колонама се налазе имена тенисерки које су те године победиле Мару Сантанђело на том Гренд слем турниру.

Мара Сантанђело је почела да игра тенис са девет година. Оба родитеља и брат су рекреативно играли тенис.

Хобији су јој играње одбојке на песку, слушање музике... Диви се својој баки и Мартини Навратиловој. Сматра да су најбољи тенисери свих времена Џон Макенро и Стефан Едберг.

• Мара Сантанђело на сајту WTA
• „Мара Сантанђело”. Архивирано из оригинала 08. 08. 2020. г.  на сајту ITF
• „Мара Сантанђело”. Архивирано из оригинала 01. 03. 2020. г.  на сајту ФЕД купа
• Мара Сантанђело на сајту ESPN