Ipatije

Ipatije je bio sin Sekunda i Cesarije, rođene sestre budućeg cara Anastasija I. Nije poznato tačno kada je Ipatije rođen. Majčina porodica je bila rodom sa Balkana, tačnije bila je iz grada Dirahiona na obali Jadrana (današnjeg Drača u Albaniji). Anastasije je ostvario karijeru dvorskog dostojanstvenika u vreme cara Zenona (474.-491.) i moguće je da je već tada doveo i članove svoje familije u Carigrad, pre svih dve sestre Cesariju i Magnu i njihove porodice.

Nakon Anastasijevog stupanja na tron 491. počinje i pravi uspon njegove rodbine. Ipatije je verovatno već 492. započeo vojničku karijeru tokom rata koji je novi car morao da vodi protiv odmetnutih maloazijskih gorštaka Isavrijanaca. Nije poznato kakvu je ulogu tokom ovog rata Ipatije imao, ali je carska vlada odnela konačnu pobedu 498. godine. Nakon toga, možda u cilju popularizacije potencijalnog prestolonaslednika, ili kao vid nagrade za držanje u ratu, Ipatije je 500. godine promovisan u konzula. Verovatno se tih godina i oženio sa Marijom, devojkom rodbinski povezanom sa Ancijom Julijanom, ćerkom zapadnorimskog cara Olibrija.

Krajem 502. godine persijski kralj Kavad I je upao u rimski deo Jermenije i zauzeo nekoliko utvrđenja. Po padu Amide, Anastasije je opremio brojnu vojsku i uputio je na istok u proleće 503. pod komandom trojice vojskovođa: Ipatijem, Patrikijem i Areobindom, mužem Ancije Julijane. Ipatije i Patrikije su izgleda nosili titule vrhovnih zapovednika vojske (magistri militum praesentalis), dok je Areobind bio vrhovni komandant vojske na Istoku (magister militum per Orientalis). I pored zvučnih titula vizantijski zapovednici su između sebe bili zavađeni. Patrikije i Ipatije su sa za ono vreme ogromnom vojskom od 40.000 ljudi ostali neaktivni u okolini Amide, dok je Areobind sa 12.000 vojnika morao sam da se nosi sa Kavadovim brojnijim ratnicima kod Nisibisa. Pošto podmićivanjem nisu uspeli da zauzmu Amidu, Ipatije i njegov kolega su poraženi u blizini Samostate. U jesen 503. godine Anastasije je opozvao sestrića u Carigrad, a vrhovna komanda je poverena carevom kancelaru (magister officiorum) Celeru koji je do 505. uspeo da preokrene ratnu sreću u rimsku korist i sklopi povoljan mir sa Kavadom.

Nakon neuspeha u ratu sa Persijom, Ipatije je jedno vreme bio neaktivan u vojnoj službi, ali se 513. pominje kao vrhovni zapovednik rimske vojske u Trakiji (magister militum per Tracias). Međutim, saveznički odredi varvara, stacionirani u provinciji Skitiji (današnja Dobrudža) pobunili su se zbog odbijanja cara Anastasija da im isporuči dovoljna sledovanja namernica. Na čelo pobune stao je popularni vojskovođa Vitalijan koji je ubrzo nastupio i kao zaštitnik pravoslavnih protiv careve monofizitske politike. Da stvar bude gora, ubrzo se pokazalo da Ipatije ne uživa popularnost i poštovanje svojih vojnika, pošto je se vojska Trakije, Skitije i Mezije priključila Vitalijanu. Najzad, Ipatije je bio i u ličnom sukobu sa Vitalijanom čiju je suprugu nekada uvredio. Nakon što je odmetnuti vojskovođa neometano doveo svoju vojsku od 50.000 vojnika pred Carigrad i neuspešno opseo prestonicu, Ipatije je zamenjen Kirilom.

Ni promena na mestu komandanta Trakije nije donela više sreće carskoj vojsci. Vitalijan je potukao i ubio Kirila, a zatim je krajem 513. porazio drugu carsku vojsku pod zapovedništvom Ipatija i Alatara. Carske snage su pretrpele poraz u blizini Odese (današnja Varna na bugarskoj obali Crnog mora), a obojica zapovednika su zarobljena. Ipatije je kao Vitalijanov zarobljenik morao da istrpi čitav niz javnih poniženja sve dok nije oslobođen nakon što je njegov ujak isplatio nečuveno visoku otkupninu od oko 5.000 funti zlata.

Nakon teškog poniženja, Ipatije je 516. poslat na istok Carstva gde je postavljen na položaj vrhovnog zapovednika vojski Istoka (magister militum per Orientalis). Za razliku od Anastasija, Ipatije je bio sledbenik halkedonskog (pravoslavnog) simbola vere i boravak na Istoku iskoristio je da ode na hodočašće u Jerusalim. Poznato je da je bogato obdario lokalne crkve i manastire i da se sastao sa vođama pravoslavnih, između ostalih i sa sv. Savom Osvećenim. U julu 517, tokom boravka u Kilikiji, odbio je da se sastane sa čuvenim monofizitskim teologom, antiohijskim patrijarhom Severom.

Anastasije je iznenada umro 8. jula 518. godine. Stari car se nije jasno odredio u pogledu naslednika prestola, mada se u javnosti očekivalo da ga nasledi jedan od tri sestrića: Ipatije, njegov brat Pompej ili njihov brat od tetke Prob. Ipatije je, kao najstariji među njima i kao iskusan, ali ne i uspešan vojskovođa, bio očekivan kao kandidat za cara. Međutim, u vreme Anastasijeve smrti bio je u dalekoj Antiohiji, a pod pritiskom carske garde eskubitora na carigradskom hipodromu senat i okupljeni narod su 9. jula prihvatili za novog cara komandanta garde Justina I.

Justin je ubrzo abolirao Vitalijana i pozvao ga u prestonicu, dok je Ipatije (ponovo) smenjen. Ali, kada je Vitalijan, možda kao potencijalni rival u pogledu carske vlasti, uklonjen 520. godine, njegov protivnik Ipatije je ponovo vraćen na mesto zapovednika istočnih vojski. Na ovom mestu će, uz dvogodišnji prekid (525.-527.) ostati do 529. godine. U međuvremenu, Kavad I je u cilju obezbeđivanja prestola svom trećem po starini sinu, budućem Hozroju I, predložio Justinu da adoptira Hozroja. Pregovori su povereni Ipatiju, koji je navodno, po dostavama koje su stizale sa persijske strane, učinio sve da sporazum ne bude postignut iz čiste pakosti prema caru. I pored smene, istraga nije obezbedila dokaze o Ipatijevoj nelojalnosti.

Justin je ipak po nagovoru svojih pravnika odbio da usini Hozroja i ozlojeđeni Kavad je otpočeo dugotrajni Iberijski rat (526-532). Nakon Justinove smrti 527. presto i energičnije vođenje rata je preuzeo Justinijan I. Jedna od mera novog cara bila je i dovođenje darovitog Velizara na Ipatijevo mesto 529. godine.

Po povratku sa Istoka, Ipatije, koji je od 525. nosio počasnu titulu patrikija, je vodio život carigradskog senatora. Izgleda da posle svega nije imao daljih ambicija. Kao posledica zaoštravanja Justinijanove fiskalne politike, 13. januara 532. u Carigradu je izbio ustanak "Nika". Deme Plavih i Zelenih su se udružile i zauzele ključne položaje u Konstantinopolju, da bi narednog dana zapalile nekoliko javnih zdanja i tražile smenu nepopularnih velikodostojnika. Najzad, 15. januara uveče svetina na hipodromu je izvikala za cara Proba, Ipatijevog brata od tetke. Prob, koji je predvideo mogućnost ove opasne počasti, je prethodno već diskretno napustio prestonicu. Ipatije i njegov brat Pompej su tih dana boravili uz cara na dvoru. Justinijan je pak, u strahu od izdaje, 17. januara naredio svim senatorima da napuste njegovu palatu. Ipatije i Pompej su ga molili da ih ne otpušta kućama, ali je car ostao neumoljiv.

Narednog dana, Justinijan se pojavio na hipodromu pokušavajući da umiri pobunu ličnim obraćanjem okupljenima. Svetina ga je najurila pogrdama a zatim je izvikala Ipatija i dovukla ga na Konstantinov forum. Nevoljni uzurpator je bukvalno izvučen iz zagrljaja supruge koja je kroz plač molila okupljene da ne čine to što su namerili jer će doneti nesreću njenoj porodici. Ipatije, za koga Prokopije iz Cezareje beleži da je bio polumrtav od straha, je potom okrunjen zlatnom dijademom, ogrnut purpurnim plaštom i odnesen na ramenima pristalica na hipodrom. Zatim je postavljen na presto u carskoj loži i okružen gardistima. Pokušaj Velizara da ga zarobi uz pomoć svojih lojalnih bukelara nije uspeo upravo zbog insistiranja gardista na neutralnosti visokih vojnih krugova. Najzad, ustanak je okončan kada su Velizar i Mund upali na hipodrom sa malobrojnom ali odlično uvežbanom vojskom plaćenika i masakrirali oko 30.000 pobunjenika bez obzira na godine i pol. Zlosrećni Ipatije je uhapšen i izveden pred cara zajedno sa bratom Pompejem. Po Prokopiju, držao se hrabro, dok je Pompej preklinjao cara za milost. Hipatije je uzvratio bratu da se ne ponižava dalje pošto su već osuđeni na smrt. Po hroničaru Jovanu Malali Ipatije je takođe molio Justinijana za milost tvrdeći da je iz lojalnosti prema caru prihvatio krunu i okupio pobunjenike na hipodromu kako bi se carski odredi lakše obračunali sa njima. Justinijan je navodno odgovorio pitanjem zašto onda nije ništa učinio da spreči razaranje i paljenje grada, nakon čega je Ipatije prihvatio svoju sudbinu. Po kasnijoj tradiciji, Justinijan je bio spreman da pomiluje Anastasijeve sestriće, ali je na Teodorin mig ipak naredio njihova pogubljenja.

Ipatije i Pompej su zatim ubijeni i njihova tela su bačena u more. Talasi su kasnije izbacili Ipatijevo telo na obalu i Justinijan, koji izgleda ipak nije gajio lično neprijateljstvo prema svom neuspešnom takmacu, je dozvolio sahranu u crkvi sv. Mavra. Prob je prognan iz Carigrada, ali je ubrzo opozvan, a njegova imovina je konfiskovana. Slično se desilo i sa Ipatijevim imanjem, ali je zatim ipak vraćeno njegovoj supruzi Mariji i sinu Pompeju Mlađem.

• R. Browning, Justinian and Theodora, London 1971.
• The Prosopography of the Later Roman Empire II: A.D. 395-527, ed. J.R. Martindale, Cambridge 1980, str. 577-81.