Алек Вукадиновић

Детињство је провео у Андријевици, једно време живео је у Пећи, до пресељења породице у Београд. Школовао се у Андријевици, Пећи и Београду, у којем je живeo од 1959. године. Био је председник Београдске секције писаца Удружења књижевника Србије (1982—1984).

Поред поезије, писао је и лирску прозу, чланке и есеје о књижевности. Једно време био је уредник часописа Удружења књижевника Србије Relations. На Трећем програму Радио Београда коментарисао је појаве у култури и уметности (1972—1979). Држао је курс креативног писања у Дому културе Студентски град у Београду.

Заступљен је у бројним антологијама српске поезије у земљи и свету и многим међународним енциклопедијама и лексиконима. Превођен на стране језике. Био је члан Српског ПЕН клуба и Удружења књижевника Србије.

У оквиру манифестације „Дучићеви дани“, 6. и 7. априла 2013. у Требињу одржан је дводневни научни скуп о песничком делу Алека Вукадиновића.^[1]

Преминуо је у Београду 2024. године.^[2]

• Први делиријум, 1965.
• Кућа и гост, 1969.
• Трагом плена и коментари, 1973.
• Далеки укућани, 1979.
• Укрштени знаци, 1988.
• Ружа језика, 1992.
• Тамни там и беле басме, 1995.
• Божји геометар, 1999.
• Песнички атеље, 2005.
• Песнички атеље 2, 2017.
• У ватри се Бог одмара, 2018.

• Поноћна чаровања, 1981.
• Песме потоњег времена, 1990.
• Бајка, кућне слике, 1992.
• Ноћна трилогија (сабране песме из збирки: Ружа језика, Тамни тамтам и беле басме и Божји геометар), 2002.
• Песме, СКЗ, 2003.
• Песнички атеље, 2005.
• Књига прстенова, 2007.

• Seleced Poems (избор песама на енглеском, превео Дејвид Хил), Милано, 1989.
• Dream and Shadow (избор песама на енглеском), Торонто, 2002.

• Душа сећања, 1989.

• Награда „Милан Ракић”, за књигу Поноћна царовања, 1981.
• Дисова награда, 1992.
• Награда „Бранко Миљковић”, за књигу песама Ружа језика, 1992.
• Повеља Београдског универзитета, 1993.
• Награда „Радоје Домановић”, 1994.
• Награда првог Сајма књига православних земаља у Пећи, 1995.
• Нолитова награда, 1996.
• Змајева награда, за књигу Тамни там и беле басме, 1996.
• Награда „Станислав Винавер”, за књигу Тамни там и беле басме, 1996.
• Дучићева награда, за збирку Песме, 1999.
• Награда „Жичка хрисовуља”, 2000.
• Награда „Лаза Костић”, за књигу песама Ноћна трилогија, 2002.
• Награда „Драинац”, за књигу песама Ноћна трилогија, 2002.
• Награда „Кочићева књига”, 2003.
• Награда „Грачаничка повеља”, 2003.
• Награда „Заплањски Орфеј”, 2005.
• Награда „Десанка Максимовић”, 2006.
• Награда „Јефимијин вез”, 2006.
• Награда града Београда „Деспот Стефан Лазаревић”, 2017.
• Награда града Београда, 2018.
• Награда „Меша Селимовић”, за збирку песама У ватри се бог одмара, 2019.

У целом свом боготражитељском искуству, у шта спада највећи део моје поезије, настојао сам да сугерирам одсуство и присуство Бога, на начин који је мени био одређен, задат и записан. А шта песнику и остаје да чини друго, у најоскуднијем часу Оскудног времена?^[3]

• Александар Јовановић: Поезија српског неосимболизма, Филип Вишњић, Београд, 1994.
• Поезија Алека Вукадиновића (зборник радова поводом „Змајеве награде"), Нови Сад, 1996.
• Дејан Вукићевић: Библиографија Алека Вукадиновића, Повеља, Краљево, 2001.
• Алек Вукадиновић - песник (зборник радова поводом награде „Жичка хрисовуља"), Краљево, 2001.
• Поезија Алека Вукадиновића (радови са научног скупа поводом „Награде Десанка Максимовић"), Београд, 2008.

• [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (25. март 2016) Биографија и песме
• Живот је једно, а бездушна технологија друго („Политика”, 29. децембар 2018)
• Алек Вукадиновић: Дечани су центар целог мог живота („Вечерње новости”, 24. фебруар 2019)