Fredi Martens

Martens je bio sin, kako je to njegova žena Karin opisala, vrednog srednjovenog para, Žilbera Martensa i Silon Verhag. Njegova majka je imala radnju za dostavu novina. Fredi Martens je bio jedan od četvorice braće, Mario, Luk i Mark. Mark je takođe bio profesionalac. Bio je talentovan za jezike i kada je postao profesionalac, razumio je engleski, Francuski i italijanski.

Fredi i njegova žena Karin sreli su se prvi put u biciklističkom klubu, kada je imala 15 godina, birala je patike za svog oca. Venčali su se u novembru 1973. Njegova žena je rekla: „Upoznala sam mladića koji je bio dosta zreliji u odnosu na svoje godine i koji je znao šta hoće, da postane profesionalni biciklista. Bilo mi ga je žao. Ne zato što sam mislila da ne može postati dobar vozač, već zato što sam osetila da mogu da igram ulogu u njegovom životu, tada sam mu bila potrebna. Tri godine kasnije, venčali smo se i naš san je počeo, nismo znali da će da se pretvori u noćnu moru“.

Žilber Martens je dao svom sinu prvi bicikl, što je Fredi opisao kao drugu stvar koju je dobio pogađajući se. Bolji bicikl nije dobio dok nije pobedio na trci.

Žilber je uhvatio sina kako flertuje sa devojkom i presekao mu je bicikl na pola. Njegov odnos sa ocem imao je ulogu u čitavom njegovom životu, vozio je dobro samo kada je imao dominantnu figuru iza sebe. Prvo je to bio njegov otac, zatim Brek Šot i na kraju Lom Drizdens. Njegova žena opisala ga je kao poverljivog i ranjivog, bilo je potrebno voditi računa o njemu, u suprotnom će biti "kao ptica koja čeka mačku".

Martens je prvu trku vozio sa 1966. sa 14 godina, trka Vesthoka je bila otvorena za vozače koji nisu imali licencu Belgijske biciklističke unije. Imao je problema sa vožnjom u grupi, ali je naredna trka bila bolja. Naredne godine je nastavio da vozi bez licence, a 1968. je dobio licencu. Od oca je dobio odobrenje da napusti školu tokom svoje druge sezone kao juniora. Martens je u juniorskoj konkurenciji zabeležio 64 pobede. Osvojio je nacionalno amatersko prvenstvo 1971, a 1972. učestvovao je na Olimpijskim igrama.

Profesionalnu karijeru, Martens je počeo krajem 1973. godine. Godinu ranije, postigao je dogovor sa timom Flandrija, koji ga je podržavao u zadnjoj sezoni sa amaterima. Prve sezone u profesionalnom biciklizmu, osvojio je trku Četiri dana Dankeka, a zatim je pobedio na još manjih trka u Belgiji, pre svetskog prvenstva, gde je Martens uzjavio da neće raditi za Edija Merksa, što je naljutilo Merksove navijače, koji su ga, kako je Martens izjavio, polivali šest puta hladnom vodom po nogama. Na usponu na Monžuiku, Merks je napao, niko nije mogao da ga prati pa je Martens jurio sam. Njih dvojica nisu mogli da sarađuju pa su ih uhvatili Luis Okanja i Feliče Đimondi. Mertens je ipak pristao da vozi za Merksa i da mu dozvoli da pobedi, za šta bi bio dobro plaćen. Međutim, Martens je išao previše brzo i Merks nije mogao da ga prati, na njegovom točku je ostao Đimondi, što je Mertens shvatio kasno i Đimondi je pobedio. Merks je kasnije izjavio da je Martens sabotirao njegove šanse za pobedu. Odnos između njih popravio se tek 2007. godine, kada su se sreli u hotelu u Francuskoj.

Godine 1974, je osvojio trku Zapadne Flandrije, a kasnije i trku kroz Luksemburg i Vuelta Andaluziju. Na Lijež—Bastonj—Liježu završio je na devetom mestu. Na svetskom prvenstvu, Mertens se žalio da su mu stavili laksativ u piće, što mu je kasnije i potvrđeno. Svetsko prvenstvo osvojio je Edi Merks.

Godine 1975, Martens je osvojio šest od osam etapa na Kriterijumu Dofine, zatim trke Četiri dana Dankeka i Vuelta Andaluzija. Na nacionalnom prvenstvu na traci osvojio je treće mesto. Na Amstelovoj zlatnoj trci osvojio je drugo mesto, nakon čega je osvojio Tur Belgije.

Godine 1976, je bila veoma uspešna godina za Mertensa. Osvojio je dve etape u Holandiji, trku Bretanje, Četiri dana Dankeka, pet etapa na Pariz—Nici, klasike Amstelovu zlatnu trku i Gent—Vevelgem. Na Tur de Fransu, osvojio je osam etapa, čime je izjednačio rekord Šarla Pelisjea i Edija Merksa i osvojio je klasifikaciju po poenima. Na svetsko prvenstvo došao je kao favorit i uspio je da ga osvoji, pobedivši Mozera u sprintu, prethodno izolovavši Jopa Zutemelka.

Godine 1977, je bila jedna od najuspešnijih godina u Martensovoj karijeri. Na Vuelta a Espanji je dominirao, pobedio je na 13 od 19 etapa, bio je lider od početka do kraja, a ubedljivo je osvojio i klasifikaciju po poenima. Nakon Vuelte, Martens je vozio i Điro d’Italiju, gde je pobedio na prologu i bio lider do pete etape. Osvojio je sedam etapa, a zatim je pao na hronometru i morao je da napusti Điro. U nastavku godine, osvojio je Pariz—Nicu i Vuelta Kataloniju. Na Flandriji je diskvalifikovan zbog zamene bicikla, ali u muzeju gde pišu imena svih pobednika, za 1977. ispod imena pobednika, [Rodžer de Flamink|Rodžera de Flaminka]] piše moralni pobednik Fredi Martens. U sezoni 1977. ostvario je 60 pobeda.

Prvu pobedu 1978. ostvario je na sedmoj etapi Kriterijuma Dofine, a zatim je pobedio na trci Šest dana Antverpena. Na klasicima nije imao uspeha, završio je četvrti na Pariz—Rubeu i Amstel gold rejsu. Sezonu je spasio osvajanjem klasifijacije po poenima na Tur de Fransu, gde je pobedio na dve etape. Završio je sa solidnih 20 pobeda, dok je u naredne dve godine ostvario samo tri pobede. 1979. osvojio je trke u Bendenu i Vingemu, a 1980. etapu na Điru Toskane. Bio je to period u kome je trke napuštao nakon odvezenih 100 km.

Godine 1981, je opet bio onaj stari i napravio je jedan od najvećih povrataka u istoriji biciklizma. Osvojio je Kriterijum Depan, etapu na Vuelta Andaluzija trci, a na Tur de Fransu je osvojio pet etapa i klasifikaciju po poenima. Uspešnu sezonu upotpunio je osvajanjem svetskog prvenstva. Mertens je u sprintu pobedio Đuzepea Saronija i Bernara Inoa.

Naredne sezone usledio je opet pad u formi. Jedva je završavao trke, postao je otac i vozio je za manje timove, gde je primao male plate. Često je zaboravljao da ide na trke pa je bio otpuštan brzo. U narednih šest godina koliko je vozio, osvojio je trku u Printepu 1983. i Gistelu 1985.

Martens je završio karijeru 1987. sa 35 godina, kada je tokom jednog treninga odlučio da više ne želi da trenira po vetru i kiši u Flandriji. Nakon završetka karijere, radio je za Švajcarsku kompaniju Assos, kao prodavač i promoter odeće u Luksemburgu i Belgiji. Kompaniju je napustio kada su proizvodi postali nestalni. Prestao je da se bavi sportom pa je uskoro imao 100 kilograma. 2000. godine je bio kustos Belgijskog nacionalnog biciklističkog muzeja u Rozelaru. Trenutno radi u muzeju Tura Flandrije. Njegov brat Mario drži radnju "Martens bajk".

Martens je za časopis Ekip izjavio da je "kao i svi ostali" koristio amfitamin za manje trke, ali da je one velike vozio bez upotrebe droga, ako ni zbog čega, onda jer je znao da će biti testiran. Bio je ljut kada je Belgijska nacionalna televizija koristila njegovu sliku u pozadini kada su raspravljali o upotrebi nedozdoljenih sredstava u sportu.

Prvi put je bio pozitivan 1974. a 1977. je diskvalifikovan sa Fleš Valona, a takođe je proglašen krivim za doping na Tur de Fransu, Turu Belgije i na Flandriji iste godine. Bio je pozitivan i 1986.

• Vuelta a Espanja

• Profil na biciklističkoj arhivi Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. mart 2016)
• Rezultati Fredija Martensa na Tur de Fransu
• Zvanični veb sajt