Књига постања

Ова књига се зове »Књига Постања« или само »Постање«, што преводи грчки и латински Генесис, а означује да се у овој књизи говори о постанку света и човека, те о преисторији израелског народа. Хебрејски назив Берешит значи »у почетку«, а то је прва реч хебрејског текста ове књиге.

На српски језик се често преводи и као »Прва књига Мојсијева« пошто је традиција приписивала целокупно ауторство Мојсију.

Прва књига Мојсијева има два дела различите дужине.

Први део (1 Мојс 1-11) својеврстан је увод у историју спасења о којој ће говорити читава Библија. Говори о стварању космоса и човека, о првом Првородном греху и његовим последицама, те о све већој покварености која се ширила међу људима.

Други део (1 Мојс 12-50) почиње са Аврамом, праоцем изабраног народа, те се наставља историјом осталих праотаца, Исака и Јакова и његових дванаест синова, зачетника дванаест израелских племена, да би завршио дугим извештајем мудросних обележја о Јосифу, сину Јаковљеву.

Данас се научници слажу да је Књига Постања комплексан спис у који је укључено више различитих традиција. Поткрај 19. века, под упливом Графа и Велхаузена, развила се теорија о четири документа који су настали у различито време и на различитим местима. Најстарији од тих докумената био би тзв. Јахвистички документ који у извештају о настанку користи Божије име Јахве (хебр. יהוה), а начин његова описивања је антропоморфан. Томе документу припада, на пример, извештај о првом греху. Овај документ је, по тој теорији, настао у 9. веку п. н. е. у Јуди.

Други је Елохистички документ који Бога назива Елохим (хебр. אֱלֹהִים), а настао би негде након Јахвистичког, али у Израелу (северном краљевству), да би, након пада тог краљевства, био сједињен са Јахвистичким документом и са њиме измешан. У овом се документу не налазе извештаји о настанку света и човека, те ��очиње са Аврамом.

Трећи је Деутерономистички документ настао у Јерусалиму у доба краља Јошије, но у Књизи Постања тешко га је наћи.

Четврти, и најмлађи, је Свештенички документ, настао након повратка из вавилонског ропства, а њему припада, на пример, први извештај о настанку, где је стварање света распоређено на седам дана.

Ипак, оваква прецизна подела писаних традиција до данас је нашла бројне критичаре, како оне који је желе модификовати, тако и оне који је желе сасвим одбацити.

Потом рече Бог: да начинимо човека по своме обличју, као што смо Ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи.

— 1:26

ויאמר אלהים נעשה אדם בצלמנו כדמותנו וירדו בדגת הים ובעוף השמים ובבהמה ובכל-הארץ ובכל-הרמש הרמש על-הארץ

— 1:26

И створи Бог човека по обличју своме, по обличју Божијем створи га; мушко и женско створи их.

— 1:27

ויברא אלהים את-האדם בצלמו בצלם אלהים ברא אתו זכר ונקבה ברא אתם

— 1:27

Првих једанаест поглавља ове књиге народним начином говора описују почетке човечанства. У њима не треба тражити историјске извештаје, него говор вере њених писаца. Притом, они су се служили традицијама, легендама и митовима какви су постојали и у околним народима и снажним културама попут египатске и вавилонске. Главна је порука те књиге да је читав космос настао Божијим деловањем, а врхунац је његова дела било стварање мушкарца и жене. Исто тако, овај први део књиге настоји објаснити и порекло зла, патње и смрти, те дати одговоре на та исконска човекова питања.

У другом делу књиге (1 Мојс 12-50) историја народних патријарха приказана је као породична историја, те скупља различите традиције о Авраму, Исаку, Јакову и Јосифу. Ради се о традиционалној историји која се зауставља на догађањима из приватног живота и сликовитим приказима, те се и не покушава уклопити у тадашњу општу историју. Можемо овде говорити једино о религијској историји, пошто је у свим важнијим моментима присутан Бог као онај који делује и потиче. Порука овог дела састоји се у следећем: постоји један Бог, он је оформио један народ и њему дао једну земљу. Бог је Јахве, народ је Израел, а земља је Света, Обећана земља (у овој књизи означена као Ханан).

Књига завршава одласком патријарха у Египат.

Књига постања почиње описом стварања света “У почетку створи Бог небо и земљу” (1. Мој.1;1). Првога дана створена је светлост, Другога дана створио је Бог свод над земљом, “ и растави воду под сводом од воде над сводом ” (1. Мој. 1;7). Трећег дана створио је Бог копно, као и биљни свет; Четвртог дана створено је Сунце, да управља даном и Месец да управља ноћу, као и звезде. Сви они имају задатак да обасјавају земљу, као и да буду знаци времена (познато је да су сви календари везани за Земљино кретање око Сунца или за кретање Месеца око Земље); Пети дан створио је Бог сва жива бића у води, као и птице у ваздуху; Шестог дана створене су копнене животиње, и на крају створи Бог човека. Створен је од праха земаљског, да би му затим Бог удахнуо душу, и тиме га оживео.

Име првог човека беше Адам (што значи од земље начињен). Затим је је Бог узевши од ребра Адамовог створио и прву жену Еву (мати свих људи). Човек је најсавршенија Божја творевина, и он је сличан Богу по томе што има душу (Бог нема тело, он је дух) која је бесмртна за разлику од тела које умире када га душа напусти.

Седмога дана се Бог одмори и благослови тај дан.

Први људи су живели са Богом у рајском врту Еден (хебр. גן עדן - Ган Еден), који се налазио у једној земљи на истоку. Они су живели у изобиљу, љубави и доброти. Често су се молили Богу и захваљивали му, зато што их чува и пази. Он им се често јављао и са њима разговарао. Хранили су се плодовима дрвећа које је расло у Рају, и кога је било у изобиљу. Најважније од свих било је дрво живота, чији су их плодови чували од болести и смрти. Нису знали ни за какве бриге или проблеме, као ни за стид, бол или пак умор.

Одмах поред дрвета живота расло је дрво познања добра и зла. Бог им је строго забранио да једу плодове овога дрвета. Рекао им је да ће одмах умрети ако буду јели плодове овога дрвета. Дрво познања добра и зла је постојало да би се проверила човекова верност и љубав према Богу.

Пошто је ђаво силно завидео људима на њиховој срећи одлучио је да их наведе на грех и тако одвоји од Бога. Он једанпут уђе у змију, да би лакше преварио Еву, која шетајући по Рају управо беше стигла до дрвета познања добра и зла. Послуживши се лукавством он убеди Еву да проба плод са дрвета. Затим она послужи Адама, те и он поједе забрањени плод. То је био први људски грех, којим су погазили Божју заповест, и изазвали Божју казну.

Казна је била протеривање људи из Раја, да би им било онемогућено да и даље једу плодове дрвета живота, и тако остану бесмртни али у греху. Бог још прокле Еву да ће с муком рађати децу. Адаму Бог рече: “Са знојем лица својега јешћеш хлеб, докле, се не вратиш у земљу из које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити” (1 Мој. 3,19). Прародитељски грех је наследан. Из њега су настали сви остали греси.

Адам и Ева су имали два сина један је био ратар и звао Каин, а други је био пастир и звао се Авељ. Каин је био лош и неправедан, док је Авељ био добар и праведан. Једнога дана њих двојица су приносили Богу жртве. Како је Бог знао какав је који од њих то он прими жртву Авељову, а Каинову не. То изазва велику завист код Каина те он уби брата, Авеља. Овим се настави ширење греха међу људима. Због овога злочина прокле Бог Каина да никад нема среће, да се скита по земљи и да нигде мира не нађе. Тако је oн лутао по свету до краја живота.

Адам и Ева тако изгубише оба сина, да би их утешио Бог им даде трећег сина, Сита. Он је био добар као Авељ. После њега имали су још много деце. Ситови потомци су били добри и послушни Богу, али су се намножили и Каинови потомци који су били рђави. И рђави искварише добре. Људи су бивали све гори и гори. Када се грех и зло проширише међу људима одлучи Бог да пусти велику воду на земљу и тако подави све живо на њој.

Своју намеру он је саопштио праведном и побожном Ноју, на кога се био смиловао, и кога је хтео да поштеди. Тада рече Бог Ноју да сагради дрвени брод, познат као Нојева барка (лат. Arca), и да на њега, поред своје жене и деце укрца од сваке врсте животиња по пар, и да спреми довољно хране за све. Потом Бог пусти велику воду на земљу рушећи свод који је до тада постојао, те се подави све живо на земљи изузев онога што се укрца на Нојеву барку. После потопа, када се вода повукла, искрца се Ноје на земљу, и принесе Богу жртву, из захвалности на доброти коју му је Бог указао. Молитва Нојева била је угодна Богу, те он благослови Ноја и његово потомство. Тада Бог обећа да неће више бити оваквог потопа.

Ноје је имао три сина, Сем, Хам (или Кам) и Јафет њихово потомство се множило, а кроз њих и људски род. Настало је много народа који се раширише по читавој земљи. Но, како је време пролазило људи су поново бивали све гори и гори. Поново почеше да греше и да заборављају на јединога Бога.

Људи су се клањали разним лажним боговима. Али у мору незнабожаца живео је и један човек који је сачувао своју веру у једнога Бога, и који је живео по Божјој вољи. Био је то побожни Авраам (такође Абрахам, Ибрахим). Да би се сачувала чиста вера Бог одлучи да Авраама одвоји од његове средине, која беше незнабожачка, чак је и Авраамов отац био незнабожац. Бог се јави Авраму и рече му: “иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти ја показати. И учинићу од тебе велик народ и благословићу те” (1 Мој 12;1,2), као и “И у теби ће бити благословена сва племена на земљи.” (1 Мој. 12;3). Иако му је било жао да напусти своју земљу и родбину Аврам без оклевања послуша Бога. Пошао је на пут са својом женом Саром и синовцем Лотом (који ће се касније оделити од Аврама и настанити у Содому, граду који ће због својих грехова бити збрисан са лица земље. Он и његове две ћерке биће због своје доброте, једини поштеђени становници Содома).

Абрахам поведе и своје слуге, своју стоку и понесе сву покретну имовину. Настанио се у земљи Ханану, која беше плодна и лепа. Имао је свега довољно и био је задовољан, једино што га је жалостило било је то што нема потомства. Пошто је Бог волео Аврама подарио му је сина, Исака. Исак је имао сина Јакова. Јаков је имао дванаест синова, од којих је касније настало дванаест племена израиљских. Јосифа, једног од синова Јаковљевих браћа су из зависти и мржње продала у Мисир (Египат). Због своје побожности и праведности он би спасен од Бога. Касније је он уживао велики углед међу Египћанима и био први до фараона. Када је наступила велика глад по целој земљи, он позва оца и браћу у Мисир, јер мисирске житнице, његовом заслугом, беху пуне. И тако их је спасао.

Књига постања је међу хришћанима сматрана тачним описом настанка свемира и света све до периода просветитељства.

У Књизи постања је наведено да је светлост створена пре Сунца и звезда, што се објашњава нествореном светлошћу која долази од самога Бога, која ће се касније појавити и при Преображењу Исуса Христа на гори Тавор, и бити названа таворска светлост.

У средњем веку, у римокатоличкој цркви, преовлађујуће мишљење је било да је Земља настала око 5000. година пре нове ере. Англикански надбискуп Џејмс Ашер је, проучавајући Стари завет, дошао до закључка да је Земља створена за шест дана од 23. октобра 4004. п. н. е.

Данас је прихваћено мишљење да је Земља стара 4,5 милијарди година^[1][2][3] Ова старост је добијена радиоактивним датирањем метеорита и сагласно је са старошћу настаријег познатог земаљског и месечевог камења. Што се тиче старости свемира, процењено је да је од времена предложеног теоријом великог праска прошло око 13,75 милијарди година^[4] Такође, детектоване су свемирски објекти на удаљености од 13,2 милијарди светлосних година.[1]

Хришћани и данас верују да је свет настао деловањем Бога. Оваково учење назива се креационизам. Креационисти се деле на младоземљаше, који Библију буквално тумаче, тако да верују да је Земља настала за шест дана пре седам хиљада година, и староземљаше, који не тумаче буквално Библију, тако да прихватају да је је створена пре неколико милијарди година. Младоземљаши прихватају постојање диносауруса о других изумрлих животиња, али сматрају да су оне живеле заједно са првим људима, пре Великог потопа.

Према Књизи постања, Ноје је саградио барку дугачку триста лаката, широку педесет лаката и високу тридесет лаката у коју је сместио седам парова од сваке птице и „чисте“ врсте и по један пар од „нечистих“ које је морао сместити у арку, као и храну довољну за годину дана. Даље, потоп је настао од кише која је непрестано падала 40 дана и ноћи, довољно да прекрије планину Арарата чији је највиши врх висок 5137 m. Највиша забележена количина падавина измерена је у Черапунџију и износила је 22,897 m у периоду од августа 1860. до јула 1861.^[5]

• Постање 1, 1
• Свето писмо
• Стари завет
• Књиге Старог завета
• Нови завет
• Енума Елиш