Masakr u Suvoj Reci

U maloj kosovskoj varoši Suva Reka dana 26. marta 1999. godine, pripadnici Posebnih jedinica srpske policije i Policijske stanice Suva Reka, su izbacili iz kuće i prisilno uveli u jednu piceriju ("Kalabria") pedesetak članova porodice Beriša, uglavnom žena, dece i staraca.^[2] Žrtve su nakon toga poubijali hicima iz puški, mitraljeza i na kraju bacanjem ručnih bombi.^[2] Prilikom iznošenja leševa iz picerije srpska policija je ubijala one koji su i dalje pokazivali znake života^[3]. Taj masakr su, teško ranjene, preživele dve žene - Šireta i Vijolca Beriša, koje su svojim očima gledale kako im ubijaju decu.^[2] Njih dve su se primirile među mrtvima, pretvarajući da su i one mrtve. Sa ostalim mrtvima ubacili su ih u kamion da bi ih odneli i bacili u masovnu grobnicu. One su iskočile iz kamiona u pokretu, a preživela Šireta je kasnije i svedočila na sudu.^[2]

Ukupno je utvrđeno 48 žrtava masakra u Suvoj Reci, a među njima i mnogo dece.^[4] U ovoj tragediji je nastradalo osamnaestoro dece, a najmlađi je bio Eron Beriša od devet meseci.^[5] Sve žrtve pripadaju porodici Beriša (Berisha)^[3]. Human Right Watch smatra da su članovi porodice Beriša ciljani zbog njihove saradnje s Verifikacionom misijom OEBS-a na Kosovu (KVM). Naime, uoči NATO bombardovanja, porodica Beriša u Suvoj Reci je iznajmljivala dve kuće OEBS-u.^[6]

Imamo ozleđene duše, jer je u toj tragediji nastradalo osamnaestoro dece, a najmlađi je bio moj unuk Eron od devet meseci. Stariji sin moje ćerke imao je tri godine, ćerka dvadeset pet ... Hoću jedno da potenciram, da sam kao učenik petog razreda bio naučio pesmu Krvava bajka od pesnikinje Desanke Maksimović. Pitam da li su ljudi u Srbiji zaboravili taj slučaj, ja nisam i hoću da kažem, neka prelistavaju, jer u ovom slučaju u Suvoj Reci to je bilo kao u Kragujevcu. Ali ne želim nikome da mu se to desi.^[5]

– Hisni Beriša, predsednik Udruženja porodica ubijenih i nestalih u Suvoj reci.

Leševi članova porodice Beriša su prvo kamionom odveženi do Prizrena, gde su tajno sahranjena.^[7] Tela su bila sahranjena na poligonu za vežbe gađanja Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ) u blizini Prizrena, koje nije otvoreno za javnost.^[8]

Nakon nekoliko dana radnici javnog preduzeća “Higijena” su reekshumirali ta tela, utovarili ih u jednu hladnjaču i odvezli u nepoznatom pravcu. Kasnije se saznalo da su leševi izvađeni bagerom, natovareni u hladnjače i transportovani u užu Srbiju.^[5] Tela žrtava su u organizaciji MUP-a Srbije kamionima dopremana na teren Centra za obuku Specijalnih antiterorističkih jedinica “13. maj” u Batajnici, predgrađu Beograda, i pokopana u masovne grobnice.^[9][10].

U junu 1999. godine, pošto su se srpske snage povukle sa Kosova, otkrivena je masovna grobnica na groblju u Suvoj Reci. Britanski tim forenzičara je izvršio iskopavanje ove grobnice i identifikovao je tela šestorice članova porodice Beriša. Mesec dana kasnije, u avgustu 1999. godine, britanski tim forenzičara je takođe izvršio ekshumaciju grobnice na putu za Prizren koja je bila poznata kao streljački poligon. U toj grobnici na strelištu SAJ-a su pronađeni ostaci ljudskih tela, zajedno sa velikom količinom odeće koja je identifikovana kao odeća onih koji su ubijeni u kafiću. Tim forenzičara je zaključio da je ova grobnica u međuvremenu bila reekshumirana i da je korišćena mehanizacija tokom tog postupka.^[11]

2001. godine ekshumacija je izvršena i na lokalitetu u Batajnici, u blizini objekta za obuku SAJ-a, koji je bio pod kontrolom Resora javne bezbednosti.^[8] Između 12. i 26. juna 2001. godine, otprilike 37 tela je pronađeno na tom lokalitetu. Pored tela 13 muškaraca, pronađeni su i ostaci 14 žena, devetoro dece i nađen je jedan fetus od sedam do osam meseci.^[11]

Zbog ovog zločina pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju su optuženi tadašnji predsednik SRJ, Slobodan Milošević, predsednik Srbije Milan Milutinović, podpredsednik vlade SRJ Nikola Šainović, ministar unutrašnjih poslova Srbije Vlajko Stojiljković i vojni i policijski generali Nebojša Pavković, Vladimir Lazarević, Dragoljub Ojdanić, Sreten Lukić i Vlastimir Đorđević.^[12] U pravosnažnoj presudi Međunarodnog suda za ratne zločine osuđenim srpskim političkim i vojnim liderima se kaže sledeće:

Tokom operacije krajem marta 1999. godine, specijalne policijske snage angažovane su u gradu Suva Reka i u njegovoj okolini. Lokalni pripadnici MUP-a 26. marta napali su u gradu članove porodice Berisha i pobili 45 muškaraca, žena i dece u blizini njihovih domova, dok su bežali pokraj autobuske stanice i nakon što su se sklonili u jednu lokalnu piceriju. Većina tela tih ljudi takođe je kasnije pronađena u masovnoj grobnici u Batajnici, u blizini Beograda. U danima posle tih ubijanja oštećena je džamija u Suvoj Reci, a mnogi preostali stanovnici grada, kosovski Albanci, napustili su svoje domove dok je policija palila kuće, pljačkala novac i dragocenosti i naređivala im da odu u Albaniju.^[13]

– Presuda Haškog suda

Ispitivanje masakra u Suvoj Reci pred srbijanskim pravosuđem je počelo tri godine nakon otkrivanja masovnih grobnica u Srbiji (prve su otkrivene 2001). Za naređivanje i ubistvo članova porodice Beriša optuženi su:

• Radoslav Mitrović, tadašnji komandant 37. odreda posebnih jedinica policije (PJP)
• Radojko Repanović, komandir policije u Suvoj Reci
• Nenad Jovanović, pomoćnik komandira policije u Suvoj Reci
• Milorad Nišavić, pripadnik Resora državne bezbednosti
• Slađan Čukarić, Miroslav Petković i Zoran Petković, policajci iz Suve Reke.

Oni su optuženi da su streljali nekoliko starijih članova porodice Beriša, a ostale muškarce, žene i decu oterali u obližnju piceriju "Kalabrija" u koju su potom ubacili dve ručne bombe. Posle toga je pucano u žrtve starosti od jedne do sto godina, a pri iznošenju leševa iz picerije, optuženi su ubijali svakog ko je davao znake života.^[14]

Suđenje osmorici srpskih policajaca za ratni zločin prema civilnom stanovništvu u Suvoj Reci počelo je 2. oktobra 2006. pred Većem za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu.^[15]

Više od 100 svedoka je saslušano tokom suđenja, uključujući Šuretu Berišu, koja je preživela pokolj iskočivši iz kamiona za prevoz leševa^[3]. Haški tribunal je pomogao da Shureta Beriša prihvati poziv da svedoči, a njeno saslušanje je bilo potresno i veoma značajno.^[15] Ključni svedoci Tužilaštva su bivši pripadnici policije, koji su detaljno opisali ubistva albanskih civila i uklanjanje leševa iz Suve Reke.^[1] Pored njih je svedočila i grupa Roma, maloletnika i mlađih punoletnih lica u vreme događaja, koji su po naredbi vlasti utovarali leševe iz picerije Kalabrija, gde su članovi porodice Berisha pobijeni.^[15] Srbi iz Suve Reke, koji su u vreme masakra predstavljali lokalnu vlast, su uglavnom svedočili da niko od njih ništa ne zna o zločinu nad porodicom Beriša, ničega se ne sećaju i nisu se raspitivali "jer ih nisu interesovala ubistva Albanaca".^[15]

Nakon trogodišnjeg suđenja, sud za ratne zločine je proglasio četiri bivša srpska policajca krivim za masakr, osudivši dvojicu od njih na maksimalnu kaznu od 20 godina zatvora, jednog na 15 godina, i jednog na 13 godina^[4].

Beogradski Fond za humanitarno pravo smatra da presuda za Suvu Reku nije pravična.^[16] Ova organizacija žestoko negoduje jer su Radoslav Mitrović, komandant 37. odreda PJP i najviši po rangu među optuženima, i drugi osumnjičeni, oslobođeni optužbi, čime je ovaj masakr okvalifikovan kao "lokalni incident", uprkos punovažnoj presudi Međunarodnog suda o masovnim progonima i deportacijama.^[16] Beogradski Fond za humanitarno pravo ocenjuje da Vrhovni sud Srbije nastavlja s praksom ukidanja prvostepenih osuđujućih presuda za ratne zločine, značajnim smanjenjem kazne osuđenima i potvrđivanjem oslobađajućih presuda optuženima, što navodi na sumnju u političku pozadinu tih odluka.^[17]

Srpskim tužilac za ratne zločine je najavio žalbu na presude, posebno zbog toga što je oslobođen glavni osumnjičeni, komandant specijalne policijske jedinice koja je obavila masakr^[4]. Suva Reka je prvi slučaj ratnih zločina u Srbiji povezan sa otkrićem masovne grobnice nakon svrgavanja Slobodana Miloševića^[10].

• Operacija Potkovica
• Udruženi zločinački poduhvat
• Ratni zločini u Kosovskom ratu
• Masakri Albanaca u Kosovskom ratu

• Masakr u Suvoj Reci (dosije)
• Suđenja za ratne zločine u Srbiji: Slučaj Suva Reka
• O suđenju Suva Reka: Od organizovanog zločina do organizovane laži
• Intervju: Hisni Beriša, predsednik Udruženja porodica ubijenih i nestalih u Suvoj reci
• Presuda za Suvu Reku nije pravična