Vladimir Poležinoski

Rođen je 1913. godine u Kičevu. Osnovno obrazovanje završio je u Kičevu, a gimnaziju u Bitolju 1932. godine. Po završetku gimnazije, krajem 1932. godine se upisao na Pravni fakultet u Parizu, a nakon toga i doktorirao na univerzitetu Sorbona marta 1939. sa temom „Fondovi za izjednačavanje devizniih kurseva“. Za vreme studija u Parizu aktivno se uključio u studentski demokratski pokret, a 1937. postao je i sekretar studentskog društva u Parizu.

Bio je pozvan na odsluženje vojnog roka u Jugoslaviji i odslužio u Trebinju, gde ga je zatekla i kapitulacija Jugoslavije 1941. godine. Nakon toga se vratio u rodno Kičevo, gde je Kuzman Josifovski Pitu oktobra 1941. formirao Mesni komitet KPJ. U početku se Kuzman protivio članstvu Poležinoskog u Mesnom komitetu, držeći da članovi KPJ mogu da budu samo pripadnici radničke klase, a da za intelektualce poput Poležinovskog u partiji nema mesta. Nakon što su se kičevski prvoborci založili da Poležinoski postane člen, Kuzman je priznao da Vlado kao ubeđeni demokrata i antifašista treba da bude član KPJ.

Uskoro je postao politički sekretar kičevske organizacije KPJ. Radeći na pripremama za ustanak u kičevskom regionu, zajedno sa više svojih drugara bio je zatvoren od italijanskiih okupatorskih vlasti. Maja 1943. godina, bio je prebačen u koncentracioni logor Porto Romano u Albaniji. U zatvoru se nalazio sve do kapitulacije fašističke Italije 8. septembra 1943. godine. Po povratku u Kičevo, aktivno se uključio u Narodnooslobodilački pokret u tada oslobođenom Kičevu. Zahvaljujući njegovom aktivnom radu i pozivitvnim rezultatima bio je prebačen na rad u Glavni štab NOV i PO Makedonije na terenu Debarca.

Tokom 1944. godine, Poležinoski je radio na pripremama za održavanje Prvog zasedanja ASNOM-a. Na Prvom zasedanju u manastiru sv. Prohor Pčinjski, 2. avgusta 1944, bio je izbran za člana Prezidijuma, kao njegov drugi sekretar.

Dana 3. novembra 1944, bio je razrešen funkcije u Prezidijumu i prebačen na rad u Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije.^[1] Marta 1945. godine bio je izabran za člana vojne misije FNRJ u Francuskoj, a od decembra 1945. u vojnoj misiji Jugoslavije u Nemačkoj. Tamo je bio šef jugoslovenske vojne misije pri nadzornom veću za Nemačku, pri glavnom štabu anglo-američkih snaga u Frankfurtu na Majni. Tada je bio unapređen u čin potpukovnika Jugoslovenske armije.

Poležinovski je kao šef vojne delegacije od novembra 1947. pa do Rezolucije Informbiroa juna 1948, aktivno služio u Frankfurtu. Avgusta 1948, bio je na razgovoru kod šefa sovjetske vojne misije, što je pobudilo sumnju kod jugoslovenskog rukovodstva. Bio je povučen iz službe u Nemačkoj i demobilisan iz Jugoslovenske armije. Januara 1951. godine, bez sudskog procesa bio je proteran na Goli otok, gde je ostao do aprila 1954. godine.

Nakon služenja kazne, vratio se u Beograd i zaposlio se u Narodnoj banci, a nakon izvesnog vremena i u Institutu ekonomskih nauka. Iz porodičnih razloga se 1965/1966. godine vratio u Skoplje, gde seza poslio u Ekonomskom institutu. Radio je u istoj kancelariji zajedno s akademikom Nikolom Kljusevim.

Njegovi saborci iz Kičeva, Boris Grujoski, Boris Aleksoski - Karče, Peco Čingoski, Dragoljub Prjoski i Ilija Topalovski izborili su se da Poležinoski dobije Partizansku spomenicu 1941.^[2]

Njegovo ime danas nosi Osnovna škola „dr Vladimir Poležinoski“ u Kičevu, kao i ulica u kojoj se rodio i živeo.^{[traži se izvor]}