Омејадски Калифат

Након смрти халифе Алије на власт је дошао Муавија, син Ебу-Суфијана и Хинде, заклетих непријатеља ислама све до освајања Мекке када су и сами прихватили ову вјеру. Први је исламски владар од којег се рачуна династија. Дошао је на власт прихвативши се хилафета којег је преузео после атентата на халифу Алију. Хилафет завршава смрћу халифе а Муавија је пред крај свог живота одлучио на своје мјесто поставити сина Језида. Обичај је био халифу бирати на шури, скупу племенских представника који су својим гласањем доносили све важније одлуке. Муавија није укинуо тај обичај али је на разне начине наговорио и/или подмитио племенске вође да гласају за њговог сина. Језид је први халифа изабран на овај начин. Династија Емевијја је трајала 90 година и бројала је 14 владара.

Ово доба је запамћено по много негативних и позитивних догађаја. Назива се и крвавим добом муслимана јер се на непоштен начин долазило на власт. Већина тих халифа је живјела расипнички, што се такођер коси са принципима ислама и праксом дотадашњих халифа.

Територијално, Исламско царство се значајно проширило. Освојени су и дијелови Европе: Шпанија те дио Француске (Лион и Бордо). Средиште хилафета је премјештено из Медине у Дамаск. Ширили су арапску културу на свим подручјима новог исламског царства. Увели су арапски новац и арапски језик у свим новоосвојеним државама, те градили џамије.

Примјетан је и утицај Бизантије на владаре овог доба. Оно што су преузели из њихове културе се првенствено огледа у увођењу личне гарде, обавјечтајне службе и строге војне државе Изградили су флоту. Организацију државе су засновали на бизантским принципима. Основали су прву пошту на овим подручјима. Увели су и судство али једино њихова пресуда је била важећа и коначна.

Владавина Емевијја је завршила доласком Абасида на власт који су тада одлучили смакнути све из династије Емевија. Преживио је само Абдурахман I са својим тринаестогодишњим братом. Њих двојица и њихов ослобођени роб Бедр су пет година лутали по исламском царству, док нису завршили на истуреном шпанском крају ове империје. Ни муслимани овог поднебља нису били заинтересовани за Абасидску власт, нити су их Абасиди на то приморавали, што је Абдурахман I искористио. Послао је Бедра да говори о успостављању емевијске власти што су Шпанци и пихватили. Под управом Абасида остало је Арапско полуострво, Перзија, Ирак, Сирија, Џезира, Египат и Сјеверна Африка, а под влашћу Емевија било је Пиринејско полуосрво којим су владали од 756. до 1031. године, а власт над и једним дијелом муслимани су потпуно изгубили тек 1492.

Пријестолница Емевијског царства у Шпанији била је Кордоба. У ово вријеме Кордоба је значајно узнапредовала, али убрзо је дошло до немира. Кршћани који су имали право удруживања и живота у властитим заједницама почели су захтјевати одвајање од муслиманског царства. С друге стране Шпанија долази на удар крсташких ратова и бива поражена у једном од њих (1198. - 1216.) Кордоба је освојена 1232. Дио Шпаније око Гранаде је остао у муслиманској власти до 1492. Међутим, првенствено због борбе за власт, 1486. почиње граађански рат. Краљ Фердинанд и краљица Изабела су опколили Гранаду и тражили од муслимана да се предају заклевши се при томе да неће рушити џамије, вакуфску имовину и поштовати обичаје муслимана. Међутим ово се није остварило, и Шпанија је убрзо постала дијелом инквизиције.

Већ самим доласком Абдурахмана I започела је градња џамија и школа, првих исламских школа у Европи. Међутим Шпанија је била најнапреднија у доба Абрурахмана III. У Кордоби је тада било око седамсто џамија, тристо јавних хамама, те библиотека са 600 000 свезака разних дјела.

У току владавине Емевија Кордоба је била центар ткалачког заната и резбарија од слоноваче. Развијена је производња свиле, коже, отворени су рудници сребра и злата. Захваљујучи њима начин производње папира је пренешен у Италију па онда и у Француску. Зналајн утицај су имали и на школство, јер су подњиховом владавином отворени и универзитети у Кордоби, Свиљи, Гранади и Малаги.

Најзачајнији научници овог периода су:

• Ел-Гафики, љекар, сакупљач биљака које је именовао на три језика: арапском, берберском и латинском.
• Ез-Зеккели, астроном
• Ибнул Хајјан, хисторичар
• Абдурахман ибн Халдун написао Мукаддину, хисторија Арапа, Бербера и Перзијанава као филозофију хисторије
• Ибн Џубјер, путописац
• Ибн Бетута филозоф, љекар и музичар
• Ибн Ружд (Аверроес), филозоф, астроном, љекар.

Емевијјске Халифе у Дамаску

Муавија I ибн Аби Суфијан, 661–680

Језид I ибн Муавија, 680–683

Муавија II ибн Језид, 683–684

Марван I ибн Хакам, 684–685

Абд ал-Малик ибн Марван, 685–705

ал-Wалид I ибн Абд ал-Малик, 705–715

Сулејман ибн Абд ал-Малик, 715–717

Омер ибн Абдулл-Азиз, 717–720

Језид II ибн Абд ал-Малик, 720–724

Хишам ибн Абд ал-Малик, 724–743

ал-Wалид II ибн Језид II, 743–744

Језид III ибн ал-Wалид, 744

Ибрахим ибн ал-Wалид, 744

Марван II ибн Мухаммад 744–750

Емевијјски Емири у Кордоби

Абдурахман I, 756–788

Хишам I, 788–796

ал-Хакам I, 796–822

Абдурахман II, 822–852

Мухаммад I од Цóрдобе, 852-886

Ал-Мундхир, 842 - 888

Абдаллах ибн Мухаммад, 888–912

Абдурахман III, 912–929

Емевијјске халифе у Кордоби

Абдурахман III, 929–961

Ал-Хакам II, 961–976

Хишам II, 976–1008

Мухаммед II, 1008–1009

Сулејман, 1009–1010

Хишам II, 1010–1012

Сулејман, 1012–1017

Абдурахман IV, 1021–1022

Абдурахман V, 1022–1023

Мухаммед III, 1023–1024

Хишам III, 1027–1031

Емевијјски табини

Језид бин Муавија

Абд ал-Малик ибн Марван

• Халифа
• Абасиди