Мљет

Мљет се налази у дубровачком архипелагу и његов је највећи оток. Површина му износи 100,4 км². Издуженог је облика јер је дуг 37 километара, а широк само 3 километра. Од полуотока Пељешца га дијели Мљетски канал. ��ротеже се у смјеру сјеверозапад – југоисток. Сматра се најшумовитијим отоком на Јадрану, више од 70% површине је покривено шумама, а унутар националног парка покривеност прелази и 90%, због тога и има надимак најзеленији оток Хрватске.

Мљет се налази унутар изобате од 100 метара што показује да је некоћ био саставни дио сусједног копна, као и сви хрватски отоци. Рељеф отока има рашчлањен и врло динамичан изглед. Највиши врх отока је Велики град (514 м), док у исто вријеме многи врхови прелазе 300 метара. Уздуж отока постоје многе крашке удолине (поља) те стотињак мањих долова. Око Мљета има више оточића и гребени.

Литолошки састав Мљета је прилично једноставан. Оточни труп је изграђен од вапненца и доломита мезозојске старости. Неки стручњаци тврде како на Мљету постоје предјели с вулканским стијенама. Геолошки најстарији дијелови отока, горњојурске наслаге, се налазе на релативно уској зони у средишњем дијелу јужне обале. Падине нагиба веће од 55 ступњева, стрмце, налази се на југозападној обали отока. Скоро су окомити и изложени отвореном мору и великим валовима који их обликују абразивним дјеловањем. Стрме падине најчешће су показатељи дубоког мора одмах уз обалу, па тако неки стрмци завршавају тек на 80 м дубине. На дну Малог језера присутне су двије дубоке јаме које се протежу до дубине од 38 и 50 м. Као типични кршки оток, Мљет је богат шпиљама и јамама од којих се дубином истиче 77 м дубока јама на Брекалцима. У јами Јарач на понти од Граца крај Полача налазе се ријетки седрени сталактити, карактеристични по томе што расту калцифицирањем биљака које живе на њима. Ови сталактити су први пут у Хрватској забиљежени 2007. године у шпиљи Галичњак на југоисточном дијелу отока. Осим копнених, бројне су и морске шпиље и јаме.

Мљетска је обала врло разведена, док се посебно истичу сјеверозападне обале (Велико и Мало језеро, увале Ластовска и Помена те заљев Полаче) и југоисточне обале (Саплунара).

Мљет припада медитеранском климатском подручју па су љета суха и дуга, док су зиме кишовите и благе. Прољетно – љетно раздобље је најчешће обиљежено сухим, топлим, сунчаним и ведрим временом, док киша пада само у случају невера или јаког јужног вјетра. У љетним мјесецима најчешћи је вјетар маестрал. Јесенско – зимско вријеме је прилично свјеже јер знаде пухати јака бура. Кише су честе због изложености јужним вјетровима. Температура се ријетко спушта испод нуле, а снијег у правилу падне једном у десетљећу.

Отоци Јадранског мора по свом природном положају су одувијек гравитирали Средоземљу, али и непосредном динарском залеђу, одакле су дошли и први становници на Мљет.

Главни чланак: Илирско становништво на Мљету

Први становници на Мљету били су Илири из племена Ардијејаца, који су, преко луке Прапратно на полуотоку Пељешцу, дошли на Мљет прије 4000 година. Први дотицај с Мљетом имали су у лукама Собра и Окукље, јер су биле најближе Пељешцу, али су такођер дошли у дотицај с лукама Полаче и Козарица. Дошавши на потпуно пошумљени оток, полако су се насељавали уз изворе питке воде и уз рубове оточких долова. Живјели су у маленим настамбама саграђеним од сухозида, док су их покривали гранама макије и бора. Бавили су се сточарством, поглавито узгојем коза и оваца, ловом и риболовом. Постепено су крчили шуме, што је примарно био посао мушког становништва, док је женско становништво на прокрченим дијеловима садило жито. Живјели су у мањим и већим племенима, који међусобно нису комуницирали јер су били претјерано непријатељски расположени. Доказ томе су многобројни остаци тзв. градина, које су служиле за обрану од непријатељског племена или за обрану од заједничког немљетског непријатеља. Градине никад нису пронађене у близини мора, већ су све, без изнимке, на средње високим и лако обрањивим узвишењима. Начин градње и одабир мјеста скоро је идентичан за све пронађене градине. С једне стране је непрелазна природна баријера, а с осталих страна су градили зидове од неколико слојева камења, па се за вријеме сукоба у градине могло склонити више од 100 људи. На мјесту градине увијек је био добар поглед на околицу, најчешће на околна брда, поља те море. Многе су градине биле окренуте према Мљетском каналу. Илирско је становништво било гушће насељено на средини отока и у западном дијелу (на том је подручју пронађено највише остатака градина и гробова, док их је на источном дијелу ��ного мање.

Главни чланак: Римска палача у Полачама (Мљет)

Главни чланак: Далмација (римска провинција)

Први повијесни записи о отоку Мљету везани су за грчке морепловце, који су, пловећи према својим колонијама на Корчули, Вису и Хвару, сигурно пролазили кроз Мљетски канал те се склањали у мљетске увале за вријеме јаких јужних вјетрова. Осим за вријеме неповољног времена, Грци су се склањали у заљеве Собра и Полаче због извора питке воде, који су били у близини морке обале. Материјалних доказа о становању Грка на Мљету нема па се дâ закључити како Грци Мљет нису ни насељавали, већ су га користили за одмор и као заклон од лошег времена. Доказ томе су подморска налазишта грчких амфора у данашњим лукама Окукље, Собра и Полаче, која су настала усред страдавања бродова у невремену или за вријеме гусарских напада локалног становништва. Мљет је под власт Римљана дошао 167. године пр. н. е. кад је ардијејски владар Генције заратио против Рима и у том рату био побјеђен. У то су вријеме Римљани освојили подручје до данашње Албаније. Власт Рима на Мљету је била номинална јер су Илири и даље гусарили Мљетским каналом. Прве конкретне податке о Мљету налазимо код римског писца Апијана, који је описивао ратове цара Аугуста с локалним становништвом на Мљету. Апијан у својем дјелу Де ребус Иллyрицис наводи како је Аугуст разорио илирски град Мелитусу 35. године пр. н. е. због учесталих гусарских напада на римско бродовље. Покоравањем локалног становништва, Римљани у заљеву Полаче, током 3. стољећа, почињу градити импозантну палачу у којој је столовао римски управитељ овог посједа. Палача је имала и обрамбену функцију, о чему свједоче двије јаке куле на њезиним крајевима. Уз палачу, током времена, изграђене су и двије ранокршћанске базилике и терме, што указује да је у палачи, осим управитеља, живјело и свећенство и, што упућује да је Полаче у оно вријеме живјело и функционирало као касноантички, односно раносредњовјековни град. Стварајући везе, понајприје трговачке, с Илирима, Римљани су постепено потпуно романизирали локално становништво, које је радило физичке послове за потребе римског становништва. Остаци гатова у подморју Полача указује на то да су Полаче већ тада биле трговачка лука из које је бродовље извозило дрво за градњу и огрјев, а увозило све што је на Мљету онда било потребно.

Главни чланак: Неретванска кнежевина

Након подјеле Римског Царства на Источно и Западно, Мљет је припао Западном Римском Царству и остао његовим дијелом све до његовог коначног пада те је послије тога, 493. године, потпао под власт Источних Гота. Након Јустинијановог похода 535. године против Источних Гота, Мљет је, заједно с цијелом Далмацијом, припао Источном Римском Царству. Кроз сво ово вријеме, Мљет је остао насељен, поглавито његов западни дио, понајприје захваљујући римској палачи у Полачама, која је још увијек пружала могућност доброг живљења и сигурног заклона. Досељењем Славена на просторе Далмације, на Мљету затјечу романско кршћанско становништво, о чему свједоче базилике у непосредној близини палаче у Полачама. Долазак Славена и Авара на ова подручја доноси повијесну прекретницу поглавито зато што су разорили сва римска градска упоришта па тиме и службено завршава римска владавина, која је трајала дуже од 800 година на овим просторима. У то вријеме сво романско становништво с копна бјежи на отоке па тако Мљет прима исељенике из Нароне, Рагусиума те мањих римских мјеста с Пељешца и Корчуле. Према Константину Порфирогенету у то вријеме настају Склавиније које се називају: Дукља, Травунија, Паганија (предио од Цетине до Неретве), Хрватска и Србија. Мљет је потпао под власт Неретванске Паганије током 7. и 8. стољећа. Доласком на власт Михајла II. Муцавца, власт у Бизанту почиње слабјети, што Неретвани искориштавају за насељавање Мљета. Цар К. Порфирогенет, у свом је дјелу Де администрандо империо написао како се Мљет, Корчула, Хвар и Брач налазе под влашћу Неретвана, који тамо живе, држе стоку и од ње живе. Неретвани на Мљет долазе преко Пељешца, исто као и Илири, а своје насеље (прво славенско насеље на Мљету) граде изнад данашњег насеља Марановићи и називају га Врхмљеће (касније ће се спустити у Окукље, које им је до тада служило као рибарска лучица, што ће резултирати потпуним гашењем старе матице у Врхмљећу). Баве се ратарством и сточарством, а у полаганим миграцијама насељавају велико плодно поље на средини отока. Из те насеобине настат ће, касније, Бабино Поље, друго славенско мјесто на отоку, док ће треће постати Блато, такођер насељен због изузетно плодног тла. Четврто мјесто постат ће Жаре, на крајњем истоку отока, из којег ће се становништво касније преселити у насеље Корита, потпуно невидљиво с мора и зато врло сигурно за живот. Славени су насељавали источни дио отока, гдје је ослабио утјецај романског становништва из Полача, које је држало подручје до Црне кладе (подручје данашњег националног парка Мљет) и које је све до 11. стољећа држало власт на западном дијелу отока, успоравајући насељавање Славена. Романско становништво се крајем 10. стољећа сукобило с Неретванима. Неретвани су добили битку, што је резултирало потпуним исељавањем неславенског становништва. Полаче, као континуирано насељено подручје од 1. стољећа, полако замире те на том подручју неће никнути ново насеље пуних седам стољећа.

Главни чланак: Дукља

Главни чланак: Рашка (држава)

Кратко након побједе у борби с романским становништвом и истјеривањем истог с отока, Неретванска се област распада. Дио њезиног подручја припало је средњовјековној држави Хрватској док су отоци Корчула и Мљет припали Захумљу, којим је владао кнез Љутовит и у његовом ће посједу остати до половине 12. стољећа. Љутовит је за вријеме своје владавине даровао бенедиктинском опату Петру цркву св. Панкрација у Бабином Пољу и запријетио свим становницима отока и околице да ни на који начин не смију узнемиравати или ометати бенедиктинце у њиховом посједовању цркве и земље. У то је вријеме Љутовит уживао потпору Бизантске власти, али кад је српски кнез Војислав побиједио бизантску војску, аутоматски је потукао и Љутовитову. Захумље је изгубило самосталност коју је имао за вријеме Бизанта и, заједно с Мљетом, потпао под Дукљу. Мљет је остао под Дукљом и за вријеме Војиславовог насљедника Михајла (1050. – 1082.), о чему свједочи и завјетна црквица св. Михајла у данашњој ували Сутмихољској у којој је пронађен предроманички плетер. Под власт Дукље тада долазе Травунија и Рашка, а доласком на власт рашког кнеза Десе, Мљет је дошао под Рашку власт. У том периоду на Мљету су се одиграли значајни догађаји који ће битно утјецати на његову даљњу културно – економску повијест.

Главни чланак: Бенедиктинци

Бенедиктински самостан на Локруму, средином 11. стољећа, под своју је власт узео бенедиктински посјед што га је кнез Љутовит дао опату Петру у трајно власништво. Локрумски бенедиктинци тај су посјед имали у власништву 200 година и сматрало се да је највриједнији посјед на отоку због врло плодних и обрадивих површина које је посједовао. Због контрибуција које су локрумски бенедиктинци добивали с Мљета, нипошто се нису хтјели одрећи тог посједа, што је изазвало проблеме кад су на оток дошла тројица бенедиктинаца пулсанског реда из Апулије. Бенедиктинци Марин, Шимун и Вилим су на оток дошли из Монте Гаргана у Италији те су први дотицај с Мљетом имали у ували Сутмихољској гдје су бенедиктинци имали свој посјед. Будући да никад није пронађен ниједан остатак неког свећеничког двора, предпоставља се да су одмах по доласку почели тражити мјесто за живот те су га нашли на маленом отоку у језеру на западном дијелу отока. Тај дио отока био идеалан за бенедиктинце јер то подручје скоро уопће више није било насељено, а извори питке воде и плодна поља били су им на дохват руке. У сукобу око посједа у Бабином Пољу изашли су као побједници јер су добили тај посјед у власништво. Цркву су изградили у врло кратком року јер папа Иноцент III. у својој були од 1198. спомиње и самостан свете Марије као свој посјед. У врло кратком року изградили су и самостан уз цркву, а исправом српског краља Стефана Првовјенчаног, посједи у Бабином Пољу постају власништво самостана Св. Марија, а у исто вријеме самостан постаје вазални господар цијелог Мљета те су у врло кратком року утврдили своју феудалну власт на цијелом отоку. Бенедиктинци су сву храну производили сами својим радом, а домаћем су становништву показивали како узгајати поједину културу што је увелике унаприједило пољопривреду на отоку. Осим за господарство, бенедиктинци су одиграли велику улогу у развоју писмености. Сматра се да је књижница самостана на Мљету припадала међу десет највећих бенедиктинских опатија у цијелој Далмацији. С временом бенедиктинци су постали и црквена и цивилна власт на отоку. Посебном листином изданом у Дубровнику 24. рујна 1345. године самостан ослобађа све оточане од свих контрибуција и служби према опатији, али уз годишњи приход од 300 перпера и једне кокоши по обитељи. Јачину и важност мљетског самостана показује и чињеница да су сви бенедиктински самостани на подручју Далмације, осим оног на Локруму, били подложни самостану на Мљету.

Главни чланак: Дубровачка Република

Након доношења мљетског Статута 1345. године и након ослобађања оточана од кметске подложности, Дубровчани су се полако почели припремати да што прије успоставе своју власт на Мљету. Дипломатским су путем, служећи се бројним смицалима, успјели побунити локално становништво против опатије те им помогли да се ријеше њезиног феудалног господства. За вријеме те борбе, Мљећани су примали богату помоћ из Дубровника, али кад су схватили да добивају само привидну слободу и да се њихова власт све више стеже било је прекасно за било какв отпор. Побуна коју су Мљећани подигли била је врло брзо угушена те је тада Дубровник своју власт проширио и на Мљет. Велико вијеће је 9. рујна 1410. године донио закључак о потчињавању отока Мљета кнезу Шипана и Отока, а 15. студеног 1410. године Велико вијеће доноси прописе о Мљету чиме је Мљет дефинитивно постао дио Дубровачке Републике. Мљет ће под Дубровником остати све до укидања Републике 1808. године.

Укидањем Дубровачке Републике, Мљет постаје дијелом Илирских провинција, а послије ће на Мљету владати Аустрија. Послије Првога свјетског рата Мљет је дио Државе СХС, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (бановине Хрватске). Тијеком Другога свјетског рата Мљет је окупиран од Нијемаца и Талијана. Становништво с радошћу прихваћа новоосновану Независну Државу Хрватску, али се одмах и разочарава јер је Мљет, 14. свибња 1941. године, предан фашистичкој Италији заједно с великим дијелом Далмације. Тако је, први пут у повијести, био физички одвојен од својега природног окружја (залеђа), јер су Дубровник и Пељешац остали у саставу НДХ. Почиње поступна талијанизација становништва. На оток се доводе талијанске учитељице, те дјеца умјесто хрватскога, уче талијански језик. Почињу се устројавати први партизански одреди, а 21. травња 1944. године изведен је први поморски десант на Мљет. Рат је на отоку завршио повлачењем њемачких снага 10./11. коловоза 1944. године. Мљет је поново дио Хрватске, испрва као Федералне Државе Хрватске (у саставу Демократске Федеративне Југославије), касније Народне Републике Хрватске (ФНРЈ) и Социјалистичке Републике Хрватске (СФРЈ). Од 8. листопада 1991., темељем изражене жеље хрватскога народа на референдуму о самосталности Хрватске, Мљет је дио демократске, неовисне и суверене државе Хрватске.

О броју становника отока кроз Средњи вијек немамо никаквих службених записа, премда се према записима Мљетске канцеларије може закључити како је Мљет у 14. и 15. стољећу био густо насељен на својој источној страни, гдје су настала прва стална насеља. Због сеоба становника према мору и на плоднија подручја, насеља су се често гасила, једнако као и због епидемија куге, која је неколико пута похарала Мљет, односећи и по двије трећине укупног становништва.

Први прави попис становника на Мљету извршила је Дубровачка Р��публика 1673.-1674. када је Мљет имао 662 становника. Други попис становника на Мљету је извршен за вријеме француске окупације те је Мљет 1807. године имао 896 становника. Од 1857. године на Мљету је редовито вршен попис становника:

Кретање броја становника 1857.-2001.^[12]

Према посљедњем попису становника из 2001. године на Мљету живи 1111 становника, што га сврстава на 17. мјесто међу хрватским отоцима. Густоћа становника је 11.1/км². Већина се изјашњава Хрватима (99%), чији је матерински језик хрватски, те као католици (96%), од осталих вјероисповјести на Мљету има православаца, јеховиних свједока, евангелиста те припадника исламске вјероисповјести^[13].

Мљет је богат вегетацијом, те је преко 70% површине отока прекривено шумом, која се дијели на двије велике скупине: шуму алепског бора и зимзелену лиснату шуму храста црнике. Уз ова два типа шуме, јављају се још макија, гариг и камењар. Шуме алепског бора, посебно богате на подручју НП Мљет творе најочуванији и најљепши тип шуме такве врсте на Медитерану, једнако као и шуме храста црнике. Једина већа аутохтона шума храста црнике на Јадрану се налази на отоку Рабу (шума Дундо). У предјелу Саплунаре, на истоку отока, јавља се самоникла шума питомог бора, пиња. Тај је дио отока заштићен као резерват природних ријеткости. Данас познату флору лишајева отока чини укупно 161 врста, а најпогоднија станишта су им стари маслиници те неопожарене шуме црнике. Значајни су налази из рода Уснеа, особито Уснеа рубицунда, којој је оток Мљет засад једино налазиште у Хрватској. Забиљежене су и својте из лишајне свезе Лобарион пулмонариае, која је врло осјетљива на микроклиматске промјене и онечишћење па може послужити као одличан индикатор квалитете зрака. Од 133 врсте гљива забиљежене у парку, десет врста налази се на Црвеном попису угрожених гљива Хрватске. Истичу се Ентолома реинwалдии, Цлитоцyбе цоллина, Дермолома цунеифолиум и Дермолома јоссерандии.

Од животињских врста на Мљету најзаступљеније су куна бјелица, миш, пух, јеж, жаба, обична чанчара, мали скакавци, бројне птице (кос, дивљи голуб, обични врабац, велика ушара, галеб, сокол и друге) те бјелоушка и сљепић. До Првог свјетског рата на Мљету је било и змија отровница, али је аустријска шумарија 1910. година на Мљет довела неколико парова индијског малог мунгоса те су змије отровнице потпуно истребљење с отока. Осим мунгоса, на Мљет су још доведени и јелени, муфлони, дивље свиње, зечеви, јаребице и фазани. Једино су се јелени и дивље свиње успјели размножити у довољно великом броју.

Подземна фауна изнимно је богата, с педесетак врста бескраљешњака од којих је двадесетак ендема. Међу забиљеженима су кукци корњаши, пужеви, пауци, лажиштипавци, скокуни, једнаконожни ракови и косци. Неколико врста су новитети за Мљет, Хрватску па чак и за знаност. Истичу се оточни ендеми кукци корњаши гобанцов подземљар (Спеонесиотес гобанзи) те Крилеова мрвица (Брyаxис крилеи), први представник овог рода на Мљету; пуж мљетски шпиљски пасјак (Меледелла wернери); ракови мљетска бодљикашица (Цyпходилидиум абсолони) и Гамулинов шпиљски веслоножац (Спелеохварелла гамулини).

Уз обалу се налазе богата ловишта плаве и бијеле рибе, а подморје је богато и јастозима, раковима и хлаповима. На већим дубинама живе разни кораљи, од којих су најпознатији црвени и камени кораљ. Уз вањске, јужне обале Мљета, прије је било станиште средоземне медвједице. На подручју парка обитава тридесетак парова морских вранаца који се хране искључиво рибом ронећи и до 60 м дубине. На разини испод 30 м дубине температура мора износи просјечно мање од 11 Целзијевих ступњева тијеком цијеле године, што није увјетовано околним морем јер долази тек до слабог вертикалног мијешања слојева. У слоју су нађене стално повишене вриједности храњивих соли, клорофила, фитопланктона и зоопланктонских врста. Слична појава биљежи се само у дубоким браздама Средоземног мора. Ово је подручје јаких морских струја и појаве уздизања хладних слојева мора богатих храњивим тварима из дубина на површину. То погодује коралигенским заједницама, па се тако налази и цијењени црвени кораљ (Цораллиум рубрум) као и шездесетак других врста кораља. Како су осјетљиви на температурне промјене које се збивају све чешће, трају све дуље и захваћају све дубље слојеве мора, долази до одумирања ткива и угибања кораља.

На отоку постоје три велика извора бочате воде (блатине) код Блата, Собре и Прожуре, које служе за наводњавање поља и као извор питке воде у љетним мјесецима јер Мљет још увијек није спојен на државни водовод. У блатинама се зими стварају велика мрјестилишта јегуље. Осим блатина, постоје мањи извори питке воде, од којих су највећи у Полачама, у Оманима крај Собре те на Водицама код Полача и код Бабиног Поља.

Због релативно маленог броја становника, али и због свог издуженог и уског изгледа, Мљет нема разгранату мрежу цеста. Свакодневне аутобусне линије не постоје, осим једне повратне линије на брод према Дубровнику те једне повратне школске линије. У љетним мјесецима, аутобусне линије се не појачавају, већ се надокнађују приватним таxи службама.

Мљет је, с друге стране, јако добро повезан с копном. Постоје свакодневне линије из Собре за Дубровник и за Прапратно на Пељешцу. У љетним мјесецима, Мљет је, преко луке Собре трајектно и брзобродски повезан с Пељешцем, Дубровником, Шипаном, Корчулом, Сплитом и Баријем у Италији, док је преко луке у Полачама повезан с Дубровником, Корчулом и Ластовом.

Хелидром је у плану изградње, једнако као што постоје неке назнаке да би се могла изградити и зрачна лука за мање зракоплове.

• Маслинарство
• Виноградарство
• Риболов
• Туризам
• Угоститељство

Због своје бујне вегетације и одличне покривености шумама, становништво Мљета се у почетку бавило сјечом дрва и његовим извозом, док су на прокрченим мјестима садили винову лозу и маслине, двије културе које су у многочему означиле господарство отока. Због специфичног положаја, локално становништво уз море је своје господарство више темељило на рибарству. У другој половици 20. стољећа, становници Мљета се све мање баве пољопривредом, а све се више окрећу туризму и угоститељству. Мјеста уз море посебно просперирају, док се становништво с копна у љетним мјесецима све више сели у насеља на мору. На Мљету данас постоје три кампа, много приватних изнајмљивача и ресторана, док се једини хотел на отоку, Одисеј, се налази у Помени.

На подручју Дубровачко-неретванске жупаније расте око 750 000 стабала маслине, а плодове даје око 40 аутохтоних сорти од којих су најзаступљеније облица и дубровачка бјелица. На подручју отока Мљета узгаја се десетак сорти маслина од којих је шест аутохтоно. Аутохтоне сорте су: пачица, ресуља, гроздача, понтогуза, крвавица и дивљака.

На отоку постоји једна осмогодишња основна школа и налази се у Бабином Пољу. Такођер, у Говеђарима постоји и подручна школа, али само до трећег разреда па по завршетку истог дјеца школовање настављају у Бабином Пољу. Средњих школа на отоку нема па већина дјеце одлази у средњу школу у Дубровник. Задњих година дјеца уписују средње школе и у Сплиту те у Загребу.

• Пјешчане плаже и самоникле шуме пиња у предјелу Саплунара
• Остатци цркве светог Павла из ранокршћанских дана.
• Хрид светог Павла
• Кула за надзор пловидбе Мљетским каналом у Коритима и у Прожури
• Кнежев двор у Бабином Пољу
• Црква светог Влаха у Бабином Пољу
• Споменик палим борцима из НОБ-а у Бабином Пољу
• Одисејева шпиља
• Блатине, мала језера с бочатом водом у мјестима Прожура, Собра, Блато и Козарица
• Римска палача које је друга по величини античка палача након Дијоклецијанове.
• ранокршћанске базилике и остатци терма с мозаиком ждрала у насељу Полаче
• остатци илирске утврде на брду изнад Великог језера
• споменик првом десанту на јужном Јадрану у Другом свјетском рату, на Великом језеру
• Оточић Света Марија са бенедиктинским самостаном и црквом свете Марије
• геоморфолошки локалитет Закаменица
• Велико и Мало језеро

Легенда о Регочу, којег је прославила Ивана Брлић-Мажуранић у својој причи, настала је на Мљету.^[14]

• Мљетско културно љето
• Национални парк Мљет
• Одисејева шпиља
• Мљетски канал
• Мљетски псић
• Врхмљеће
• Жаре

• Дабелић, I. (2004.) Мљет - зелени оток, Вјесник: Загреб.
• Дабелић, I. (1995.) Настанак и развој оточних насеља од антике до данас у: МЉЕТ - природне значајке и друштвена валоризација отока Мљета. Загреб: ХЕД и др..
• Гушић, Б., Фисковић, C. (1980.) Оток Мљет - наш нови национални парк. ЈУНП Мљет: Говеђари.
• Радовиновић, Р. (1999.) Хрватски Јадран, Напријед: Загреб.
• Зборник отока Мљета (1989.), Дубровачки музеј - Одјел социјалистичке револуције: Дубровник.
• Шеноа, Милан. Дие Инсел Мљет (Меледа). : мит 5 Аббилдунген, Сондерабдруцк аус дер Деутсцхен Рундсцхау фüр Геограпхие унд Статистик, XXXVII, Јахрганг 1914/5., Хераусгегебен вон Хуго Хассингер, Р. Хартлебен' Верлаг, Wиен унд Леипзиг, 1915., С. 253. – 259. (ЦИП доступан у НСК).

• Мљет
• Национални парк Мљет
• Хрватска туристичка заједница^{[мртав линк]}