Ђорђе Јоановић

Ђорђе Јоановић је рођен 1871. године у Бечу, од оца Харитона и мајке Марије (рођ. Влаховић, из Великог Бечкерека). Породица Јоановић потиче из Баната, из села Беодра (данас је Беодра насеље у оквиру села Ново Милошево).^[1] Деда Аксентије Јоановић рођен је и био православни свештеник у Беодри. Поп Аксентије је био велики пријатељ са колегом свештеником, поп Дионизијем Јакшићем (родом из суседног Карлова) - оцем сликара и песника Ђуре Јакшића. Породично пријатељство је повезало и њихову децу; поповски синови Харитон и ��ура су такође блиски. Имућни Бечлија "Каритон" - секретар бечког барона Сине, постаје мецена младом уметнику Јакшићу.^[4] Отац Ђорђев, Харитон Јовановић^[5] (1824-1884) адвокат и сенатор, био је управник имања "аустријског жељезничког магната" - бечког барона Сине,у Бечу; барон је био кум на крштењу малог Ђорђа.^[6] Мајка Марија се као млада удова Новосађанина Младена Татарског, тада трговкиња у Великом Бечкереку, удала почетком 1868. године за Харитона Јовановића, секретара барона Сине. Брат Симон Јовановић (1868-1934) је био аустријски вицеконзул у Београду (1885-1897), па од 1901.године цивилни комесар (Аустроугарске) у Пљевљима,гдје је Ђорђе као Аустроугарски поданик 1897 год. именован за начелника новоизграђене војне болнице на Стражици у Пљевљима. У Пљевљима започиње Симеоново и Ђорђево познанство и пријатељство са угледним породицама Росић и Пејатовић. Срдачне односе пријатељства и уважавања, исте пријатеље и непријатеље задржали су Проф.Др.Ђорђе Јоановић и Патријарх српски Ва��нава до обострано трагичног краја њихових живота.Симеон Јоановић Аустроугарски двадесет две године цивилни комесар за Срез Пљевља ( нем.Kreis Pljevlje ) по одласку у пензију постао је аутор вишеделне књиге Новопазарски санџак 1878-1900. Живео је дуже време у Београду и Цириху.

Ђорђе Јоановић је у Бечу завршио прво основну школу а затим престижну гимназију „Кајзер и Кениг“. Уписао је Медицински факултет у Бечу и дипломирао 1895. године. Запошњава се на факултету као асистент и полаже пост-дипломске студије. Радио је као асистент 1895-1899. године у Институту за патолошку хистологију и бактериологију. Затим се опет као асистент пребацио на Институт за општу и експерименталну патологију и ту радио 1899-1904. године. За доцента је промовисан 1904. године, ванредни професор Опште и експерименталне патологије на Бечком Медицинском факултету постаје 1910. године, а редовни професор 1919. године. У то време је био шеф Одељења за патологију Опште болнице у Бечу и радио напредне експерименте из патологије у престижним лабораторијама Института за патологију у Бечу.

Свој научни рад и каријеру на Универзитету у Бечу је напустио и по завршетку Првог светског рата се преселио у Београд, у жељи да оснује Медицински факултет и Институт за патологију у Београду. Од 1920. године је професор за патолошку анатомију у Београду.

Један је од оснивача Медицинског факултета у Београду и покретач оснивања Института за патологију у Београду. Један је од твораца данашње модерне патологије и пионир експерименталне патологије у светским размерама. Аутор је концепта аутоагресије у медицини, родоначелник онкологије и утемељивач експерименталне патологије у Србији.

Био је дописни члан Српске краљевске академије, почасни члан Матице српске у Новом Саду, стални делегат Краљевине Југославије при Међународној канцеларији за јавну хигијену у Паризу, члан немачког и чешког онколошког Комитета за сузбијање рака, члан редакција бројних медицинских часописа, председник Српског лекарског друштва, председник Југословенског лекарског друштва, предавач за војни санитет и члан Санитетског савета Војске Краљевине Југославије, председник Микробиолошког друштва Краљевине Југославије, председник Фонда за помоћ сиромашним студентима, представник Краљевине Југославије у Свесловенском лекарском савезу и на многим међународним канцеролошким конгресима, члан Комитета међународног института за географску патологију, уредник Српског архива за медицину.

Јоановић је био декан београдског Медицинског факултета и директор Патолошког института. изабран је 1928. године за редовног члана Главног просветног савета у Београду. Одликован је 1928. године краљевским Орденом Св. Саве II реда. Одмах након Јоановићеве смрти основан је један (новчани) "Фонд" под његовим именом, за најбоље годишње темате из експерименталне патологије

Новине су навелико писале да је познати професор - научник Ђорђе Јоановић током ноћи извршио самоубиство, вешањем у свом стану у Патолошко-анатомском институту у Београду.^[7] Јоановић је био самац, становао је на другом спрату института. Човек који се сасвим посветио научном раду; није се женио, нити имао потомке. Иако се радило о самоубиству Патријарх српски Варнава је одобрио да се одржи опело над заслужним покојником. Уз велике почасти и присуство мноштва грађана, сахрањен на гробљу у завичајној Беодри, где је живео на свом имању његов брат Симеон Јоановић^[8], аустроугарски конзул у пензији.

Ђорђе Јоановић се рано у свом научном раду определио за тада нову област у медицини - онкологију. У Бечу се бавио напредним експериментима код онколошких обољења и проучавао епидемиологију карцигногенезе. Већ његов први научни рад који се односио на порекло плазмоцита је био врло запажен а открићем концепта аутоагресије у медицини, др Ђорђе Јоановић је постао један од најзначајнијих научника из области медицине свога времена. За свој научни рад у медицини 1903. године је добио награду Белгијске краљевске академије наука. Сарађивао је стално са два најугледнија медицинска листа у Европи. Први његов стручни рад објављен је 1899. године и у њему се бавио пореклом и значајем "плазмичних ћелија" током патолошких процеса. Написао је 58 научних радова из области опште патологије.

• Биографија на сајту САНУ
• Др Ђорђе Јоановић
• Висока морална начела оца српске онкологије („Политика”, 11. мај 2020)

• Грчки кварт (Беч)
• Грихенбајсл