Борил

У јесен^[4] 8^[5] октобра^[3][5] 1207. године^{[3][5][4][6][7]}, Калојан је погинуо при опсади Солуна^[3][5][4][6], убијен^[6] од руке једног свог војводе ^{[5] [4]} (бојара ^[7]). С њим је застала и бугарска офанзива и полет обновљене бугарске државе.

После смрти Калојованове настадоше у Бугарској велики метежи. Малолетни Јован Асен, син Асена I, мораде да бежи из земље ^[5], а власт уграби ^[4] сестрић Калојанов ^[5], Борил ^{[5] [4]}, владар лоших особина ^[4]. Бојари су тада дограбили власт у своје руке.^[7]

Услед одметања и непризнавања његове власти Борил је изгубио много од тековина с��ога ујака. Угари му одузеше ^{[4] [5]} Београд ^[5] и Браничево^[4][5] и проширише своје границе све до данашње Ћуприје у Србији ^[5], тј. до Равног, покоривши целу моравску долину.^[4]

Пред Борилом су морали да беже из земље законити, али малолетни, наследници Калојанови и други сродници царске куће, његови противници ^[4].

Јадан такав Калојанов сродник Стрез ^{[4] [5]}, врло угледан властелин и чак претендент на престо ^[5], добеже српском великом жупану Стефану Немањићу ^{[4] [5]}. Он је, вероватно, подсетио Стефана на услуге, које је њему, у сличној прилици учинио Калојан. И поред протеста Борилових ^[8], Стефан га је примио ^[4], заузео за њега ^[9], побратио се с њим ^{[4] [9]} и помогао га војнички да се дочепа тврдог Просека на Вардару и да се ту учврсти ^{[4] [9]}. Из Просека Стрез је проширио своју власт све до Охрида и близу Солуна ^[9]. Сам Стеван казује, да је отео и предао њему пола царства бугарскога ^{[4] [9]}, оставивши га да влада у Просеку под његовом заштитом ^[9], где га је стално штитио и подржавао ^[4]. Због овог, Стефан Борилу није био пријатељ ^[9].

Борил није у први мах могао да спречава све те своје противнике ^[9], јер је био наставио борбе с Латинима и у њима претрпео тежак пораз ^{[4] [9] [7]} 2. августа 1208. ^[9] у једној великој борби ^[4] код Филипопоља. Кад Латини, заузети у борби с Грцима и због својих међусобица, нису до краја искористили своје победе, Борил, добивши одушке, почиње разрачунавања с противницима, које је, с друге стране, његов пораз био охрабрио ^[9].

Разлог овог пораза био је то што је један део бојара тежио да с Латинима постигне споразум и истовремено се са свом свирепошћу оборио на богумиле ^[7].

У Трнову, 11. фебруара 1211, одржан је државни сабор против богумила, а у ствари против цареве опозиције ^[9].

Борило је био у опасности да изгуби сву власт. У невољи, он се обрати папи ^[4]. Папиним посредовањем дошло је до измирења између Борила и оба суседна католичка владара, са Угарима ^{[4] [9]} и са латинским царем Хенриком ^{[4] [9] [6]}, који му чак постаде савезник и зет ^{[4] [9]}, узевши његову братучеду ^[9], а Угари су спасли његову власт, пославши му помоћ да угуши једну велику побуну у видинској области ^[9].

Пошто је средио односе с католичким владарима и са Хенриком чак склопио и савез, одлучи се Борил да нападне српског великог жупана Стефана Немањића ^[9], кога је Борил отада сматрао за главног противника и против кога је радио на све стране ^[4]. Бугарска опозиција, као и Стрез, налазила је код Стефана склоништа и можда потпоре ^[9]. Заједно са Хенриком кренуо је Борил на Србе, по свој прилици 1214. год. У близини Ниша, једним ноћним препадом, Срби су савезнике помутили ^{[4] [9]}, одбили ^[4] и нагнали на повлачење. Да се освете за тај пораз, и да постигну сигурнији успех, савезници почеше да се боље спремају.

Због обећања, изгледа на неку добит ^[9] и из страха за свој положај ^[4] Стрез је прешао на Борилову страну ^{[4] [9]} и дигао се против Стефана ^[9], вољан да Борила и Хенрика и активно помаже ^[4]. Стефан је послао просечком господару свог умног брата Саву, да га одврати од тог савеза, али Савино наговарање оста без успеха. Тад се пришло другим средствима ^{[4] [9]}. Савини биографи причају, како је Бог, на Савину молбу, послао анђела љута који прободе Стреза ^[9] и Стрез је наскоро био уморан ^[4]. После његове погибије напад савезника би на извесно време одложен ^[9]. Стрезову област заузеше, међутим, делом Латини из Солуна ^{[4] [9]} (сам Просек и његов крај ^[9]), а делом Грци из Епира, који овладаше Скопљем ^{[4] [9]} и северном Македонијом ^[9] (северним делом Стрезовог подручја ^[4]).

Дана 11. јуна 1216. године цар Хенрик је умро ^{[4] [10]}. Тад је Борил губи сваки ослонац и бива потиснут с власти кад се 1217. појавио законити наследник, избегли Јован Асен II, праћен руским четама ^[11]. Јован Асен, можда уз помоћ богумила ^[7], диже устанак ^[4]. Борило се држао једно време у Трнову, али га најпосле издаде народ и племство ^[11] и 1218. године ^[4] отвори градска врата младом цару. Борило је тада изгубио престо и очињи вид ^[11].

• Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
• Шарл Дил „Историја византијског царства“, Београд 1933.
• Владимир Ћоровић, „Историја Срба“, Београд 1941.
• Владимир Ћоровић, „Историја Југославије“, Београд 1933.
• Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века II. Београд.