Индонежански рат за независност
Индонежански рат за независност (инд. Perang Kemerdekaan Indonesia; хол. Indonesische Onafhankelijkheidsoorlog) био је герилски и војни сукоб на територији тадашње колоније Холандске Индије (данашња Индонезија). Индонежански националисти су прогласили независност и образовали Републику Индонезију 17. августа 1945, у време јапанске окупације, а циљ који су поставили пред себе је био пуно међународно признање, повлачење страних трупа, као и социјална револуција.[1][2][3] Иако су се борили и против Јапанаца, холандска влада је то одбацила и одговорила тако што их је прогласила сарадницима окупатора.[4] Након капитулације Јапана и повратка савезничких снага, отпочели су сукоби ширих размера након што су устаници одбили да прихвате поновну холандске владавину, те су наставили герилску борбу за независност.
| Индонежански рат за независност | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Холандска краљица Јулијана потписује признање суверенитета Индонезије | |||||||||
| |||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||
 Индијски дезертери |
| ||||||||
| Команданти и вође | |||||||||
 Сукарно Судирман Абдул Харис Насутион Сухарто |
 генерал Симон Спур Хубертус ван Мук генерал Филип Кристинсон | ||||||||
| Јачина | |||||||||
| ~360.000 | 270.000 | ||||||||
| Жртве и губици | |||||||||
|
~45.000-100.000 мртвих |
4.585 Погинули холандски војници око 980 мртвих 1.057 мртвихУкупно: ~6,622 погинулих | ||||||||
Четворогодишњи војни сукоб је изазвао велика материјална разарања и високе људске жртве. Слабо опремљени устаници су контролисали већину руралних делова земље али нису имали снаге да остваре све циљеве војним путем јер су холандске снаге контролисале све веће градове, путеве и индустријска постројења. Међутим, до 1949 се Холандија нашла под снажним дипломатским притиском, након чега је била приморана да призна независност Индонезије и да се повуче. Рат је донео велике етничке и демографске промене, пропраћене ратним злочинима. Током рата је погинуло и умрло до 100.000 бораца и цивила. Националисти су и након рата вршили прогоне и ликвидацију холандских сарадника, али и комунистичких симпатизера.[5]
Позадина
уредиХоланђани су територију данашње Индонезије почели колонизовати око 1602, а до 1800 су основали своју колонију Холандску Источну Индију. Становништво на тој територији је било изузетно сиромашно и додатно експлоатисано, што је довело до развитка тежње за независношћу. Ове тежње су дошле до изражаја почетком 20. века, а националисти су користили верске и социјалне мотиве како би у народу распламсали жељу за устанком.
Поједини су сматрали да Индонезија сарадњом са Холанђанима може оезбедити себи бољи статус и аутономију без проливања крви али су ипак преовладали они екстремнији који су позивали на општи устанак и пуно протеривање Холанђана. Најистакнутији су били Ахмед Сукарно и Мохамед Хата, двојица младих прозападних националиста школованих у високим холандским школама. Њих двојица су се уздигли на политичкој сцени крајем 1920-их након што су комунистичка и исламистичка партија забрањене.
Холанђани су убрзо почели гонити и националисте јер су позивали на устанак, те је Сукарно 1930. осуђен на четворогодишњу робију. То га је начинило изузетно популарним међу цивилним становништвом, а његови пратиоци су ишли по селима и прикупљали подршку. По изласку се сукобио са својим саборцем Мохамедом Хатом који је сматрао да борбу треба водити политичком агитацијом и едукацијом народа док је Сукарно тврдио да треба чекати погодан тренутак и тада дићи општи устанак. Сукарна су власти 1933 поново ухапсиле и протерале га на острво Флорес, а 1938 на Бенгкулу. Сукарно се тамо приближио члановима верске организације Мухамадијах, присуств��вао је њиховим учењима, а касније на њих преносио националистичке идеје.
Рат на Пацифику и јапанска окупација Холандске Индије су отворили пут националистима који су искористили јапанску власт како би учврстили своје позиције и прибавили наоружање за устанак. Холанђани су планирали да Сукарна поведу у Аустралију али су га у повлачењу оставили, након чега је он започео сарадњу са Јапанцима. Није био нарочито вољан томе јер су Јапанци приморали неколико милиона Индонежана на присилан рад, а велики број је умро, какогод Сукарно је сматрао да је мања штета од јапанске него од холандске владавине. Заузврат, Јапанци су му одобрили да шири национализам али и да се обрачунава са комунистима које је сматрао највећом претњом уколико дође до устанка.
Новембра 1943, Сукарно и Хата су стигли у Токио, где их је одликовао лично јапански цар Хирохито, а присуствовали су и на вечери у кући премијера Хидекија Тоџоа. Нови јапански премијер Куниаки Косо је 7. септембра следеће године обећао независност Индонезији али тачан временски рок није прецизиран. Савезници су Сукарна већ сматрали једним од највећих колаборациониста, о чему је он касније забрањивао да се говори.
Јапанци су 29. априла 1945 одобрили оснивање радне комисије за независност, која је 7. августа прерасла у комисију за припрему независности и писање устава. Јапанске снаге у Индонезији су се капитулирале 15. августа, млади националисти су од Сукарна захтевали да одмах прогласи независност. Он је спремио прокламацију и два дана касније пред окупљеним народом је прогласио независност Републике Индонезије. Ова вест се брзо проширила, иако су Јапанци покушали да то спрече. Сукарто се 19. августа на једном пољу обратио маси од милион људи, што је показало да је његов покрет имао масовну подршку, барем на Јави и Суматри. Јапанци су по уговору били дужни да одржавају ред до доласка савезника, међутим они су масовно предавали своје оружје националистима и повукли се у своје касарне очукујући савезнике. У овом кратком периоду, националисти су на овим острвима успоставили своју власт и несметано су започели кампању етничког чишћења, а на мети су се нашли Европљани, Кинези и домаћи издајници.
Референце
уреди- ^ Ricklefs 1991, стр. 213.
- ^ Taylor 2003, стр. 325
- ^ Reid 1973, стр. 30.
- ^ „The National Revolution, 1945–50”. Country Studies, Indonesia. U.S. Library of Congress.
- ^ „Jumlah Korban Indonesia – Imperial & Global Forum”.
Литература
уреди- Agung, Ide Anak Agung Gde (1973). Twenty Years Indonesian Foreign Policy: 1945–1965. Mouton & Co. ISBN 979-8139-06-2.
- Ashton, Nigel John; Hellema, Duco (2001). Unspoken Allies: Anglo-Dutch Relations Since 1780. Amsterdam University Press. ISBN 978-90-485-0585-2.
- Bidien, Charles (5. 12. 1945). „Independence the Issue”. Far Eastern Survey. 14 (24): 345—348. JSTOR 3023219. doi:10.2307/3023219.
- Beck, Sanderson (2008). South Asia, 1800-1950. Australia: World Peace Communications. ISBN 9780979253232.
- Bussemaker, H.Th. (2005). Bersiap! Opstand in het paradijs (на језику: холандски). Zutphen: Walburg Pers. ISBN 90-5730-366-3.
- Colombijn, Freek; Linblad, J. Thomas, ур. (2002). Roots of Violence in Indonesia: Contemporary Violence in Historical Perspective. Koninklijk Instituut Voor de Tropen. ISBN 90-6718-188-9.
- Cribb, Robert (1986). „A revolution delayed: the Indonesian Republic and the Netherlands Indies, August–November 1945”. Australian Journal of Politics and History. The Australian National University. 32 (1): 72—85. doi:10.1111/j.1467-8497.1986.tb00342.x.
- Fenton-Huie, Shirley h. (2005). The Forgotten Ones: Women and Children Under Nippon . Sydney: Angus and Robertson. ISBN 9780207170775.
- Frederick, Willam H. (1989). Visions and Heat: The Making of the Indonesian Revolution. Athens, Ohio: Ohio University Press. ISBN 0-8214-0906-9.
- Frederick, William H.; Worden, Robert L., ур. (1993). „The National Revolution, 1945–50”. Country Studies, Indonesia. GPO for the Library of Congress.
- Friend, Theodore (1988). Blue Eyed Enemy: Japan against the West in Java and Luzon, 1942–1945 . Princeton University Press. ISBN 978-0-691-05524-4.
- Friend, Theodore (2003). Indonesian Destinies. The Belknap Press of Harvard University Press. ISBN 0-674-01834-6.
- Heren, Patrick (новембар 2010). „The Death Knell of the British Empire”. Standpoint. Архивирано из оригинала 4. 11. 2011. г. Приступљено 2. 10. 2011.
- Jessup, John E. (1989). A Chronology of Conflict and Resolution, 1945–1985. New York: Greenwood Press. ISBN 0-313-24308-5.
- Kahin, George McTurnan (1952). Nationalism and Revolution in Indonesia. Ithaca, NY: Cornell University Press. ISBN 0-8014-9108-8.
- Kahin, George McTurnan (1980). „In Memoriam: Mohammad Hatta (1902–1980)” (PDF). Indonesia. Southeast Asia Program Publications at Cornell University. 30 (30): 113—120. JSTOR 3350997. doi:10.2307/3350997. hdl:1813/53609 .
- Kahin, George McTurnan (2000). „Sukarno's Proclamation of Indonesian Independence” (PDF). Indonesia. Ithaca, NY: Cornell Modern Indonesia Project. 69 (69): 1—4. JSTOR 3351273. doi:10.2307/3351273. hdl:1813/54189 .
- Kahin, George McTurnan; Kahin, Audrey (2003). Southeast Asia: A Testament. London: Routledge Curzon. ISBN 0-415-29975-6.
- Kirby, Woodburn S (1969). War Against Japan, Volume 5: The Surrender of Japan. HMSO. стр. 258.
- McMillan, Richard (2005). The British Occupation of Indonesia 1945–1946. Melbourne: Routledge. ISBN 0-415-35551-6.
- Lockwood, Rupert (1975). Black Armada: Australia and the Struggle for Indonesian Independence 1942–49. Australasian Book Society. ISBN 9780909916688.
- van Mook, H. J. (јул 1949). „Indonesia”. International Affairs. Royal Institute of International Affairs. 25 (3): 278. JSTOR 3016666. doi:10.2307/3016666.
- Parrott, J. G. A. (октобар 1975). „Who Killed Brigadier Mallaby?” (PDF). Indonesia. Cornell Modern Indonesia Project. 20 (20): 87—111. JSTOR 3350997. doi:10.2307/3350997. hdl:1813/53609 . Приступљено 27. 11. 2006.
- Pendit, Nyoman S. (1988) [1954]. Bali Berjuang (2nd изд.). Jakarta: Gunung Agung. ISBN 9789799954114.
- Pramoedya Anwar Toer; Koesalah Soebagyo Toer; Kamil, Ediati (2005). Kronik Revolusi Indonesia Vol I (1945) (на језику: индонежански). Kepustakaan Populer Gramedia. ISBN 9789799023292.
- Pramoedya Anwar Toer; Koesalah Soebagyo Toer; Kamil, Ediati (2005). Kronik Revolusi Indonesia Vol II (1946) (на језику: индонежански). Kepustakaan Populer Gramedia. ISBN 9789799023308.
- Pramoedya Anwar Toer; Koesalah Soebagyo Toer; Kamil, Ediati (2005). Kronik Revolusi Indonesia Vol III (1947) (на језику: индонежански). Kepustakaan Populer Gramedia. ISBN 9789799023469.
- Pramoedya Anwar Toer; Koesalah Soebagyo Toer; Kamil, Ediati (2014). Kronik Revolusi Indonesia Vol IV (1948) (на језику: индонежански). Kepustakaan Populer Gramedia. ISBN 9789799106896.
- Reid, Anthony (1974). The Indonesian National Revolution 1945–1950. Melbourne: Longman. ISBN 0-582-71046-4.
- Reid, Anthony (1981). „Indonesia: revolution without socialism”. Ур.: Jeffrey, Robin. Asia: the Winning of Independence. Macmillan. стр. 113–162. ISBN 9780333278574.
- Ricklefs, M.C. (1991). A History of Modern Indonesia Since c. 1300. San Francisco: Stanford University Press. ISBN 1349227005.
- Said, H. Mohammed (1973). „What was the Social Revolution of 1946" in East Sumatra?” (PDF). Indonesia. Ithaca, NY: Cornell Modern Indonesia Project. 15 (April 1973): 145—186. JSTOR 3350795. doi:10.2307/3350795. hdl:1813/53556 .
- „Stichting 1945–1950 Ubachsberg”. 1945-1950ubachsberg.nl. Архивирано из оригинала 10. 11. 2013. г. Приступљено 3. 9. 2013.
- Stoler, Ann (1985). Capitalism and Confrontation in Sumatra's Plantation Belt, 1870–1979. New Haven: Yale University Press. ISBN 9780472082193.
- Sukarno; Adams, Cindy (1965). Sukarno: An Autobiography. Bobbs-Merrill.
- Taylor, Jean Gelman (2003). Indonesia: Peoples and History. Yale University Press. стр. 325. ISBN 0-300-10518-5.
- Tjandraningsih, Christine T. (19. 8. 2011). „Indonesians to get book on Japanese freedom fighter”. Japan Times. Архивирано из оригинала 18. 01. 2020. г. Приступљено 29. 10. 2018.
- Vandenbosch, Amry (1931). „Nationalism in Netherlands East India”. Pacific Affairs. Pacific Affairs, University of British Columbia. 4 (12): 1051—1069. JSTOR 2750579. doi:10.2307/2750579.
- Vickers, Adrian (2005). A History of Modern Indonesia. New York: Cambridge University Press. стр. 85–112. ISBN 0-521-54262-6.
- Anderson, Ben (1972). Java in a Time of Revolution: Occupation and Resistance, 1944–1946 . Ithaca, NY: Cornell University Press. ISBN 0-8014-0687-0.
- Cribb, Robert (1991). Gangster and Revolutionaries: The Jakarta People's Militia and the Indonesian Revolution 1945–1949. Sydney, Australia: ASSA Southeast Asian Publications Series – Allen and Unwin. ISBN 0-04-301296-5.
- Drooglever, P. J.; Schouten, M. J. B.; Lohanda, Mona (1999). Guide to the Archives on Relations between the Netherlands and Indonesia 1945–1963. The Hague, Netherlands: ING Research Guide.
- George, Margaret (1980). Australia and the Indonesian Revolution. Melbourne University Press. ISBN 0-522-84209-7.
- Heijboer, Pierre (1979). De Politionele Acties (на језику: холандски). Haarlem: Fibula-van Dishoeck.
- Holst Pellekaan, R.E. van, I.C. de Regt "Operaties in de Oost: de Koninklijke Marine in de Indische archipel (1945–1951)" (Amsterdam 2003).
- Ide Anak Agug Gde Agung (1996) (translated to English by Linda Owens)From the Formation of the State of East Indonesia Towards the Establishment of the United States of Indonesia Jakarta: Yayasan Obor Indonesia ISBN 979-461-216-2 (Original edition Dari Negara Indonesia Timur ke Republic Indonesia Serikat 1985 Gadjah Mada University Press)
- Jong, Dr. L. de (1988). Het Koninkrijk der Nederlanden in de Tweede Wereldoorlog, deel 12, Sdu, 's-Gravenhage (an authoritative standard text on both the political and military aspects, in Dutch)
- Kahin, Audrey (1995). Regional Dynamics of the Indonesian Revolution. University of Hawaii Press. ISBN 0-8248-0982-3.
- Kodam VI/Siliwang (1968). Siliwangi dari masa kemasa (на језику: индонежански). Fakta Mahjuma.
- Lucas, A. (1991). One Soul One Struggle. Region and Revolution in Indonesia. St. Leonards, Australia: Allen & Unwin. ISBN 0-04-442249-0.
- Payne, Robert (1947). The Revolt In Asia. New York: John Day.
- Poeze, Harry A. (2007). Verguisd en vergeten. Tan Malaka, de linkse beweging en de Indonesische Revolutie 1945–1949. KITLV. стр. 2200. ISBN 978-90-6718-258-4.
- Taylor, Alastair M. (1960). Indonesian Independence and the United Nations. London: Stevens & Sons. ASIN B0007ECTIA.
- Yong Mun Cheong (2004). The Indonesian Revolution and the Singapore Connection, 1945–1949. Leiden, Netherlands: KITLV Press. ISBN 90-6718-206-0.
Спољашње везе
уреди- Parallel and Divergent Aspects of British Rule in the Raj, French Rule in Indochina, Dutch Rule in the Netherlands East Indies (Indonesia), and American Rule in the Philippines.
- Radio address by Queen Wilhelmina on 7 December 1942.
- Dutch Proposals for Indonesian Settlement 6 November 1945.
- Dutch Proposals for Indonesian Settlement 10 Feb 1946.
- Text of the Linggadjati Agreement 10 Feb 1946.
- The Renville Political Principles 17 January 1948.
- Dutch Queen Signs away an Empire (1950), newsreel on the British Pathé YouTube Channel