Кузман Мунчић

Основну школу завршио је у родној Великој Кикинди,^[1] а гимназију у Темишвару. Студије права почео је у Пешти, али је био приморан да их прекине пошто је 1848. године избила револуција. Прелази у Србију, да би после Буне студије наставио у Бечу, где је и дипломирао.^[2]

Прво намештење добио је у Темишвару, где је радио у Врховном суду. Одатле је премештен у Окружни суд у Великом Бечкереку. Када се 1855. године оженио Емилијом - Милком^[3], ћерком велепоседника Јакова - Јаше Векецког из Јарковца, напустио је службу, преселио се у Јарковац, и водио економију на породичном имању. Са супругом се 1869. године вратио у Велики Бечкерек и ту живео до смрти такође у Јашиној кући.^[2] Великокикиндски календар "Орао", објавио је портрете племенитих супружника Мунчића 1898. године. Бечкеречки парох Жарко Стакић објавио је 1897. године у црквеном листу^[4] "Реч над самртним одром", коју је изговорио на сахрани Кузмановој.

Кузман је био више година црквени одборник и председник бечкеречке српске православне црквене општине. Као црквени старатељ исте црквене општине, тежио је да поправи њено материјално стање.^[5] Под старе дане, као старатељ надзирао радове на великој црквено-општинској кући у "главној улици", у Бечкереку. Тај црквени дом (који се налази на углу, око и изнад данашње зрењанинске главне апотеке) започет у првој половини 1895. године коштао је око 53.000 форинти.

Велики народни добротвор постаје следеће године, када опоруком од 8. новембра 1896. године цело имање - 217 јутара оранице^[6], вредно око 80.000 форинти^[7], оставио је у добротворне сврхе.^[2] Од те земље је за њеног живота приходе узимала удовица Емилија, на којој је остало да одреди циљ задужбине. Емилија је ускоро основала "Фонд за издржавање сиротих српских православних девојака".^[8] Њихова фондација опредељена за стипендије је започела рад 1905. године.

Супруга Емилија Мунчић годинама бавила се добротворним радом. Била је прва председница Добротворне задруге Српкиња у Бечкереку, основане 1884. године. Још 1878. године^[9] као овлашћена од стране угарске државе, скупљала је по Банату прилоге за рањенике у Србији. За време Српско-бугарског рата 1885. организовала је прикупљање и слање санитетског материјала за 3.000 рањеника након битке код Сливнице. Због тога ју је краљ Милан Обреновић годину дана касније одликовао медаљом краљице Наталије.^[10]

Захвљујући залагању Мунчића отворено је прво српско забавиште у граду, смештено у црквеној порти, у згради црквене општине.^[11] Помагали су и рад Српске великобечкеречке читаонице. Након Кузманове смрти Емилија се преселила у Кикинду, где је и умрла 1904. године. Тестаментом је кућу, земљу и велику суму новца завештала у просветне добротворне сврхе.^[12]