Prostitucija u antičkoj Grčkoj

Pseudo-Demosten je u 4. veku p. n. e. pred građanima okupljenim na sudu izjavio: „Imamo prostitutke radi zadovoljstva, ljubavnice da nam pružaju dnevnu negu, supruge da nam rađaju zakonitu decu i da budu verne čuvarke našeg ognjišta^[1].“ Iako stvarnost nije bila ovako karikaturalna, sasvim je izvesno da Grci nisu osećali nikakvu moralnu nelagodu u vezi sa korišćenjem usluga prostitutki.

Istovremeno, zakoni su predviđali oštre kazne za vanbračne seksualne odnose sa slobodnom ženom — u slučaju preljube, prevareni muž imao je pravo da ubije uvredioca uhvaćenog na delu^[2] — u istoj meri kao i za silovanje. Muškarci su u proseku sa 30 godina stupali u brak, tako da mladi Atinjanin, ukoliko je želeo heteroseksualne odnose, nije imao drugoga izbora nego da posegne ili za svojim robinjama ili za prostitutkama.

O postojanju ženske prostitucije koja je bila namenjena ženama nema mnogo izvora. Aristofan iz Platonove Gozbe spominje heteristrije (stgrč. ἑταιρίστριαι, hetairístriai) u svom slavnom mitu o ljubavi. Po njemu, „žene koje su nastale od delova prvobitnih žena ne mare mnogo za muškarce, nego više naginju ka ženama, i odatle potiču heteristrije^[3].“ Pretpostavlja se da je reč o prostitutkama čiji su klijenti bile lezbijke^[4]. Lukijan Samosaćanin takođe pominje ovu pojavu u svom delu Razgovori hetera^[5], ali moguće je da je tu, jednostavno, reč o usputnoj aluziji na Platona.

Prostitutke su bile razvrstane po kategorijama. Na dnu lestvice nalazile su se πόρναι / pórnai^[6], koje su, kako etimologija upućuje — reč dolazi od „prodavati“ (stgrč. πέρνημι, pérnêmi) — bile uglavnom robinje u vlasništvu svodnika (stgrč. πορνοϐοσκός, pornoboskós), doslovce „pastira“ prostitutki, kome su plaćale utvrđeni iznos od ostvarenog prihoda^[7]. Robovlasnik je mogao biti slobodan građanin, jer se radilo o uobičajenom izvoru prihoda; Teofrast navodi svodnika odmah pored mehandžije i poreznika na listi uobičajenih zanimanja^[8]. Vlasnik je mogao biti i stranac ili strankinja.

U klasičnoj Grčkoj pórnai su bile robinje varvarskog porekla; u helenističkoj Grčkoj među njih su se ubrajale i devojčice koje su njihovi očevi, slobodni građani, napustili i bile su smatrane robinjama dok se, eventualno, ne bi dokazalo suprotno. Izgleda da je to bio čest slučaj, pošto Kliment Aleksandrijski, koji je živeo u 2. veku, opominje one koji posećuju prostitutke na opasnost od incesta: „Koliko je očeva koji su zaboravili na decu koju su odavno napustili nesvesno imalo seksualne odnose sa svojim sinom koji se prostituiše ili sa svojom kćeri koja je postala bludnica...^[9]“ Ove prostitutke su radile po javnim kućama, poglavito u kvartovima koji su bili poznati po takvoj aktivnosti, kao što je atinska luka Pirej ili Karameikos u Atini. Ove kuće su posećivali mornari i siromašni građani.

Istoj ovoj kategoriji pripadale su i devojke iz atinskih bordela koji su se nalazili pod kontrolom grada-države. Prema Ateneju iz Naukratisa^[10] koji citira komediografa Filemona^[11] i istoričara Nikandra iz Kolofona^[12], Solon je „u nameri da obuzda jarost momaka, (...) pokrenuo inicijativu za otvaranje javnih kuća u kojima bi radile otkupljene mlade žene^[13].“ Tako, jedan od Filemonovih likova uzvikuje:

„Ti si, Solone, doneo zakon od koristi svima, jer si bio prvi koji je, kažu, shvatio neophodnost ove demokratske i dobrotvorne institucije, Zevs mi je svedok! Važno je da to istaknem. Naš grad je vrveo od siromašnih momaka prema kojima je život bio surov, toliko da su počeli da lutaju zlokobnim putevima; ti si za njih kupio, a zatim i postavio na različitim mestima u gradu dobro opremljene žene, spremne za upotrebu. (…) Cena: jedan obol; upadaj, probaj, ništa ne gubiš! Nema prenemaganja! Za svoj novac dobićeš šta želiš i onako kako ti želiš. Izlaziš. Reci joj da se gubi; ona ti nije ništa.“

Kako naglašava ova ličnost, Solonove javne kuće pružale su seksualno zadovoljenje dostupno svima^[14] i bile su prijemčive i za najsiromašnije slojeve društva. Tom prilikom je Solon podigao, zahvaljujući porezu koji je ubirao od javnih kuća, hram posvećen Afroditi Pandemos, što u doslovnom prevodu znači „opštenarodna“ Afrodita. Iako je istorijska tačnost ovih anegdota sumnjiva, i pored toga postaje sasvim jasno da su Atinjani smatrali prostituciju sastavnim delom demokratije.

Kada je reč o tarifama, postoje brojna nagađanja o ceni od jednog obola za osnovne usluge jeftinih prostitutki. Teško je razlučiti da li se tu radilo o poslovičnom izrazu koji je bio sinonim za „jeftino“ ili, pak, o stvarnoj ceni.

Na drugom stupnju lestvice među prostitutkama nalazile su se bivše robinje koje su u međuvremenu stekle slobodu. Njihov položaj bio je vrlo blizak statusu hetera, ljubavnica. Osim što bi neposredno pred potencijalnim klijentima pokazivale svoje draži, pribegavale su i „reklamnim“ trikovima: naime, pronađene su sandale sa đonom na kojem je bilo urezano (stgrč. ΑΚΟΛΟΥΘΙ, AKOLOUTHI) „prati me!“, kojima bi ostavljale trag na zemljištu^[15]. Koristile su se, po svemu sudeći, i vrlo upadljivom šminkom: tako se, recimo, Eubul, predstavnik srednje (atičke) komedije, prezrivo podsmeva bludnicama „umazanim olovnim belilom i (…) obraza umazanih sokom od kupine^[16].“

Ove prostitutke su bile različitog porekla: strankinje koje nisu mogle da nađu drugo zaposlenje u polisu u koji su došle da žive, siromašne udovice, bivše pornai koje su uspele da se otkupe (često na kredit). U Atini one su bile u obavezi da se registruju pred polisom i da plaćaju porez. Zahvaljujući svom zanatu, neke od njih uspele su i da se obogate. U Koptosu, u starom Egiptu, u 1. veku n. e. prolazak je prostitutkama naplaćivan 108 drahmi, nasuprot 20 drahmi koliko su plaćale ostale žene^[17].

Cene njihovih usluga teško je proceniti: čini se da su često varirale. U 4. veku p. n. e. Teopomp navodi da prostitutke iz druge zone traže jedan stater (četiri drahme), dok u 1. veku p. n. e. epikurejski filozof Filodem iz Gadare^[18] pominje sistem pretplate koji iznosi pet drahmi za tuce poseta. U 2. veku n. e. u delu Razgovori hetera Lukijana iz Samosate prostitutka Ampelis smatra da je pet drahmi po poseti nedovoljna cena^[19]. U istom tekstu se navodi da je mlada devojka mogla da traži jednu minu, što je iznosilo sto drahmi^[20], čak i dve mine ukoliko klijent nije bio privlačan. Mlada i lepa prostitutka mogla je da nametne više cene u odnosu na svoju stariju koleginicu — premda ilustracije na keramici pokazuju da je postojalo posebno tržište na kom su se nudile starije žene^[21]. Takođe, sve je zavisilo od toga da li je klijent želeo da za sebe obezbedi ekskluzivnost prostitutke ili ne. Sklapali su se i ortački ugovori: nekolicina prijatelja kupila bi isključivo pravo na prostitutku, svaki je bio nosilac prava na deo vremena.

U ovu kategoriju nesumnjivo se mogu svrstati muzičarke i plesačice koje su bile angažovane na muškim banketima. Aristotel^[22] među posebnim nadležnostima desetorice magistrata pominje (petorice intra muros i petorice za Pirej), (ἀστυνόμοι / astynómoi), zadatak da se staraju „da sviračice na flauti, liri i citri ne budu plaćene više od dve drahme^[23]“ za veče. Moguće je da su seksualne usluge ulazile u cenu angažovanja^[24], koja je, uprkos kontrolama nadzornika, vremenom postajala sve viša i viša.

Hetere se nisu ograničavale samo na pružanje seksualnih usluga i njihove usluge nisu bile jednokratne: doslovce, (ἑταίρα / hetaíra) znači „pratilja“^[25]. Posedovale su zavidno obrazovanje i bile su kadre da se uključe u rasprave sa prosvećenim ljudima, recimo na banketima. Jedino su one od svih žena u Grčkoj, sa izuzetkom Spartanki, bile samostalne i sposobne da same stiču za život. Kao ljubavnice, dobijale bi poklone od nekolicine „družbenika“ (hetairoi) ili „prijatelja“ (philoi), koji su ih izdržavali, a čija su udvaranja one prihvatale. To su najčešće bile strankinje, poput Aspazije, poreklom iz Mileta, ili Neere, poreklom iz Korinta.

Aspazija, Periklova ljubavnica, najpoznatija je žena iz 5. veka p. n. e. Privlačila je kod sebe Sofokla, Fidiju, kao i Sokrata i njegove učenike. Po Plutarhu^[26], „gospodarila je najviđenijim državnicima, a kod filozofa je pobuđivala pažnju, za koju se ne može reći da je bila ni slaba ni beznačajna^[27].“

Poznata su imena izvesnog broja hetera. U klasičnom dobu postojala je Teodota, Alkibijadova ljubavnica, sa kojom Sokrat diskutuje u Ksenofontovom delu Uspomene o Sokratu^[28]; kao i Neera, predmet slavne besede Pseudo-Demostena; Frina, po čijem uzoru je izvajana statua Afrodite u gradu Knidu — Praksitelovo remek-delo čija je milosnica bila, a bila je ujedno i pratilja besednika Hiperida, koji će je kasnije braniti na sudu od optužbi za bezbožništvo; Leontija, Epikurova pratilja, i sama filozofkinja. U helenističko doba pominje se Pitionika, miljenica Harpala, rizničara Aleksandra Velikog i, naposletku, Taida, koja je bila ljubavnica samog Aleksandra Makedonskog i docnije Ptolemeja Prvog.

Pojedine hetere bile su izuzetno imućne. Ksenofont opisuje Teodotu okruženu robovima, raskošno odevenu kako živi u prostranoj kući. Neke su se izdvajale ekstravagantnim trošenjem: Rodopis, egipatska prostitutka za čiju je slobodu brat starogrčke pesnikinje Sapfo platio basnoslovno bogatstvo, izdvajala se tako što je lično finansirala izgradnju piramide. Herodot^[29] ne veruje u ovu anegdotu, ali opisuje skupocen epigraf koji je podigla u Delfima. Cene usluga ovih kurtizana mnogo su se razlikovale, ali bile su drastično više u odnosu na ostale prostitutke: u delima nove komedije kretale su se od 20 do 60 mina za neutvrđen broj dana. Menandar navodi primer kurtizane koja je zarađivala tri mine dnevno, što odgovara, kako pojašnjava, združenom radu deset pornai^[30]. Ako je verovati Aulu Geliju, u klasično doba kurtizane su zarađivale i do 10.000 drahmi za jednu noć^[31].

Ponekad je teško razlikovati hetere i obične prostitutke: u oba slučaja, žena je mogla da bude slobodna ili robinja, samostalna ili pod zaštitom svodnika^[32]. Stiče se utisak da autori ponekad koriste oba termina u istom značenju. Pojedini stručnjaci dovodili su čak u sumnju stvarnu razliku između hetaira i pornē; išli su dotle da su smatrali termin hetaira u izvesnoj meri običnim eufemizmom.

Sveta prostitucija u staroj Grčkoj nije bila tog obima kao na drevnom Bliskom istoku. Retki poznati slučajevi javljali su se ili u obodnim delovima grčkog sveta (na Siciliji, na Kipru, u Pontskom kraljevstvu i u Kapadokiji) ili u gradu Korintu, u čijem se Afroditinom hramu najkasnije od klasičnog perioda nalazio znatan broj robova. Tako je 464. godine p. n. e. izvesni Korinćanin Ksenofont, čuveni trkač i osvajač petoboja na Olimpijskim igrama, darovao, u znak zahvalnosti Afroditi, sto mladih devojaka hramu boginje. Trag o ovome ostao je sačuvan zahvaljujući svečanoj pesmi koju je Pindar napisao po narudžbini a koja slavi „vrlo predustretljive devojke, sluškinje boginje Pite i velelepnog Korinta^[33].“ U rimsko vreme, po rečima Strabona (VIII, 6, 20), hram je krcat sa više od hiljadu svetih robinja-prostitutki. Isti autor prenosi poslovicu koja glasi „nema svako mogućnosti da ide u Korint“, koja u isti mah ističe da je boravak u Korintu prijatan, ali i da košta^[34].

Od svih gradova-država u Grčkoj jedino se za Spartu znalo da u njoj ne postoji nijedna pornê. Plutarh^[35] to objašnjava odsustvom dragocenih metala i istinske valute — spartanska moneta bila je od gvožđa i nigde van Sparte je nisu priznavali; nijedan svodnik nije nalazio interesa da tu posluje. Odista, nema tragova koji bi upućivali na postojanje prostitucije kao raširene pojave u Sparti u arhajskom i klasičnom periodu. Jedini dokaz koji to osporava predstavlja vaza iz 6. veka p. n. e.^[36] koja prikazuje žene dok sviraju aulos na muškom banketu. Pa ipak, stiče se utisak da se tu ne radi o prikazu spartanske svakodnevice toga doba, već o običnoj ikonografskoj temi. Prisustvo krilatog demona, voća, rastinja i oltara navodi na pomisao da se možda radilo o ritualnom banketu priređenom u čast nekog božanstva plodnosti, na primer Artemide ili Apolona.

U Sparti su, međutim, postojale hetere u klasično doba. Atenej pominje kurtizane sa kojima je Alkibijad bančio za vreme svog izgnanstva u Sparti (415—414. p. n. e.). Pripovedajući o Kinadonovoj zaveri (početak 4. veka p. n. e.), Ksenofont^[37] navodi da je prava namera bila proterivanje iz polisa, pod izgovorom zabrinutosti, „jedne žene koju su onde smatrali veoma lepom, ali koju su optuživali da kvari Lakedemonjane, kako mlade tako i stare, koji su odlazili u Aulon.“ Ovo se verovatno odnosilo na heteru.

Najkasnije do početka 3. veka p. n. e. kada je velika količina stranog novca ušla u opticaj u Lakoniji, Sparta je počela u potpunosti da podražava ostale grčke polise. U helenističko doba Polemon opisuje u svojim Darovima Lakedemonu^[38] portret slavne hetere Kotine i kravu od bronze koju je ona darovala. Dodaje da su mu prilikom posete, kao zanimljivost, pokazali njenu javnu kuću u blizini Dionisovog hrama.

Teško je oceniti položaj prostitutki toga doba. Samim tim što su bile žene, već su bile marginalizovane u grčkom društvu. Ne postoji neposredno svedočenje o njihovom životu, kao ni opis bordela u kojima su radile. Izvesno je, međutim, da su javne kuće u Grčkoj bile slične onima u Rimu, čiji opis srećemo u delima pisaca ili koje su ostale sačuvane u Pompeji: mračna mesta, neprijatna mirisa i skučena. Jedan od mnogobrojnih žargonskih grčkih naziva za prostitutku bio je (χαμαιτυπής / khamaitypếs), što u doslovnom prevodu znači „koja udara o zemlju“, što upućuje na zaključak da su usluge pružane na zemljanoj podlozi.

Neki pisci uvodili su u svoja dela likove prostitutki, koje pričaju o sebi: recimo, Lukijan iz Samosate u Razgovorima hetera ili Alkifron u svojoj zbirci pisama, ali radi se o maštovitom prikazivanju. Pomenuti ženski likovi bili su ili nezavisne prostitutke ili hetere; izvori skoro da ne navode slučaj robinja, osim što ih posmatraju kao dobra koja treba unovčiti. Ovi izvori jasno pokazuju šta su grčki muškarci mislili o prostitutkama: pre svega, pripisivali su im šićardžijski mentalitet. Po mišljenju Grka, osoba koja se podaje za novac, bilo da je muškarac ili žena, čini to zbog siromaštva i(li) iz želje za preteranom dobiti. Gramzivost prostitutki bila je šaljiva tema, česta u komedijama. Treba napomenuti da su u Atini one bile jedine žene koje su samostalno raspolagale novcem, što je verovatno pobuđivalo mušku zajedljivost. Drugo objašnjenje leži u činjenici da je karijera nezavisne prostitutke bila kratka i neizvesna: njeni prihodi su se umanjivali kako je vreme proticalo. Da bi mogla da se izdržava u starosti, morala je da prikupi što je moguće više novca dok je vreme.

Rasprave o medicini pružaju delimičan uvid u njihov svakodnevni život. Tako se navodi da prostitutke-robinje, da bi nastavile da donose zaradu, moraju u meri u kojoj je to moguće da izbegavaju da zatrudne. O kontraceptivnim sredstvima koje su koristili stari Grci malo se zna, za razliku od onih koje su koristili stari Rimljani. U traktatu koji se pripisuje Hipokratu^[39] autor detaljno opisuje slučaj jedne igračice „koja ima običaj da ide sa muškarcima“: savetuje joj da skače, tako da pri svakom skoku dodirne petama zadnjicu, kako bi izbacila spermu i eliminisala rizik od trudnoće. Izgleda da su korintske prostitutke pribegavale jednostavnijem rešenju tražeći od svojih klijenata da upražnjavaju analni seks radi sprečavanja začeća^[40]. Sasvim je moguće da su pornai pribegavale pobačaju ili čedomorstvu. Kada je reč o nezavisnim prostitutkama, situacija nije baš najjasnija: kćerka je mogla da izuči zanat, nasledi majku i na taj način je izdržava kada majka ostari.

I keramika nosi svedočenje o svakodnevnom životu prostitutki. Predstave prostitutki uglavnom se mogu razvrstati u četiri grupe: scene banketa, scene seksualnih odnosa, scene klozeta i scene batina. Na scenama klozeta prostitutke obično nemaju zgodno telo: spuštene grudi, oklembešeno salo itd. Jedan kiliks prikazuje čak prostitutku dok urinira u nokšir. U scenama seksualnih odnosa prisustvo prostitutki se obično raspoznaje po naslikanoj kesi sa novcem, koja služi da podseti na novčani karakter odnosa. Najčešće je prikazivana pseća poza — ili analni seks, pošto je ponekad teško uočiti razliku između ove dve poze. Žena je obično povijena napred, ispruženim rukama dodiruje tlo. Analni seks je smatran ponižavajućim za odraslu osobu, a izgleda da se za pseću pozu (nasuprot misionarskoj pozi) mislilo da ženama pruža manje zadovoljstva^[41]. Naposletku, određen broj vaza prikazuje scene na kojima se prostitutkama preti štapom ili sandalom, te su one prisiljene da pristanu na seksualne radnje koje su stari Grci smatrali ponižavajućim: felacio, analni seks, nekad čak i jedno i drugo istovremeno.

Najzad, iako su hetere nesporno bile žene sa najviše slobode u Grčkoj, treba napomenuti da su mnoge od njih želele da se skrase pokraj muža ili stalnog pratioca ne bi li bile više uvažavane: Neera, čija je karijera opisana u jednoj odbrani pred sudom, uspela je, tako, da podigne troje dece pre nego što ju je sustigla vlastita prošlost hetere. Isto tako, Perikle je Aspaziju izabrao za ljubavnicu, ili, prema nekim izvorima, čak i za suprugu. Atenej zapaža „da se u kurve koje su u međuvremenu postale poštovane supruge čovek može daleko više pouzdati nego u gospođe koje se diče svojom čestitošću^[42]“ i navodi nekoliko grčkih velikana sinova građanina i kurtizane: između ostalih, strateg Timotej bio je sin Konona. Ali zato, ne postoji nijedan poznati primer da je građanka dobrovoljno postala hetera.

U novoj komediji prostitutke su, baš kao i robovi, postale vodeće ličnosti šaljivih pozorišnih predstava. Za to je postojalo nekoliko razloga: dok se stara komedija bavila političkim temama, nova komedija je naglasak stavljala na lične teme i svakodnevni život Atinjana. Zatim, društveni običaji toga doba nalagali su lepo vaspitanoj ženi da se ne pojavljuje sama na ulici, dok je pozorišna scena prikazivala spoljašnjost: jedine žene koje su se redovno pojavljivale same na ulici bile su, logično, prostitutke.

Spletke u novoj komediji stoga se često pripisuju prostitutkama. „Sve dok bude snalažljivih robova, strogih očeva, nečasnih posrednica i umiljatih prostitutki, Menandar će živeti“, kliče Ovidije u delu Ljubavi (I, 15, 17-18). Prostitutka može biti dragana glumca koji igra ulogu ljubavnika: u tom slučaju, slobodna i čestita, ona je prisiljena da se bavi prostitucijom nakon što su je roditelji napustili ili nakon što su je oteli gusari (Sikionci). Pošto su je biološki roditelji prepoznali po drangulijama koje su joj ostavili dok je bila u kolevci, oslobođena devojka sada može da se uda. Isto tako, prostitutka se vrlo često pojavljuje i kao sporedna ličnost: njeni odnosi sa prijateljem glavnog glumca čine drugu ljubavnu intrigu pozorišnog komada. Osim toga, Menandar je osmislio, nasuprot uvreženoj predstavi gramzive prostitutke, i ličnost bludnice velika srca u Parničarima, gde upravo ona omogućava srećan svršetak predstave.

Nasuprot tome, u utopijskim predstavama Grka često nije bilo mesta za prostitutke. U Ženama u skupštini (v. 716-719) heroina Praksagora ih i formalno zabranjuje u idealnom gradu-državi: „Štaviše, predlažem da se kurve zabrane ... te da, umesto njih, mi možemo da uživamo u tek stasalim mladićima. Nije uputno da nakinđurene robinje lišavaju slobodne žene njihovog uživanja. Neka prostitutke spavaju slobodno sa robovima^[43].“ Prostitutke su očevidno smatrane nelojalnom konkurencijom. U drugoj književnoj vrsti Platon (Republika, III, 404d) zabranjuje korintske prostitutke iz istog razloga kao i atinske poslastičarnice, jer ih skupa optužuje da unose raskoš i nesklad u idealan polis. Pripadnik kiničke škole Krates iz Tebe, iz doba helenizma, (koga citira Diodor sa Sicilije, II, 55-60) opisuje utopijski grad iz koga je, po uzoru na Platona, prostitucija takođe proterana.

U staroj Grčkoj takođe je bilo dosta πόρνοι / pórnoi, mladića koji su se bavili prostitucijom^[44]. Jedan deo njih imao je žensku klijentelu kao ciljnu grupu: da su žigoli postojali u klasičnom periodu, svedoči u dva navrata Aristofan. Tako, u Plutu (v. 960—1095) autor daje dramski prikaz žene u poodmaklim godinama i njenog mladog ljubavnika, koji je, pritisnut nemaštinom, prisiljen da joj se umiljava zarad metalnog novca, zdele žita i odeće^[45]. Kupljeni mladići, kao i evnusi — veoma cenjeni kao izraz prefinjene raskoši — pokazuju da je grčko društvo prednost davalo uživanju bez emocija. U Sikionu (na Peloponezu) muškarci su se razdragano prostituisali u čast boga Bahusa (Dionisa).

Nasuprot ženskoj prostituciji, koja je okupljala žene svih uzrasta, muškom prostitucijom uglavnom su se bavili adolescenti. Veza odraslog muškarca i dečaka, pais, nije predstavljala prodaju tela, već je uključivala mentorsku komponentu, tj. obrazovanje deteta (paideia). Solon, slavni atinski zakonodavac, propisao je način života mladeži i suprotstavio se dečačkoj prostituciji odmah po rođenju, ali nije zabranio prodaju mladih robova u svrhu razvrata. U Ljubavima (25-26) Pseudo-Lukijan izričito navodi:

„Žena — počev od devičanskog puberteta do srednjih godina, neposredno pre no što poslednje starosne bore izbrazdaju njene ženske čari — predstavlja objekat dostojan muške nežnosti i poljubaca; pa čak i kada joj lepota usahne, njeno iskustvo još može rečitije da govori nego mladi dečaci. Ali onaj koji naginje dvadesetogodišnjem momku izgleda mi kao konzument gnusne naslade, što sledi neodređenu Veneru. Udovi takvog jednog šećerka, oblikovani kao u odraslog muškarca, snažni su i jaki. Njegovo lice od osetljivog i blagog postalo je grubo i prekriveno oštrom bradom, a razvijene butine — zarutavele su^[46].“

Vremensko razdoblje tokom kojeg su adolescenti smatrani poželjnima kretalo se otprilike od puberteta do pojave brade, pošto je maljavost dečaka izazivala odvratnost kod starih Grka. Naime, bilo je slučajeva da su razvratnici imali starije dečake kao ljubavnike, ali depilirane.

Poput ženske, ni muška prostitucija nije kod starih Grka izazivala zgražavanje. Javne kuće u kojima su radili dečaci-robovi postojale su naočigled svih, i to ne samo u „zonama crvenih fenjera“ u Pireju, Kerameikosu ili na Likavitosu, već posvuda po gradu. Nesumnjivo najčuveniji od ovih dečaka bio je Fedon: postavši rob prilikom zauzeća njegovog rodnog grada, bio je prinuđen da radi u bordelu sve dok ga nije zapazio Sokrat, čiji su sledbenici platili za njegovu slobodu. Mladić je potom postao Sokratov učenik i po njemu je nazvano Platonovo delo Fedon, u kome je ispričana Sokratova smrt^[47]. Ni muške prostitutke nisu bile izuzete od plaćanja poreza^[48]. U jednoj od svojih odbrana, Protiv Timarha, besednik Eshin daje sebi punu slobodu da opiše pred sudom bordel u kome rade dečaci^[49]. Posetilac takvih bordela nije nailazio na osudu ni zakona ni javnog mnjenja.

Postojanje muške prostitucije velikih razmera pokazuje da sklonost za pederastijom nije bila ograničena samo na povlašćenu društvenu klasu. Ako već manje imućni građani skoro da nisu imali vremena i sredstava da praktikuju aristokratske rituale (posmatranje sportskih priredbi, udvaranje, darivanje)^[50], svako je barem mogao da zadovolji svoju žudnju okrećući se prostituciji. Zakon je utoliko više štitio dečake, kao i žene, od svakog fizičkog nasrtaja. Nije se znalo za slučaj seksualnog odnosa između roba i njegovog gospodara sve do otkrića jednog Ksenofontovog navoda^[51]. Drugi razlog za korišćenje usluga muških prostitutki leži u postojanju seksualnih tabua: stari Grci su felacio kao seksualni čin smatrali sramnim^[52]. Samim tim, u homoseksualnoj vezi smatralo se da erast (ljubavnik) nema pravo da traži takvu uslugu od svog eromenosa (ljubimca), budućeg sugrađanina; za tako što pre je morao da se obrati muškoj prostitutki.

Iako je bilo po zakonu, bavljenje prostitucijom smatrano je društveno nečasnim. Bilo je normalno kada se radilo o robu ili, uopšteno govoreći, o osobama bez građanskih prava. U slučaju građanina povlačila je za sobom značajne političke posledice, kao što je atimija (ἀτιμία / atimía), gubitak svih građanskih prava. Tako se tumači delo Protiv Timarha: Timarh je napao Eshina; da bi se odbranio, Eshin optužuje svog tužioca da se u mladosti prostituisao. Samim tim, Timarh bi morao biti lišen političkih prava, među kojima je i pravo da podnosi tužbu protiv nekoga. Dakle, nuđenje novca adolescentu u zamenu za pružanje seksualnih usluga bilo je strogo kažnjivo, jer je to mladića moglo da staje njegovih budućih građanskih prava.

Ovakvo rasuđivanje objasnio je Eshin (§ 29), citirajući dokimaziju grč. δοκιμασία^[53]: građanin koji se bavio prostitucijom (πεπορνευμένος / peporneuménos) ili koga je ljubavnik izdržavao (ἡταιρηκώς / hêtairêkốs) lišen je mogućnosti javnog istupanja jer „onaj koji je prodavao sopstveno telo da bi drugi u njemu mogli da uživaju (ἐφ’ ὕϐρει / eph’ hýbris) ne bi oklevao da proda interese zajednice u celosti.“ Optužbe Timeja iz Tauromenija na Siciliji^[54] protiv tiranina Agatokla od Sirakuze ponovo uzimaju istovetnu tematiku; muška prostitutka je po definiciji neko ko se odriče vlastitog dostojanstva ne bi li zadovoljio tuđu žudnju: „Obična muška prostitutka (κοινὸν πόρνο / koinòn pórnon) koja stoji na raspolaganju najrazuzdanijima, jeste kreja^[55], mišar^[56], koji nudi svoju stražnjicu svakome ko to poželi.“

Cene usluga muškaraca koji su se prostituisali varirale su u istoj meri kao i cene žena prostitutki. Atenej^[57] pominje nekog momka koji je nudio svoje usluge za jedan obol, međutim, to je bila toliko mala suma da se istinitost ove tvrdnje dovodi u pitanje. Straton iz Sarda, autor epigrama iz 2. veka, pominje jednu takvu transakciju koja je obavljena za pet drahmi^[58]. U jednom pismu Pseudo-Eshin procenjuje zaradu izvesnog Melanoposa na 3.000 drahmi, što je suma koju je verovatno zaradio u toku celog svog radnog veka^[59].

Eshin u svom delu Protiv Timarha (§ 29) pravi razliku između mladića koji se prostituiše i mladića kog izdržavaju^[60]. Takođe tvrdi (§ 51-52) da Timarh ne samo da je napustio svog zaštitnika kad je ovaj ostao bez novca, već je imao više njih, čime je dokazao da nije bio dečak kog izdržavaju (hêtairêkôs), već obična kurva (peporneumenos).

• Davidson, James (1998). Courtesans and Fishcakes: Consuming Passions of Classical Athens. Fontana Press. 
• Kenneth J. Dover (1978). Greek Homosexuality. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press 1989 (1. izdanje. ISBN 978-0-674-36270-3. 
• David M. Halperin, « The Democratic Body; Prostitution and Citizenship in Classical Athens », in One Hundred Years of Homosexuality and Other Essays on Greek Love, Routledge, coll. « The New Ancient World », Londres-New York. (na en). 1990. ISBN 978-0-415-90097-3. .
• Eva C. Keuls (1993). The Reign of the Phallus: Sexual Politics in Ancient Athens. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-07929-8. 
• Leslie Kurke, « Inventing the Hetaira: Sex, Politics, and Discursive Conflict in Archaic Greece », Classical Antiquity, vol. 16, numéro 1 (avril 1997), pp. 106–150.
• Mossé, Claude (1983). La Femme dans la Grèce antique. Complexe, 1991 (1. izdanje. ISBN 978-2-87027-409-5. 
• Sarah B. Pomeroy (1995). Goddesses, Whores, Wives, and Slaves: Women in Classical Antiquity. Schocken. ISBN 978-0-8052-1030-9. 
• (jezik: nemački) K. Schneider, « Hetairai », in Paulys Real-Encyclopädie der classichen Altertumwissenschaft, cols. 1331-1372, 8.2, éd. Georg Wissowa, Stuttgart, 1913.
• Vanoyeke, Violaine (1990). La Prostitution en Grèce et à Rome. Paris: Les Belles Lettres, coll. « Realia ». 

• Rezension zu Bettina Eva Stumpp: Prostitution in der römischen Antike